Mirjana Mrkela: Večna glad za lepom književnošću (intervju)

Posted on by Marijana Čanak

Mirjana Mrkela, književnica iz Zadra, autorka je mnogobrojnih naslova dečje književnosti i dobitnica prestižne nagrade Grigor Vitez. Piše romane, drame, priče, poeziju i reportaže. Njeni tekstovi izvođeni su na Hrvatskom radiju, objavljivani u časopisima i na web portalima, a prisutni su i u udžbenicima. Objavila je knjige: Dragi Olivere (roman), Ljubavne pjesme (poezija), Mea mlađa sestra (roman za tinejdžere), Moja zadarska čitanka (zbirka za decu), Upoznaj izume Fausta Vrančića (didaktičke kartice), Putovanje naslijepo (putopisi), U zemlji Plaviji (poučne priče), Vrabac (priče za decu), Bob bobić mahuna (ilustrovana zbirka priča), Tun pristani, kapitane (slikovnica), Koto u urom (književno-likovna mapa), Stand here, Captain! (slikovnica), Mi smo dva svijeta (poezija), Upoznajte prirodne ljepote Zadarske županije (informativno-edukativne kartice), Dinosauri nisu nestali (zbirka pesama za decu). Mirjana Mrkela stalna je saradnica dvomesečnika Riječ slijepih i internet časopisa Kvaka. Članica je Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog društva književnika za djecu i mlade (Klub prvih pisaca) i Udruge zadarskih pisaca (ZaPis). Aktivna je u Udruzi slijepih Zadarske županije. Za Portal o invalidnosti sa Mirjanom Mrkelom razgovaramo o životu i literaturi, stvaralačkim procesima i književnim gladima, učiteljskim i čitalačkim navikama, iskustvu senzornog invaliditeta na književnoj sceni i van nje.

Šta ljudi obično ne znaju o Vama, a nije tajna?

MM: – Pošto sam ja ekstrovertna i nametljiva, teško mi je odgovoriti na ovo pitanje. Ali evo: kad sam bila mala, želela sam da postanem pilot. U isto vreme sam čeznula za školom, htela sam da budem đak. Na neki način, danas sam i jedno i drugo. Dakle, snovi su mi se ostvarili, samo ne onako kako sam planirala.

Rođeni ste u Beogradu. Po čemu pamtite taj grad?

MM: – Po mnogočemu. Živela sam tamo do svoga punoletstva. Bila sam jako usamljena kao dete i neuklopljena kao tinejdžerka. Često sam išla u pozorište i kupala sam se na Adi Ciganliji.

Šta Vas najviše opčinjava na prostoru Zadra?

MM: – Sve. Kamen, more, parkovi, vazduh, mešavina prošlosti i sadašnjosti, kombinacija dobrih i loših ljudi — loši su tu da ih grdim i ogovaram, dobri su tu da im se divim i da mi budu uzori. Ceo Zadar je neka vrsta koktela koji mi savršeno prija.

Šta ste voleli da čitate kao dete i s kojim književnim likovima ste se najlakše poistovećivali?

MM: – Prvo je bilo Tvrdoglavo mače od Bjeliševa: doživelo je strašne trenutke samo u šumi. Zatim Andersen: Gerda i njena prijateljica Mala Hajdučica — naizmenično sam želela da budem i jedna i druga. Devojčici sa šibicama sam htela da pomognem. Zamišljala sam kako i evo — ove godine je gotov moj roman za decu baš o tome.

Kad bi današnja Mirjana mogla da pošalje poruku sebi iz prošlosti, u koji trenutak bi ta poruka otišla i šta bi u njoj pisalo?

MM: – He-he, to je kao ona devica iz vica koja se posle smrti kaje što je bila poštena! Ali manimo šalu, imam ja na savesti neke grubosti za koje se sada iskreno kajem. Zato bi na toj poruci pisalo: Mirjana, budi blaga, budi tolerantna, imaj razumevanja! Tačno ono što sada tražim od drugih.

Selimović je pisanje nazvao potrebom koja je jača od koristi i razuma, nemilosrdnim isljeđenjem, šejtanskim poslom i neminovnošću (kao življenje, ili kao umiranje). Prepoznajete li se u njegovim navodima? Šta je za Vas pisanje i šta Vas nagoni da pišete?

MM: – Meša je svakako jedan od pisaca kojima se najviše divim, posebno volim njegovu Tvrđavu. Ali ja nisam tako veliki pisac i moje pisanje nije tako grandiozno. To je za mene pre svega način izražavanja, a iznad te potrebe stoji potreba za čitanjem, neka večna glad za lepom književnošću, bilo da je napisana, recitovana ili odglumljena u pozorištu.

Autorka ste romana, drama, priča, pesama i reportaža. U kom žanru ste se prvo oprobali i kako ste pronašli autentičan književni glas koji Vas izdvaja kao autorku dečje književnosti? Po čemu je pisanje književnosti za decu specifično ili drukčije u kontekstu sveopšteg književnog stvaralaštva?

MM: – Muka me naterala. Kad sam oslepela, borila sam se za golu egzistenciju i pošto sam bila učiteljica, znala sam da nedostaje zgodnih malih priča za prvi i drugi razred osnovne škole pa sam to pisala i slala časopisima. Urednici su me ohrabrili i tako je krenulo. Deca nisu glupa, samo imaju manji vokabular i razmišljaju na drugi način. Deca znaju mnoge stvari koje smo mi zaboravili, a saznaće mnogo toga što će nama ostati nepoznato.

Koliko Vam profesionalno iskustvo rada u prosveti pomaže (ili odmaže) kao autorki dečje književnosti?

MM: – Prethodno sam već odgovorila na prvi deo Vašeg pitanja. Međutim, učiteljske navike mi i odmažu, jer ponekad previše dociram ili, jednostavnije rečeno, sklona sam da popujem, solim pamet i nastojim da moja reč bude poslednja.

Nakon sticanja invaliditeta prestali ste raditi u prosveti, a danas se neki od Vaših tekstova nalaze u udžbenicima. Šta se sve događalo između i koje su bile najvažnije tačke preokreta u procesu prihvatanja života sa invaliditetom?

MM:Život sa invaliditetom počela sam da prihvatam kada su mi rekli: to je to, definitivno si slepa. Što se tiče pisanja, najznačajnije tačke su bile kompjuter i prva objavljena knjiga. S prvim sam videla da mogu, s drugim su to videli i drugi. Preostalo mi je još samo da ti drugi budu ceo svet.

Foto: Adrijana Vidić

Smatrate li da iskustvo senzornog invaliditeta ima uticaja na poetiku Vašeg stvaralaštva? Na primer, autorka ste putopisa Putovanje naslijepo. Da li bi i po čemu ta knjiga bila drukčija da ste je napisali pre gubitka vida?

MM: – Tu knjigu sigurno ne bih napisala. Mnogi su mi rekli da bi slepoća mogla biti moj specifikum, da bi to zanimalo širu publiku, ali ja sam tu oprezna. Putopisi su pisani prvenstveno za slepe, i sada u jednom časopisu imam rubriku Bolje da ne vidim. Ali to je samo jedan segment mojih zanimanja. Kao pisac polako sazrevam i tek u poslednjih par godina radim na romanu o jednoj slepoj ženi pa tu umećem mnogo od onoga što sam iskusila na vlastitoj koži.

Ilustracije imaju bitno mesto u dečjim knjigama i slikovnicama. Kako se odvija Vaša saradnja sa ilustratorima? Znamo da slepe osobe mogu da se bave vizualnim umetnostima (fotografijom, slikarstvom). U kojoj meri učestvujete ili sugerišete vizualna rešenja za svoje knjige?

MM: – Kako kad i kako s kim. Pre svega mi je važno da poznajem ilustratora kao takvog, njegov senzibilitet. Ponekad nešto sugerišem, a ponekad se i raspravljam. Na primer, ilustracije u slikovnici koja se upravo radi.

Ja: Rekoše mi da dečak-slon izgleda zastrašujuće.

Ilustrator: Kakav slon, pobogu?

Ja: Onaj koji sedi u ribi.

Ilustrator: Oooo, to je Pinokio u kitu!

Ja. Svejedno, neću Pinokija. I taj nos, podseća na… (prosta reč)

Ilustrator: Ženo Božja, to je knjiga za decu

Ja: I ja mislim. (smeh)

Ilustrator: Opanjkali me. (smeh) Dobro, nagovoren sam, selim Pinokija u drugu priču.

​Imate li utisak da je dečja književnost potcenjena? Jeste li i sami ikada sumnjali u vrednost onoga što radite?

MM:Da, sigurno je potcenjena, kao da i nije umetnost nego trgovina slikovnicama. Za to krivim teoretičare književnosti, ali i sve ostale. Ovde u Zadru je stanje katastrofalno: osim mene nema autora koji je objavio više od tri naslova za decu i skoro da je sramota biti dečji pisac. Meni možda gledaju kroz prste zato što sam slepa, a možda i zato što sam uporna.

Sećate li se koliko puta su izdavači odbili Vaš roman Dragi Olivere i kakva obrazloženja su Vam slali? Kako ste, uprkos odbijanju, sačuvali poverenje u taj rukopis i poriv da ne odustanete od njega?

MM: – Slala sam mnoge ponude, mejlom i poštom. Dobila sam samo par odgovora u stilu: ne možemo sada ili nije u skladu s našim programima. Tako je stigla godina Čarlsa Dikensa pa sam mislila — sad ili nikad, jer se moj roman mora povezati s Oliverom Tvistom. Prva polovina godine mi je prošla u pregovorima s jednim izdavačem koji mi je na kraju rekao da moram sve sama da platim. Onda sam rekla: pa dobro, sama ću i izdati. Poslala sam 20 mejlova izdavačima i urednicima koji su mogli imati nekog pojma o meni kao saradnici dečjih časopisa. Njih 19 nije odgovorilo ništa. Dvadeseta, sada moja draga prijateljica Kata Ivanković Marić, kratko je napisala: Mirjana, ja ću Vam pomoći! Potom sam digla kredit koji je na moju malu penziju bio stvarno tegoban i platila sam štampanje. Testa dura, kažu Italijani.

Prestižnu nagradu Grigor Vitez dobili ste upravo za roman Dragi Olivere. Šta se u Vašem životu promenilo sticanjem tog priznanja?

MM:Učvrstilo je moju veru u sebe, a sada blista kao sjajna zvezda u mojoj biografiji. Inače, mislim da nisam dovoljno kapitalizirala tu činjenicu u trenutku kad se dogodila. Propustila sam neke vozove, jer nisam znala kako da uskočim ili ih uopšte nisam videla.

Izvorne bajke imaju važnu psihološku i razvojnu ulogu, a svedoci smo trenda da se okrutni delovi cenzurišu kao neprimereni dečjem uzrastu, da se originalne bajke prekrajaju i da se neretko banalizuju površnim tumačenjima. Kao autorka bajki, šta biste rekli u odbranu tog žanra?

MM: – Sebe smatram autorkom bajkovitih priča, a po mome mišljenju, bajke su pisali braća Grim, Andersen i Šarl Pero. Ima i narodnih, sigurno i mnoge su okrutne, spominje se alkohol, mesožderstvo, vladarski i muški despotizam. Sve to u bajkama ima svoju svrhu, opravdano je i tako je kako je. Ukratko: mislim da decu ne smemo poštedeti od čitanja o okrutnostima nego od doživljavanja okrutnosti.

Šta zapravo znači pisati savremenu bajku i po čemu se ona razlikuje od drevnih bajki koje su nam ostavljene u nasleđe?

MM:Prave bajke imaju dubinu i slojevitost, što retko koja savremena priča može da postigne. Međutim, danas se deci osim storitelinga nudi još svašta, knjižare i biblioteke su na svakom koraku, interaktivne igre, filmovi i galerije slika su nešto uobičajeno u velikom delu sveta.

U časopisu Kvaka objavljujete osvrte o romanima za decu i mlade. Po čemu raspoznajete izvanrednu književnost u odnosu na prosečnu? Šta Vam je vodeći kriterijum da neku knjigu preporučite za čitanje i kojih 5 naslova biste sada izdvojili?

MM:Moj temeljni motiv je nagovoriti decu da čitaju ono što im nije obavezna lektira, makar bilo i umetnički prosečno. Nažalost, ne padaju mi u krilo knjige objavljene izvan Hrvatske, iako sam tu i tamo upoznata s nekima od njih. Zato je spomenuta kolumna namenjena čitaocima koji, kao i ja, posećuju hrvatske biblioteke u kojima, opet nažalost, mnogih autora nema. Ni ne prevode se uvek iste knjige pa tako deca u jednoj državi ne poznaju mnoge naslove koji su u drugoj čak i lektirni. Pet dela je previše, navešću tri. Jedna od prvih knjiga o kojima sam pisala je Ljetovanje s čovjekom koji nije moj tata, pisac se zove Vlado Rajić. Pisala sam i o romanu koji je bio zanimljiv u doba moga detinjstva, a to je Rat dugmadi Luja Pergoa. Izuzetno sam ponosna na dopisivanje sa novozelandskim piscem Vitijem Ihimaerom, autorom romana Jahačica kitova. Ako ne možete da dođete do knjige, makar pogledajte film!

Aktivni ste u Udruzi zadarskih pisaca (ZaPis). Učestvujete li na radionicama pisanja i šta se sve događa u tom procesu interakcije sa drugim piscima? Može li se pisati u četiri ruke?

MM: – Da, zgodno je što ste spojili ova dva pitanja. Kad se nešto mesi na radionici, skoro uvek u tome učestvuje više od jednog para ruku. Ima, naravno i nepopustljivih, ali oni brzo shvate da im nije potrebna saradnja nego divljenje, što mogu pronaći i negde drugo. Poticanje koje se doživi na radionici nije puko hvalisanje, bar ja ga nisam tako doživela, iako svi volimo da nam se kaže: odlično ti je to, pogođeno, originalno i sl. Što se tiče pisanja u dvoje, imam iskustva s nekim pesmama, kojih sam oblikovanje doživela kao nešto slatko i intimno, ali spremna sam i na poslovnu saradnju u tome smislu — kao pisac nisam sebeljubiva — mogu da se dogovorim i da popustim. A zapisovci su mi kao rod rođeni — nešto između prijatelja i braće.

Članica ste Udruge slijepih Zadarske županije. Recite nam nešto o toj udruzi i zbog čega Vam je važno da budete deo te zajednice?

MM:Kada je moja ćerka bila mala, neko mi je dao zlata vredan savet: neka dete od početka vidi da nisi jedina s tom smetnjom. Osim detetu, sigurno je to koristilo i meni. Slepi su ljudi s kojima se razumem, iako i nas ima jako različitih, jer nikome slepoća nije jedina osobina. Što se tiče udruženja, ono najbolje deluje ako postoji osoba koja vuče napred. U našem slučaju, čini mi se da je to devojka koju smo zaposlili prošle godine, uz nju je sve oživelo, pišu se projekti, sarađuje se i druži se.

​Koliko su Vam književni događaji, promocije, festivali i sajmovi knjiga generalno pristupačni? Suočavate li se sa diskriminacijom na književnoj sceni?

MM:Nema diskriminacije. Poslovica kaže: gde ima volje, ima i načina. Jedino što bi mi bilo zgodno da znam Brajevo pismo pa da čitam nešto svoje kad poželim. Jako volim sajmove, tribine, predstavljanja i predavanja, živu reč i direktan kontakt. To nije samo zbog hendikepa, nego sam i takva po temperamentu.

Kad biste mogli da promenite jednu stvar u društvu u kojem živimo, šta bi to bilo?

MM:Nenasilje, demilitarizacija, pacifizam. Dogovor koji kuću gradi.

Kakvu knjigu tek treba da napišete?

MM:Bolju nego sve dosadašnje — bogatiju, originalniju, zanimljiviju, a verovatno i iskreniju.

Bilo šta što nisam pitala, a važno je dodati?

MM:Ne volim čekanje, ali ili baš zato, u mome životu ima mnogo čekanja. Ili možda (ponekad i na moju sreću) svi nisu odlučni kao ja. Hvala Vam na pitanjima, neka od njih su me podstaknula da donesem nove zaključke o samoj sebi.

About the Author

Leave A Response