Osobe s invaliditetom nisu na ovoj planeti da bi ostatku društva omogućile lični razvoj

Posted on by Redakcija

Samanta Renke, glumica i aktivistkinja za prava osoba s invaliditetom

Nažalost, kao žena sa invaliditetom, nekako sam postala imuna na očigledne oblike agresije i diskriminacije.

Gotovo da očekujem da lift neće biti u funkciji kad idem u kupovinu. Ujedno dajem na znanje da su mi izgledi za posao znatno smanjeni u odnosu na kolege bez invaliditeta i da postoji velika verovatnoća da ću ostati napuštena u vozu bez rampe, jer je asistencija zaboravila na mene.

Redovno se suočavajući sa preprekama ove vrste, tokom godina sam naučila kako da sa svim tim izađem na kraj, na sebi svojstven način. Ne kažem me to više ne dovodi do besa i frustracije, pa i do tačke u kojoj želim da vrištim. Kupovinu obično obavljam onlajn, kako bih izbegla nepristupačnost na ulicama, a radim kao frilenserka, kreirajući sama sebi mogućnosti za posao. To mi je pomoglo da zadobijem određenu vrstu autonomije.

Kad je reč o drugim oblicima agresije, još uvek tražim načine kako da s njima izađem na kraj. Mislim na one suptilne negativne poteze i komentare s kojima se suočavam svakodnevno.

Na primer, nebrojeno puta su me proglasili inspirativnom, samo zbog činjenice da postojim. Ljudi koji se osećaju neprijatno zbog mog invaliditeta stalno me miluju po glavi i upućuju mi patronizirajuće komentare tipa nemoj prebrzo (što se odnosi na upotrebu kolica) ili me pitaju da li živim sama, pa ostaju šokirani kad kažem da.

Susrećem recepcionerku koja nikada ne ustane kad mi se obraća, iako je sto za kojim sedi previsok da bih je videla. Momak koji reklamira teretanu deleći flajere me ignoriše, jer pretpostavlja da osobe s invaliditetom ne treba da budu u formi.

Najsvežiji primer odigrao se kad sam vodila mačku kod veterinara. Pitao me je da li sam sposobna da potpišem saglasnost da se mačka operiše, jer je pretpostavka da zbog toga što koristim kolica ne umem da pišem.

Medicinski stručnjaci ćesto se obraćaju mom personalnom asistentu, a ne meni, iako će na meni da se izvrši medicinska procedura.

Sve su to mikroagresije.

Jednostavno rečeno, mikroagresije su dnevni podsetnici na uobičajeno ugnjetavanje i na stereotipe koje vremenom možemo internalizovati.

Doktorka Ejmi Kavana, koja ima oštećenje vida, govorila je o svom iskustvu mikroagresija, među kojima su neželjeni dodiri, prinudno pomaganje, patronizirajući ton illi obraćanje sažaljivim glasom. – Dešavalo mi se da ljudi počnu da guguču ili da me maze kad pričaju sa mnom. Drže me za ruku ili govore sporo i glasno, kad da sam dete.

Problem je što mikroagresije nisu nužan pokazatelj zlobe. Pre će biti da su pokazatelj neznanja. Mnogi ljudi nisu svesni ejbilizma i teško ih je sa tim suočiti. Kad sam to pokušala da uradim, osećala sam se loše. Bolničar na prijemnom hirurškom odeljenju neprestano me je ignorisao i obraćao se mom asistentu, pa sam frustrirano rekla: – Ja sam pacijentkinja, treba meni da se obraćate!

Odjednom je ceo red ljudi koji su stajali iza mene zaćutao. Sve oči su bile uprte u bolničara, koji više nije znao gde da gleda. Nije mi bila namera da ga osramotim, ali sam se zbog njegovog ponašanja osećala inferiorno.

Jasno mi je da treba vremena da društvo neutrališe godine indoktrinacije. Stereotipi prema osobama s invaliditetom duboko su ukorenjeni, ali ako zaista živimo u probuđenom svetu, onda neznanje više nije valjan razlog da i dalje imamo zastarela i štetna stanovišta o osobama s invaliditetom.

Nikada ne bih obeshrabrila zdravu radoznalost i želju za učenjem o tome kako drugi žive, ali osobe s invaliditetom nisu na ovoj planeti da bi ostatku društva omogućile lični razvoj.

Ima raznih načina da se udovolji radoznalosti, bez povređivanja drugih. Razumno je da nekoga pitate kako to da može da vozi automobil kad ima invaliditet, ako niste svesni činjenice da se automobili mogu modifikovati, ali nemojte onda završiti razgovor sa: – Kakav blagoslov, bravo za tebe!

Imam prost savet: Ako nešto ne biste rekli ili uradili strancu na ulici, zašto biste to rekli ili uradili nekome ko ima invaliditet?

Pokažite empatiju i saosećanje. Da pojednostavim: kako biste se osećali da vaš lekar, učitelj ili prodavac ni ne primećuje da postojite, pa se sve vreme isključivo obraća vašem prijatelju ili partneru?

Kako biste se osećali da vam potpuni stranac kaže da bi radije bio mrtav, nego da ima život kakav je vaš?

Ako ste neprekidno bombardovani mikroagresijama, to lagano utiče na samopouzdanje i samopoštovanje.

Treba znati da smo zapravo svi odgovorni za mikroagresije, bez obzira na to ko smo. Možemo da nastavimo da učimo o drugima i od drugih, od onih čija su iskustva različita od naših, kako bismo izbegli ove nenamerne, ali štetne interakcije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response