Siniša Tucić: Ova situacija je kao Kocka

Posted on by Marijana Čanak

Siniša Tucić, pesnik i aktivista za prava osoba s invaliditetom za Portal o invalidnosti iznosi svoja zapažanja o poeziji u kriznim vremenima, stvaranju i karantinu, prostorima virtualne realnosti, (sajber) aktivizmu i studijama invalidnosti, o izlolaciji ilustrovanoj filmovima.

Intro

Šta većina ljudi ne zna o tebi, a nije tajna?

ST: – Većina ljudi ne zna (a neki i znaju) moju epizodu sa popinim prasetom. Kad sam imao 13 godina, posle priče jednog mog druga iz osnovne škole o opasnoj zelenoj travki koja se ne može izvaditi iz usta, jer nezaustavljivo ide napred, jedne junske večeri one nesretne 1991. godine kad je počeo rat, u društvu, pored jedne novonaseljske klupe ubrao sam popino prase i stavio u usta. Počeo sam da se gušim i nisam mogao da ispljunem opasnu zelenu travku. Popino prase je završilo u mojim plućima, a ja u bolnici. Doktori su pokušavali bronhoskopijama da mi izvade travku iz pluća. To je bila čitava borba, pa su morali da zovu hirurga u penziji da im pomogne. Dva puta su me operisali. Na kraju su popino prase pronašli u mom stomaku na spoju trbušne maramice i dijafragme. Bio je to jedinstven slučaj u istoriji dečje bolnice u Novom Sadu, pa su o njemu i novine pisale. Neki, kad čitaju prozu koju pišem o ovom događaju, misle da sam ja to sve izmislio. Kad ljudima koji me prvi put vide ispričam tu epizodu iz svog života, dešava se da pomisle da sam tad stekao invaliditet, iako moj invaliditet sa popinim prasetom nema veze, osim možda što sam hteo da se u društvu dokažem, socijalizujem, pa sam na kraju jedva ostao živ.

Fiktivni lik kojim su te plašili kad si bio dete?

ST: – Ha, ha, ha. Fiktivni lik je popino prase kojim me je drug iz razreda plašio. Nisam jesenas bio na okupljanju razreda iz osnovne posle mnogo godina, ali sam čuo da su tog druga napali da me je on nagovorio da to uradim, a on se pravdao da to on nije uradio. Ovom prilikom hoću da napišem da čovek nije kriv. Ja sam samo slušao njegovu priču da to ne sme da se radi. Popino prase je moja nesmotrenost i moj eksperiment. Metafora moje nezrele radoznalosti koju u prozi koristim kao metaforu raspada jedne zemlje i kolektivne gluposti. Fiktivni lik je postao glavni junak romana koji pišem. Ova situacija sa koronom je donekle slična situaciji sa popinim prasetom. I moji roditelji su iz dana u dan, dok sam ja ležao u bolnici, strepeli da li će locirati popino prase u mom organizmu i uspeti da ga izvade, kao što i mi danas strepimo kada će pandemija prestati.

Naslov knjige koja najbolje opisuje tvoje trenutno raspoloženje?

ST: – Definitivno pripovetka Preobražaj Franca Kafke u kojoj se glavni junak jedno jutro probudio pretvoren u kukca, u sasvim neočekivanoj situaciji. Do pre tri nedelje smo živeli normalno, planirali poslove, putovanja, a sada sedimo u svojim stanovima i ne smemo da izađemo na ulicu. Niko nije mogao da zamisli da stvarnost preko noći može da postane distopična. Svako književno delo je vandredna situacija, a mi sada živimo u vandrednoj situaciji. O sličnim stvarima smo čitali u drami srpskog književnika Dragutina Ilića Posle milion godina, antiutopijskom romanu ruskog knjiženika Jevgenija Zamjatina Mi, Kamijevoj Kugi, Pekićevom Besnilu… Ne bi bilo zgoreg podsetiti se Bokačovog Dekamerona. Od savremenih autora tu je roman Vuleta Žurića Pomor i strah koji govori o epidemiji kuge u Sremu u 18. veku.

Koja od tvojih osobina ti olakšava period izolacije, a koja ga čini gotovo nepodnošljivim?

ST: – Olakšavajuća okolnost je to što sam po prirodi veliki individualac. Za stvaranje je potrebna samoća, a ja sam navikao da budem sam. I kada normalno živim, barem jedan dan u nedelji se izolujem i taj dan provedem u sumiranju svega što mi se te nedelje desilo. Ipak, razlika je u tome što ova izolacija nije moj izbor. U normalnim okolnostima najmanje dva sata dnevno provedem u šetnji. Svi koji me poznaju znaju da sam gradski tip i da ne sedim u kući. Nedostaje mi grad i susreti sa ljudima. Društvene mreže meni nisu dovoljne.

Kad bi od neke sveznajuće sile mogao da dobiješ odgovor na samo jedno pitanje, šta bi pitao?

ST: – Pitao bih da li je moja briga zbog nekih stvari koje su mi ostale nerazjašnjene, a tiču se mene samog, opravdana ili bez veze brinem. U tom pogledu treba pogledati film Ostrvo ruskog režisera Pavela Lugina.

O književnosti, stvaranju i deljenju...

Kako vidiš ulogu poezije, i književnosti uopšte, u kriznim situacijama kao što je ova?

ST: – Za sada je rano govoriti o tome koliko će i na koji način ova pandemija uticati na književnost. Sigurno će biti i knjiga i pesama koje će se baviti korona virusom. Na društvenim mrežama ima reakcija, ali ne vidim puno da se književnici usuđujuju da pišu o pandemiji. Nažalost, pandemije je odložila mnoga događanja, knjižene večeri festivale… Krajem marta trebalo je da mi izađe peta po redu zbirka poezije, ali je sve na čekanju zbog trenutne situacije. Ipak, ima i zanimljivih pokušaja da se ova kriza na kreativni način prevaziđe. Časopis za poeziju Enklava je pokrenuo akciju u kojoj pesnici iz regiona čitaju poeziju i šalju snimke koji se dele na fejsbuk stranici Enklave.

Koliko te karantin podstiče na stvaranje? Ili, naprotiv, obesmišljava pisanje poezije i proze?

ST: – Mene kao pesnika ova situacija stavlja na velika iskušenja. Prvi put se suočavam sa ozbiljnom autocenzurom. Imam gomilu misli, zapažanja, pitanja, ali se bojim da to pišem na fejsbuku da ne bih bio pogrešno shvaćen. U par navrata sam brisao status koji sam postavio na svoj profil, jer sam se uplašio da je prejako i neumesno za ovaj momenat. Opasno je biti pametan, kreativan, duhovit i koristiti situaciju u kojoj svakodnevno stižu podaci o novim smrtnim slučajevima. Ipak, ne treba podlegati sveopštoj psihozi, panici. Mi smo sada u diskursu pandemije i to nije nimalo naivno, ali i ljudi polako dolaze k sebi. U početku su na svoje profilne slike kačili Stay at home – Ostani kod kuće, optužujući jedni druge za ugrožavanje života, ulazeći u nepotrebne prepirke na fejsu. Sada vidim fotografije sa natpisima Ostani normalan – misli svojom glavom i to je za mene pozitivna promena.

Misliš li da se uloga društvenih mreža menja u kontekstu socijalne izolacije i u kom smeru?

ST: – Ovaj karantin otvara prostor za razmišljanje. U situaciji smo da sedimo u kućama, ne smemo jedni druge fizički da sretnemo, ali nam je ostavljena mogućnost komunikacije putem interneta. Pandemija korona virusa je pandemija 21. veka i ovako nešto u 20. veku ne bi bilo moguće. Ono što bi u prošlosti bio epicentar zaraze, ograđena teritorija, zatvorena zgrada, zaražena bolnica, izolovani grad, danas je cela planeta. Izolovani prostor je decentralizovan, rasut na milione stanova širom sveta u kojem ljudi sede i ne smeju da izađu na ulicu. Da nema interneta, ne bismo bili u mogućnosti da komuniciramo. Virtuelna realnost je jedini mogući prostor susreta.

Koliko ti je važna ta vrsta kontakta i šta smatraš najvećim izazovima onlajn komunikacije i deljenja sadržaja, posebno kulturno-umetničkog?

ST: – Društvene mreže imaju i svoju dobru i svoju lošu stranu. Zaista, često se na fejsbuku osećam kreativno. Isuviša sam lenj da bih pisao duže tekstove na blogu, a forma twitera mi je prekratka za ono što želim da izrazim. U formi statusa imam šta da kažem i to je neka moja mera svakodnevnih internet aktivnosti. Naravno, fejsbuk je i zgodan način komunikacije i često može da bude od velike koristi. Ipak, opasno je to što ja na fejsu imam skoro dve hiljade prijatelja, a ljudi na fejsu dele sa svima svoje aktivnosti. Dve hiljade profila znači svakodnevno dve hiljade života u mom životu i to je ponekad teško izdržati. Ja imam drage prijatelje koje zaista volim i cenim, ali mi ne prija njihov profil. U normalnom socijalnom životu koji nije ne društvenim mrežama, sa dragim prijateljima se viđamo, na primer, jednom nedeljno, i tu imamo filter i možemo da napravimo distancu. Na fejsbuku sa ljudima provodimo puno vremena zajedno i to zamara. Verovatno sam i ja mnogima na fejsbuku težak, pa su me anfrendovali ili prestali da me prate. I ja sam to u nekoliko slučajeva uradio, ali to ne znači da imam loše mišljenje o tim ljudima.

Prema tvom dosadašnjem iskustvu, koliko društvene mreže i masovno preseljenje u virtualni svet doprinose poeziji i na koje sve načine?

ST: – Interaktivnost društenih mreža pruža izuzetne mogućnosti i može da doprinese popularizaciji poezije. Pre nekoliko meseci, korisnice personalne asistencije u centru Živeti uspravno učestvovale su u zajedničkom pisanju putem ad hoc književne radionice, a pesma je objavljavljena na vašem Portalu. Fejsbuk je postao najfrekventniji forum regionalne književne scene. Posebno bih izdvojio stranicu Željka Belinića, Čovjek-časopis, na kojoj se svakodnevno objavljuje i poezija i proza savremenih autora. Ipak, moje zapažanje je da nema dovoljno kritike poezije koja se objavljuje na društvenim mrežama, iako postoje i komentari i druge opcije koje omogućavaju razmenu mišljenja. Često se sve svodi na lajkovanje bez dublje analize pesama koje se objavljuju.

O aktivizmu i studijama invalidnosti…

Koje društveno pitanje te najlakše baca u vatru i zbog čega?

ST: – Jednostranost i politička ostrašćenost. Jedna je stvar biti dosledan, imati svoj stav, ali nije dobro nemati sluha za drugog, a posebno je opasno drugima nametati sopstveno mišljenje. Ljudi moraju da shvate da postoje različiti identiteti i pogledi na svet. Ja sam deklarisani levičar, ali istovremeno idem u crkvu i verujem u Boga, što mi daje za pravo da kritikujem i crkvu kao instituciju, ali i moje drugove na levici. Ljudi, ne samo što su isključivi, nego su i predvidivi, što se vidi i na fejsu. Levičari kritikuju i lajkuju ono što je u trendu levice, sve po difoltu, a desničari kritikuju i lajkuju sve što je u trendu desnice i tu se ogleda nezrelost i povodljivost ljudi koji ne koriste svoj um. Nema kritičkog promišljanja, malo je ljudi koji ne slede unapred determinisane diskurzivne obrasce i tu mi je jako bitan tekst Imanuela Kanta Šta je prosvećenost, jer nas upućuje da sami upotrebljamo svoj um i prosuđujemo o svetu oko nas.

Šta smatraš najslabijom karikom pokreta za osobe s invaliditetom u Novom Sadu, Srbiji, regionu i kako se ona manifestuje u aktuelnoj situaciji izazvanoj korona virusom?

ST: – Prema najrelevantnijim podacima, osobe sa invaliditetom čine 15% svetske populacije. Neke osobe sa invaliditetom su više, a neke manje aktivne u invalidskom pokretu. Nismo svi isti i ne možemo svi isto razmišljati. Često je invaliditet jedini identitet koji nas povezuje. Iskreno rečeno, ponekad je pitanje da li bismo sedeli u istom udruženju i radili na istim projektima da nemamo invaliditet. Naravno, u invalidskom pokretu nastaju i velika prijateljstva, ponekad i ljubav između dve osobe, i tu invaliditet odlazi u trideseti plan, postaje irelevantan. Imajući to u vidu, kao i u životu, tako i u organizacijama osoba sa invaliditetom, biramo sebi bliske ljude prema senzibilitetu. Ne moramo se svi jako voleti, družiti, provoditi vreme zajedno, ne moramo čak ni svi raditi zajedno, ali treba da se međusobno poštujemo, razmenjujemo informacije i imamo svest da su stvari kao što su pristupačnost, personalna asistencija, pravo na izbor, zajedničke vrednosti i opšte dobro i da na njih niko ne sme imati monopol. Usluge moraju biti dostupne svima, bez obzira na političko opredeljenje i razičite poglede na svet. Stoga je potreban stalni dijalog, razmena informacija, saradnja, koju ja ponekad ne vidim.

Situacija sa pandemijom svakako utiče na sam život osoba sa invaliditetom koje imaju poteškoća u organizaciji svakodnevnih aktivnosti, od odlaska u kupovinu, do organizovanja personalne asistencije, jer im je susret sa personalnim asistentom neophodan i u vreme policijskog časa i za to je neophodna posebna dozvola, na šta mi je ukazala profesorica engleskog i korisnica asistencije Dragana Marković. S druge strane, ni organizacije osoba sa invaliditetom ne mogu da sprovode svoje redovne aktivnosti, kancelarije privremeno obustavljaju rad ili ga prilagođavaju onlajn mogućnostima.

Ipak, ovo vreme kad sedimo u kući treba pametno iskoristiti. Malo surfovati internetom i nešto novo naučiti. Jedna od oblasti o kojoj postoji bezbroj sajtova jeste i teorija invalidnosti ili, preciznije, studije invalidnosti.

Kako bi objasnio studije invalidnosti nekome ko prvi put čuje taj termin (i nije naročito upućen u život na Zemlji)?

ST: – Aktivizam je sastavni deo invalidskog pokreta i nema invalidskog pokreta bez aktivizma. Aktivizam može istovremeno biti status na fejsu, a može biti i kampanja širokih razmera koja obuhvata tribine, radionice, organizovanje festivala, seminara, konferencija… Sve to dovodi do postupnih promena i poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom. Međutim, uvek treba imati na umu onu dobru, staru da je put u pakao neretko popločan dobrim namerama. Pre nekoliko godina na fejsbuku se pojavila stranica Invaliditet nije identitet. Ova sintagma nekom neupućenom može da otvori oči. Međutim, svaki iole upućeniji aktivista u invalidskom pokretu zna koliko je ona i netačna i pogrešna, jer invaliditet jeste identitet, ali nije jedini identitet koji je svojstven jednoj osobi. Ja jesam osoba sa invaliditetom, ali sam ujedno i pesnik, profesor književnosti, levičar, vernik, sin, brat, ujak. Iz tako pogrešnih polazišta nastaje i pogrešan ativizam. Jednom je čuveni Slavoj Žižek rekao da se u naše doba toliko insistira na aktivizmu bez filozofskih i teorijskih promišljanja da se ne bi razmišljalo i da se ne bi dovodio u pitanje poredak sveta u kojem živimo. Studije invalidnosti su nam potrebne da bismo bolje promišljali aktivizam koji dovodi do promena i pomeranja stvari. Muku mučimo da onima koji donose odluke objasnimo da ne treba ulagati sredstva u specijalne škole, rezidencijalne ustanove za boravak osoba sa invaliditetom, nego tu podršku preusmeriti u adatapciju redovnih škola u pristupačne prostore, prilagođavanje radnih mesta, u podršku personalnoj i pedagoškoj asistenciji. Da bismo imali jače argumente, potrebno je objasniti zašto je onima koji odlučuju u interesu da podstiču odvajanje ljudi i segregaciju osoba sa invaliditom, a ne stvaranje instinski inkluzivnog društva. U tom smislu treba čitati knjige francuskog filozofa Mišela Fukoa Nadzirati i kažnjavati, Istorija ludila u doba klasicizma, Rađanje klinike, u kojima je istorijski objašnjeno kako nastaju institucije za disciplinovanje tela i kako moć deluje na subjekt. Kroz pomenuta filozofska dela lako možemo da shvatimo da medicinski model nije slučajnost i da segregacija ima svoje korene nekoliko vekova unazad, a da zatvoreni prostori kao što su bolnica, zatvor, kasarna, škola, funkcionišu po istim principima kontrole i nadzora. Ako pročitamo knjigu Tela koja nešto znače koju je napisala Džudit Batler, jedna od najpoznatijih filozofkinja današnjice, možemo osvestiti da su rod i pol društvene konstrukcije koje deluju na subjekt, na telo. Navedena knjiga je posebno važna za one koji žele da se bave feminističkom teorijom invalidnosti. Džudit Batler piše o odbačenim telima koji su samo društveni konstrukti. Posle čitanja pomenute knjige, osvestio sam da imam prava da priđem bilo kojoj devojci na ovom svetu i da invaliditet tu nema nikakav značaj. Ovo su samo neki od primera koji ukazuju koliko su studije, kao i sama teorija invalidnosti bitne kao alatka za poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom.

Jednom si mi rekao da u svetu ima more tekstova o invalidnosti o kojima ovde ljudi nemaju pojma. O čemu najmanje znamo, a trebalo bi?

ST: – Kada sam pre par godina na festivalu Uhvati film razgovarao sa gostom iz Nemačke, glumcem sa invaliditetom Ervinom Aljukićem, na moju konstataciju da je u Nemačkoj položaj osoba sa invaliditetom na mnogo većem nivou nego u Srbiji, odgovorio mi je da su zemlje kao što su Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države daleko odmakle u odnosu na Nemačku, iz čega se može zaključiti koliko mi zaostajemo. I zaista, u zemljama anglosaksonskog govornog područja studije invalidnosti su najrazvijenije, mada ima zanimljivih projekata i u Nemačkoj. Na internetu se može pronaći nekoliko ridera i programa studija. Jedan od njih je priredio Lennard J. Davis: The Disability Studies Reader obuhvata eseje, tekstove i naučne radove koji se bave različitim temama: od posmatranja invalidnost iz istorijske perspektive, politika invalidnosti, univerzalnog dizajna, preko pitanja identiteta, feminizma, queer teorije, pa sve do tekstova o kulturi, umetnosti, književnosti… Na internetu se mogu naći i tekstovi koji govore o odnosu teologije i invalidnosti, a ima i sajtova koji interpretiraju invalidnost iz perspektive levičarskih ideologija. Na jednom takvom sajtu, Marxists.org, pronašao sam seriju manje poznatih političkih eseja Helen Keler i ti si na moju preporuku prevela njen tekst Kako sam postala socijalistkinja? Takođe, brat od tetke Rodoljub Milankov, koji živi u Kanadi, poslao mi je zbornik tekstova koji interpretiraju invalidnost kroz filozofiju već pomenutog Mišela Fukoa, Foucault and the Government of Disability. Puno je tekstova, zbornik, knjiga i puno posla za prevodioce. Verujem da bi studije invalidnosti izazvale pravi bum u našoj kulturi i da bi donele promene ne samo u invalidskom pokretu, nego bi uticale i na teoriju, umetnost, filozofiju, humanističke nauke… Otvorile bi mogućnosti za mnoge nove projekte i bile bi od velikog značaja za stvaranje inkluzivnog okruženja.

Šta je potrebno uraditi da bi studije invalidnosti zaživele kod nas i šta je na tvojoj listi nezaobilaznih štiva i izvora aktuelnih informacija kad je o tome reč?

ST: – Već neko vreme se govori da je potrebno i kod nas pokrenuti studije invalidnosti. Da bi se tako nešto dogodilo, potrebno je uraditi određene stvari. Pre svega, prevoditi što više tekstova iz teorije invalidnosti, uspostaviti kontakte sa inostranstvom, putovati na seminare, dovoditi goste. Za to je potrebno da se više ljudi iz invalidskog pokreta posveti studijama invalidnosti, ali i iz drugih, različitih branši, i to je izazov za mlade ljude, posebno za one koji studiraju humanističke discipline. Mi imamo dobre preduslove za tako nešto, jer se kod nas već odavno pišu naučni radovi. Novi Sad prednjači u mnogim stvarima i može da posluži kao primer u regionu. Zahvaljujući podršci svojih profesorica sa Katedre za srpski jezik i lingvistiku, Svenke Savić i Vere Vasić, Milica Ružičić Novković je pokrenula nekoliko značajnih istraživanja u oblasti jezika. Godine 2003. je objavila Rečnik invalidnosi, a zatim je usledio niz naučnih radova, među kojima svakako treba spomenuti i njen magistarski rad Predstavljanje osoba sa invaliditom u medijskom diskursu Srbije. Zahvaljujući ovim istraživanjima znatno su podignuti standardi u javnom govoru i mi u odnosu na ranije imamo mnogo manje pogrešne terminologije u javnoj sferi, što je jedan od primera kako teorija invalidnosti deluje na stvarnost u kojoj živimo. Zatim, obavezno treba spomenuti i tekstove pedagoškinje i teoretičarke invalidnosti Milese Milinković, koja se u svojim radovima po mom mišljenju napravila najveće iskorake ka onome što se izučava na studijama invalidnosti širom sveta. Oslanjajući se na radove savremenih teoretičara i teoretičarki invalidnosti, Milesa Milinkovović se bavi predstavljanjem osoba sa invaliditetom na filmu. Posebno treba spomenuti njene radove koji se bave ženama sa invaliditetom, rodnim ulogama, inkluzivnim obrazovanjem i mnogim drugim temama. Njeni tekstovi su značajan izvor informacija, jer je za potrebe svojih radova prva prevodila tekstove relevantnih teoretičara i teoretičarki invalidnosti. Kao direktorica Festivala Uhvati film ona na najbolji način spaja svoje delovanje u polju teorije sa aktivizmom u invalidskom pokretu. Značajni izvor tekstova iz teorije invalidnosti nalazi se u tematskom broju časopisa Gradac koji je pod nazivom Neobična tela priredio Ivan Velisavljević. Damjan Tatić se na neki način bavio teorijom invalidnosti u oblasti prava, a treba pomenuti i Ljubomira Petrovića koji je pisao o invalidnosti kroz istoriju. Tu je i serija prevoda i publikacije koje su objavile organizacije … IZ KRUGA – VOJVODINA i Centar Živeti uspravno, koje doprinose studijama invalidnosti u našoj zemlji.

Ideje za dane izolacije i nakon toga…

Tvoje preporuke knjiga, filmova i drugih kulturnih sadržaja za period izolacije?

ST: – Uvek sam na mukama kada me neko pita da mu preporučim knjigu za čitanje ili film za gledanje. Ne volim to da radim. Ima milion filmova i milion knjiga koje se bave najrazličitijim temama koje sve nas tište na ovom svetu, a toliko različitih čitalaca. Nisam od onih koji prate top liste. Filmove koje gledam i knjige koje čitam biram kao linkove u koje odlutam dok promišljam život koji mi je dat. Što se tiče trenutne situacije, ljudi je na najrazličitije načine preživljavaju. Neki gledaju filmove, čitaju knjige, neki nemaju koncentraciju. Svi nas bombarduju informacijama na društvenim mrežama. Pozorišta strimuju predstave, muzeji priređuju virtuelne izložbe. Ipak, nemoguće je za mesec ili dva koliko će verovatno potrajati ova izolacija pročitati 100 romana, odgledati 500 filmova, 300 pozorišnih predstava. Moj savet je da ljudi ovo vreme pametno iskoriste. Da pročitaju neko veliko delo koje su dugo vremena planirali da čitaju, a nisu imali vremena. Ili, na primer, da pročitaju više knjiga jednog autora ili odgledaju filmski opus jednog režisera. Ovih dana sam ponovo pogledao film Izgubljeni u prevodu, a prvi put sam odgledao Solaris Andreja Tarkovskog. Takođe sam pogledao snimak predstave Čarobni breg i nisam se razočarao. Plašio sam se kako će moj omiljeni roman postaviti na scenu, s obzirom na to da nije lako od tako komplikovane romaneskne strukture od 1000 strana napraviti predstavu. Ne mogu da kažem da je to najbolja predstava koju sam gledao, ali nisu izneverili Tomasa Mana. Trenutno čitam roman Edena fon Horvata Omladina bez Boga koji je sa nemačkog preveo moj prijatelj Relja Dražić.

Šta bi moglo da te natera da prekršiš izolaciju?

ST: – Za sada je stvar ozbiljna, mi svi sedimo kod kuće i to je potrebno. Izašao bih kad bih video da realne opasnosti više nema i da je nekom u interesu da drži čovečanstvo u karantinu.

Da li u ovom periodu radije sumiraš uspomene, ili praviš planove za nešto što tek treba da uradiš?

ST: – Ne sumiram uspomene, niti pravim planove za budućnost. Pošto sam verujući čovek, a ulazimo u šestu nedelju uskršnjeg posta, trudim se da ostanem pribran. Ova situacija je nalik na situciju u filmu kanadskog reditelja Vićenca Natalija Kocka u kojoj su se šest različitih ljudi našli u neobičnoj građevini u obliku kocke i moraju da sarađuju da bi izašli iz situacije u kojoj su se našli. Tako i mi treba da zaboravimo na svađe i razlike i da jedni drugime ne okrećemo leđa.

Šta ćeš prvo da uradiš kad izađemo iz izolacije?

ST: – Otići ću u Zmaj Jovinu, sesti u baštu nekog kafića, naručiti kraći espreso bez mleka, čašu vode i slamčicu i posmatrati ljude kako prolaze ulicom.

About the Author

Leave A Response