Jelena Marić: Dajte sebi priliku da nas upoznate

Posted on by Marijana Čanak

Pandemija ima veliki uticaj na svakodnevne živote pojedinaca, a svi zavisimo od stručnjaka, kriznih timova i političara koji kreiraju zakonske mere i propise. Pokazalo se da mere koje doprinose suzbijanju aktuelne krize ujedno imaju negativne posledice na drugim poljima. Suzbijanje korona virusa može poslužiti kao povod za smanjenje ljudskih prava u oblasti seksualnog i reproduktivnog zdravlja, što posebno pogađa žene i druge marginalizovane grupe. Pandemija predstavlja pretnju celokupnom zdravstvenom sistemu, a zaštita seksualnog i reproduktivnog zdravlja je pod dodatnim pritiskom. Novonastala situacija ograničava pristup postojećim uslugama podrške i zdravstvene zaštite, stvarajući rizik od uskraćivanja mogućnosti izbora i odlučivanja o rađanju. Kad je reč o ženama s invaliditetom, pandemija umnožava već postojeće nejednakosti i usložnjava njihove izazove.

Organizacija ...IZ KRUGA – VOJVODINA u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija UNFPA realizuje projekat Izgradnja kapaciteta žena sa invaliditetom za zagovaranje njihovih seksualnih i reproduktivnih prava u pet lokalnih zajednica u Srbiji: Kragujevac, Raška, Temerin, Užice, Vranje. Važno je da profesionalci, pružaoci usluga i kreatori politika obrate pažnju na ovu temu i potrebe svih. Seksualnost je suštinski deo identiteta i osnovna životna potreba, čak i u doba krize. Svako ima pravo na informacije i zdravstvenu zaštitu, kako u doba krize, tako i nakon nje. Koje strategije zagovaranja upotrebiti da bi se stalo na put eksploataciji krize u cilju smanjenja seksualnih i reproduktivnih prava?

U serijalu razgovora sa ženama s invaliditetom saznajemo s kojim izazovim se suočavaju na planu ostvarivanja seksualnih i reproduktivnih prava, kako se nose sa svakodnevnim mikroagresijama na tom području, kako proživljavaju novonastale pritiske kriznog perioda, koje usluge podrške i dodatni alati samozastupanja su im potrebni. U nastavku čitate iskustva Jelene Marić, studentkinje iz Užica.

Ukratko o sebi, svojim najbitnijim postignućima i onome što ti je zaista važno u životu.

JM: – Rođena sam i živim u Užicu. Završila sam Visoku školu strukovnih studija na studijskom programu za menadžement, a potom IT Akademiju na odseku za onlajn PR i komjuniti menadžere. Trenutno sam na studijama bezbednosti, na Fakultetu za poslovne studije i pravo. U slobodno vreme pišem, svojevremeno sam se bavila glumom i besedništvom, ostvarujući uspehe na festivalima i takmičenjima. Nakon završenih studija, imam viziju sebe kao supruge i majke. U redu je imati poduži CV i različita postignuća unutar njega, ali smatram da je porodica ipak naše pravo ogledalo. Barem je tako na mojoj listi prioriteta.

Više puta si nagrađivana na takmičenjima u besedništvu. Kakvu primenu besedništvo ima u tvojoj svakodnevici?

JM: – Besedništvo je divan hobi koji je doprineo da budem zdravstveno bolje, glas i govor su mi se poboljšali. Živeći sa cerebralnom paralizom, uvek sam imala potrebu da kažem što više, u što kraćem vremenskom periodu. Besedništvo mi je to omogućilo. Kao primenjena retorika, besedništvo iziskuje pravilan odgovor na određenu temu, u smislu njenog sagledavanja sa svih aspekata, dobru pripremu, pri čemu svaka reč mora da bude izgovorena na određeni način i prožeta određenom emocijom, kako bi slušaoci sami počeli da promišljaju o onome o čemu govorim. Besedništvo postavlja pitanja.

Smatraš li sebe aktivistkinjom za prava osoba s invaliditetom i kakav je tvoj stav o udruženjima?

JM: – Ima 10 godina otkako sam odlučila da javno govorim o sebi i verujem da je samim tim počelo moje zalaganje za druge. Svako ko samosvesno odluči da progovori o sebi, može u izvesnom smislu sebe smatrati aktivistom. Dugogodišnja sam članica Udruženja cerebralne i dečje i paralize Užice, što mi je veoma važno, jer je Udruženje prvo mesto koje nam daje priliku da nešto kažemo o sebi, a ujedno se stvara sinergija. U okviru projekata Udruženja debitovala sam kao glumica, učestvovala u televizijskim emisijama, putovala, otvorile su mi se mnoge prilike. Ipak, znam da postoji svojevrsna stigma kad je u pitanju udruživanje osoba s invaliditetom, zbog čega su mnogi ljudi u grču i ne žele da se učlane.

Kako bi objasnila seksualna i reproduktivna prava nekome ko nikada nije čuo za te pojmove?

JM: – Kao pravo na život, sa svim svojim dobrim i manjkavim stranama. Po nekom automatizmu, devojčice s invaliditetom odgajane su tako da im glavni fokus bude na rehabilitaciji. Kako otvorimo oči, idemo na vežbe. Ne kažem da je to samo po sebi loše, nego da je loše ako negira sve druge životne aspekte. Prođe period u kome su vežbe najbitnije, a onda nastaju problemi, jer često nemamo samosvesti o tome da smo žene koje imaju pravo da vole i budu voljene. Ako dobijemo priliku da osetimo sreću ili ljubav, prva reakcija na to obično je strah, jer smo navikle da se nosimo sa negativnim osećanjima.

Po kojim merilima znaš da li ta prava zaista živiš ili su ti osporena?

JM: – Prvenstveno to merim činjenicom da već skoro deceniju uz sebe imam partnera. Kad smo se nas dvoje sreli, bili smo veoma mladi i neiskusni. Interesantno je da sam ja prva osoba s invaliditetom koju je on uopšte upoznao. U prvom trenutku pitala sam se kako da mu objasnim šta je cerebralna paraliza, a da ga to ne uplaši. Mislila sam: – Dovoljno je zbunjujuće to što oseća prema meni, ovo će ga još više zbuniti! Imala sam dovoljno sreće i snage da sve to prevaziđem. Nisam htela sa se oslanja na nešto što će nasumičo pročitati na internetu, jer ne postoje dve iste osobe sa cerebralnom paralizom, svako od nas je individua za sebe. Razgovarali smo i bukvalno sam mu taksativno nabrojala šta mogu, a šta ne. Bio je dovoljno samosvestan da prihvati da zajedno sa mnom upoznaje ono što život sa cerebralnom paralizom nosi. Njegova prva asocijacija na mene nije bila ista kao kod većine ljudi: – Znaš, to je ona što ima cerebralnu paralizu, ona što je u kolicima. Nije gledao invaliditet, gledao je Jelenu. Nije nimalo lako ostvariti takav odnos i mnogo toga zavisi od osobe koju imate pored sebe. Onim što oseća prema meni, učinio me je snažnijom i podstakao me je da progovorim o tome da imam pravo na partnerstvo. Teško je to ostvariti, ali smo oboje bili usredsređeni na izgradnju našeg odnosa, ulagali smo vreme, trud, zrelost i snagu. Napravili smo zdrave temelje.

Kad si se prvi put suočila sa svojim seksualnim identitetom?

JM: – Sa nekih 16 godina, s tim da odmalena imam viziju sebe kao majke. Bilo je jednostavnije dok sam bila dete, posle su otvorila mnogobrojna pitanja. Mesec dana pre nego što ću dobiti prvu menstruaciju, majka mi je ispričala šta je to. Sećam se da sam u to vreme bila na rehabilitaciji, majka je bila sa mnom u pratnji. Dok smo razgovarale o menstruaciji, nisam bila u strahu, samo mi je bilo čudno. Ne pamtim neki poseban osećaj kad se to desilo, najupečatljivija je bila reakcija moje majke. Rekla mi je: – Čestitam! Doživela sam to kao prelaz na sledeći nivo. Uvek sam mogla da se obratim majci, imam podršku porodice i među nama nema tabua. Ako majka nije imala odgovor na neko pitanje, tražila sam literaturu ili sam razgovarala sa starijim prijateljicama. Informacije su mi bile dostupne, ali sam se ujedno suočavala sa različitim mišljenjima koja su prilično rezervisana po pitanju roditeljstva žena s invaliditetom. Imaš invaliditet, kako misliš da budeš majka? Kako ćeš zbog spazma izneti trudnoću? To su mi govorili i ljudi od struke, ali naučila sam da se nosim s tim. Ne žalim se, niti se pitam zašto je nešto onako kako jeste, nego tražim rešenje.

S kakvim se sve vidovima diskriminacije suočavaš na planu seksualnih i reproduktivnih prava i kako reaguješ kad primetiš da ih neko osporava?

JM: – U odnosu na opštu populaciju, seksualnost žena s invaliditetom je pod lupom. U mom slučaju, zbog jakog mišićnog spazma postavljaju se pitanja o tome kako ću izneti period trudnoće. Ljudi o tome daju svoja mišljenja, što me je ranije pogađalo, ali nisam pokazivala kako se osećam. Kad bih ostala sama sa sobom, pitala sam se odakle ta stigma i zašto mi se roditeljstvo dovodi u pitanje, kad je to prirodan proces? Vremenom sam stekla neko iskustvo koje me je osnažilo, shvatila sam da se to ne dešava samo meni. Sada se samo nasmejem i ne upuštam se u rasprave. Ljudi će uvek govoriti, a ja sam ta koja živi svoj život, ne žive ga oni. Uvek će biti drukčijih mišljenja, a ja sam ta koja donosi odluke. Isto je i kad su lekari u pitanju: neki mi odgovaraju više, neki manje. Nisam imala neko bombastično negativno iskustvo o kome bih pričala. Verujem da mnogo toga zavisi od načina na koji se sama postavim. Volela bih da žene prestanu da razmišljaju o tome šta će ko reći, da se oslobode tuđih shvatanja i da se što više okrenu sebi.

Koje usluge podrške su ti potrebne, a izostaju u tvom okruženju?

JM: – Do onoga do čega mi je jako stalo, kad-tad dođem, možda zaobilaznim ili malo težim putem. U ovom trenutku ne mogu da primetim da mi nešto nedostaje. Da smo o ovome razgovarale pre nekoliko godina, odgovorila bih drugačije, jer sam tad bila drugačija Jelena. Primećivala sam tuđe poglede, neadekvatna obraćanja i reči, govorila sam: – Bože, daj mi snage da izdržim još ovo. Ne samo da sam izdržala, nego sam iz svakog iskustva izvukla ono što je za mene bilo najbitnije, a sve ostalo odbacivala. Uspela sam da nađem umerenost i ravnotežu, da olakšam sebi. Više se ne trošim na nevažne stvari i ne vraćam se unazad, da ne bih propustila ono što me čeka.

Šta se za tebe promenilo tokom pandemije i karantina (u svakodnevici, promišljanju, doživljaju sebe, okoline, vrednostima)?

JM: – Da budem iskrena, život mi se nije mnogo promenio u tom periodu. Fakultet nije stao, prešli smo na učenje na daljinu, tako da sam i dalje imala obaveze. Uz to sam radila sve ono za šta ranije nisam imala toliko vremena i počela sam da volontiram. U pitanju je Unicefova inicijativa Volonteri na mreži, usmerena na distribuciju pouzdanih informacija o tome kako se zaštititi tokom pandemije. Kao i uvek, pokušavala sam da iz loše situacije izvučem nešto dobro.

Prema tvojoj proceni, kakve će posledice period krize i izolacije imati na živote žena s invaliditetom i njihovu poziciju u društvu?

JM: – Izolacija ima veliki uticaj na psihu. Može lako da podstakne vraćanje u neke ranije periode, čime se otvaraju stare emotivne rane ili se ulazi u psihička stanja sa kojima smo se već borile i nastojale da ih prevaziđemo. Odupirala sam se tome, ali izolacija jeste zamka za psihu.

Kad bi ti neko dao tri minuta vremena da celom svetu saopštiš najvažniju poruku o životu sa invaliditetom, šta bi rekla?

JM: – Dajte sebi priliku da nas upoznate.


 

This image has an empty alt attribute; its file name is UNFPA-Kruga-logos.jpg
Populacioni fond Ujedinjenih nacija UNFPA i Organizacija za podršku ženama s invaliditetom …IZ KRUGA – VOJVODINA zajedno realizuju projekat Izgradnja kapaciteta žena sa invaliditetom za zagovaranje njihovih seksualnih i reproduktivnih prava u pet lokalnih zajednica u Srbiji: Kragujevac, Raška, Temerin, Užice, Vranje, u cilju povećanja nacionalnog kapaciteta za pružanje integrisanih usluga seksualnog i reproduktivnog zdravlja ženama sa invaliditetom, omogućavajući svim ljudima da donose informisane odluke o svom seksualnom i reproduktivnom zdravlju, uz osigurano poštovanje i zaštitu ljudskih prava.

About the Author

1 Comment so far. Feel free to join this conversation.

  1. Željko Majstorović 25/06/2020 at 12:02 am - Reply

    Sva istina jeste u ovoj tvojoj rečenici:

    “Ljudi će uvek govoriti, a ja sam ta koja živi svoj život, ne žive ga oni. Uvek će biti drukčijih mišljenja, a ja sam ta koja donosi odluke”.

    To važi za sve ljude, ne samo za na sa invaliditetom.

Leave A Response