Diskriminacija u svakodnevnoj komunikaciji iz ugla studentkinje Jovane Đukić

Posted on by Redakcija
Jovana Đukić

Osoba sa posebnim potrebama bi bila osoba kojoj je potrebna određena pomoć da obavi određenu radnju. Vrsta pomoći koja je potrebna zavisi od invaliditeta konkretne osobe. Hajde da pokušamo da razjasnimo: kakve su to radnje? Osobi koja je, recimo, korisnik invalidskih kolica, potrebne su rampe da bi imala pristup svim mestima koje želi da poseti (bolnica, kafić, bioskop, prodavnica), sa ili bez pratioca koji asistira u neometanom kretanju ulicama. Sledeće što bi moglo da se izdvoji kao potreba jeste pomoć oko određenih kućnih poslova, pomoć oko lične higijene, uzimanja obroka, i tako dalje. Naravno, u zavisnosti od vrste invaliditeta, moglo bi se dodati da su potrebne specijalno prilagođene staze za kretanje slepih i slabovidih, jasna zvučna signalizacija na semaforima… To su samo neki od primera specijalnih potreba. Ako pogledamo bolje, jasno je da su to potrebe svakog čoveka, imao on invaliditet ili ne. Potrebe za medicinskom negom, samostalnim životom, slobodnim kretanjem – zajedničke su za sve. Pristupačnost objekata bilo koje vrste takođe je zajednička potreba svih i nema ničeg specijalnog u njoj. Svakome je s vremena na vreme potrebna podrška, bilo da osoba ima invaliditet ili ne. Ako zatražite od neke osobe pomoć, pomoći će vam ukoliko je u njenoj moći, a dokazano je da to može i da učvrsti prijateljske veze. Da li je onda traženje pomoći zaista specijalna potreba?

Taj primer samo je vrh ledenog brega, kao korisnica kolica neretko čujem rečenicu: – Pa, česti su ovakvi slučajevi. U tom momentu mi se pali crvena lampica i želela bih svašta da kažem, ali to najčešće čujem od starijih ili od osoba srednjih godina, koje su mi u prolazu samo pridržale vrata. Termin koji koriste, takav slučaj, zapravo služi da određenu osobu zaštiti od nepoznatog, tako što dehumanizuje osobu sa invaliditetom.

Sledeća kategorija situacija mogle bi da budu reakcije dece na mene, što nije samo moje lično iskustvo, već iskustvo velike većine osoba sa invaliditetom koje pričalju ili pišu o tome. Reakcija dece se najčešće manifestuje kao upiranje prstom i rečenicama tipa: – Što ona ne hoda? Kad su roditelji raspoloženi, objasnim detetu na odgovarajući način da su kolica moje pomagalo za kretanje koje mi je od velike pomoći – to je najbolja situacija koju mogu da navedem. Najčešće se događa da roditelji prosto povuku decu, a mene pogledaju jadna ti pogledom i tako se cela situacija završi. Potrebna je edukacija roditelja kako bi svoju decu na adekvatan način mogli da upoznaju sa različitostima.

Ako pričamo o terminu od kojeg mi osedi po neka vlas kose, to je termin vezana za kolica. Nijedna osoba s invaliditetom nije vezana za nešto, već je korisnik određenog pomagala koje doprinosi kvalitetu njenog života. Da nema tih kolica, bila bih ograničena na svoju sobu i ne bih mogla da obavljam nijednu drugu radnju osim sedenja ili ležanja. Kolica su sloboda, ne zarobljenost. Da li je osoba koja koristi naočare za vid zarobljena?

Sveprisutan je stereotip da osobama s invaliditetom nije potrebno obrazovanje. A kako ćeš ti na fakultet? Da li primaju takve kao ti na fakultet? To su samo neke od fraza koje ovo ilustruju. Pretpostavljam da su stereotipi zastupljeniji u manjim gradovima i manjim sredinama, a sigurno imaju jak uticaj na samopouzdanje mlade osobe (imala invaliditet ili ne) koja se sprema na tako veliki korak kao što je upis na fakultet. Kao studentkinja koja je završila treću godinu fakulteta, posavetovala bih sve mlade ljude sa invaliditetom da veruju u sebe. Dovoljno je da samo najbliži veruju u vas i potrebna je samo hrabrost da se počne, jer nešto što deluje kao zid može da se pretvori u prelepo iskustvo.

Jao, ti si bolesna – to je momenat u kojem mi umre jedna nervna ćelija. Dok idem gradom često čujem tu rečenicu, a profil osobe koja to izgovori varira od ljudi srednjih godina do starijih. Situacija koja je na mene osatavila posebno jak utisak odigrala se kad sam se vraćala sa fakulteta i čula dozivanje. Kad sam se zaustavila na pozive meni nepoznate starije žene, ona mi je prišla i počela da me ubeđuje kako sam ja izmislila svoju bolest, da lažem ljude da sam bolesna, da sam zgrešila nešto čim je to tako. Bili su mi potrebni meseci da se oporavim od te vike, osećala sam se užasno. Niko nema parvo da nas napada nasred ulice, ili bar ne bi trebalo da ima to pravo. Osećala sam se krajnje diskriminisano. Teško da će osobu koja koristi naočare neko napasti zato što ih koristi, jer su naočare danas normalno pomagalo. Većinu drugačijih stvari ljudi imaju potrebu da smeste u kategoriju bolest. Invalidnost je stanje, nije bolest. Nije problem u samoj reči bolest, jer svako je s vremena na vreme bolestan (dobije kijavicu, prehladu), nego u načinu na koji se reč bolest upotrebi: kao da si osuđena. Na stranu što je pogrešno osobu sa invaliditetom nazvati bolesnom, jer je invaliditet stanje koje može ili ne mora da utiče na zdravlje osobe (sve zavisi od vrste invaliditeta). U mom slučaju, ja sam potpuno zdrava osoba sa cerebralnom paralizom.

Često se susrećem sa etiketiranjem. Kad odlazim na fakultet, reakcije stanara zgrade u kojoj živim često su bile: – Ti nju vodiš u dnevni boravak, u udruženje. Nemam ništa protiv udruženja, udruženja su sjajna mesta za druženje, edukaciju, radnu terapiju… Imam protiv stavljanja u kalupe. Obično se iznenade kad čuju negativan odgovor, jer zaboga, kako osoba sa invaliditetom ne ide uvek u udruženje?

Za kraj bih mogla da kažem da svi ti nazivi, stereotipi i sva ta etiketiranja služe da osobu sa invaliditetom pojednostave, da je smanje na veličinu statističkog procenta. Ili da je pretvore u heroja, samo zato što živi život koji je dostojan svakog ljudskog bića. Osobe sa invaliditetom su ljudi sa vrlinama i manama. Kad biste se potrudili da nas upoznate, ne biste trošili energiju na bespotrebne stereotipe, već biste nas delili kao i sve druge: na one koji vam se zbog svog karaktera dopadaju ili ne dopadaju. Ne treba mi sažaljenje, jer od toga ni ja, ni oni koji sažaljevaju nemamo ništa. Nisam heroj zato što hoću da se ostvarim, u toj želji sam jednaka sa većinom mladih osoba (sa invaliditetom ili bez). Niko nema pravo da me osuđuje, etiketira i diskriminiše na osnovu invaliditeta. Odluči na osnovu mog karaktera da li ćeš da me voliš ili ne, jer kad mi priđeš kao osobi, shvatiš da je invaliditet samo deo, samo površina.

Jovana Đukić iz Negotina studentkinja je na Departmanu za socijalnu politiku i socijalni rad Filozofskog fakulteta u Nišu.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response