Ne nazivajte me hrabrom zbog mog mentalnog stanja – to je snishodljivo

Posted on by Redakcija

To je posramljivanje prepakovano u poštovanje. Umesto kao o hrabroj, radije bih da se o meni misli kao o ljubaznoj. Pažljivoj. Žestokoj.

Katerina Brajant

Kad pomislim na reč hrabra, u mojoj glavi nastaju slike srednjovekovnih mačeva. Ali sam primetila da je to uobičajen odgovor na obelodanjivanje mentalne bolesti. Često pišem o svom iskustvu mentalnog stanja, nedavno sam napisala knjigu Histerija. Svaki put kad mi kažu da sam hrabra, nešto zaškripi.

Ne osećam se hrabrom dok pišem. Jednostavno pričam o tome kakav je osećaj živeti u mom telu. Kad se moj rad čita, brinem o sklopu rečenice, o jasnoći izbora reči, umesto da osećam kako skupljam hrabrost da podelim svoje iskustvo.

Možda mi ideja hrabrosti škripi zato što implicira da je moje iskustvo toliko neprijatno, da treba hrabrosti da se o njemu progovori. Za mene – kako objašnjava socijalni model invalidnosti – najteži deo života sa invaliditetom nije u samom invaliditetu, nego u snalaženju unuatr okruženja koje ne prihvata moje iskustvo mentalne bolesti.

Stela Jang naglašava kako su društveni standardi sniženi kad su u pitanju osobe s invaliditetom. – Prodali su nam laž da je invaliditet nešto loše… i da te život sa invaliditetom čini izuzetnim – kaže. – Ne mogu da prebrojim koliko puta su mi nepoznati ljudi prilazili samo da mi kažu kako sam hrabra ili inspirativna. To je objektifikacija.

Pretpostavka iza reči hrabra je da, pišući o mentalnoj bolesti, ignosrišem stid koji bi trebalo da osećam. (Sara Ahmed to naziva cenom za odstupanje od egzistencijalnih normativa.) Odem kod nove doktorke da mi obnovi recept za antidepresive i ona mi kaže da nemam čega da se stidim. Nikada nisam spomenula stid – tražila sam lekove koje uzimam godinama. Dok ona nastavlja da govori, ja osećam neudobnost tanke penaste presvlake na tvrdoj plastičnoj stolici. Okrećem se, gledam monitor aparata za merenje pristiska na njenom stolu. Na čudan, ali ne i na neuobičajen način, stidim se što ne osećam stid.

U knjizi Crvenilo: Lica stida (Blush: Faces of Shame) autorka Elspet Probin (Elspeth Probyn) piše o maloj čudnoj crti stida: telesnom osećaju da nismo na mestu. To je stid koji se rađa iz želje da se uklopimo, iz interesa da budemo deo mesta. Probin govori o svom iskustvu preseljenja iz države u državu, gde je vide kao nekoga ko se ne uklapa. Takav stid sam doživela u interakciji sa doktorkom. Dok sam sedela naspram te žene, premeštena sam iz iste ravni postojanja u kojoj je ona. Ona me je smestila u ideju Suzan Sontag: u kraljevstvo bolesnih. Ja sam odvojena od nje; ne pripadam tu.

Snalaženje u takvim interakcijama – pokušaj da se smešim dok me nazivaju hrabrom – toliko je zamorno, da ne mogu ni da izgovorim. Znam da bi mi neko odgovorio da je to kompliment. Ali sigurna sam da je kompliment nešto što doživljavamo kao pohvalu.

Ideja hrabrosti ujedno pretpostavlja da je obelodanjivanje uvek stvar izbora. U poseti jednoj umetničkoj galeriji, gde sam bila sa prijateljem, doživela sam napad. Počela sam da se gubim, da vidim svetla i treperenje. Nisam ništa rekla, samo sam izašla. Našla sam mesto za sedenje i uhvatila sam se za sto da se smirim. Izašao je za mnom i seo, dok sam dolazila sebi. Čak i da nisam rekla ništa da objasnim šta mi se desilo, to jeste obelodanjivanje. Panični napad u prodavnici za moj osamnaesti rođendan takođe je obelodanjivanje. Prečesto otkazivanje susreta sa prijateljima jer se ne osećam dobro (toliko da mi se ne priča o mom kompleksnom stanju) jeste obelodanjivanje.

Hoću da kažem: da nikada nisam bila postiđena, kako bih mogla da budem hrabra? Vidim sebe kao malu kariku u istoriji življenja sa mentalnom bolešću, uz dostojanstvo i snagu. Za mene imati invaliditet znači biti deo zajednice, deliti resurse, prihvatati.

Hrabra je izraz snishodljivosti. To je posramljivanje prepakovano u poštovanje. Otpakujte tu reč i osetićete njenu žaoku. Umesto kao o hrabroj, radije bih da se o meni misli kao o ljubaznoj. Pažljivoj. Žestokoj. Radije bih bilo koju drugu reč, zbog koje bih se osećala kao da me slušate, umesto što samo čujete o bolesti, pa iznosite sud.

Katerina Brajant

https://www.theguardian.com/

About the Author

Redakcija:

Leave A Response