Mentalno zdravlje dece i mladih: Šta me sprečava da budem ono što jesam? (intervju)

Posted on by Marijana Čanak
Dušanka Ilić

S kakvim izazovima odrastaju današnja deca Novog Sada? Uprkos naizgled nesagledivim mogućnostima koje nudi  život u gradu, za šta deca ipak ostaju uskraćena? Prikriveni oblici zanemarivanja, prezaštićenost, maglovite i zbunjujuće granice, suzbijanje mašte, izloženost diskutabilnim uzorima i nasilju samo su neki od elemenata koji bi lako mogli poljuljati mit o detinjstvu kao najbezbrižnijem životnom dobu. Kako da prirodni razvojni procesi ne postanu problematični u društvu u kome je uniformnost uslov preživljavanja? Kako podržati dete da ispolji svoju jedinstvenost, a da pritom bude socijalizovano? O svim tim pitanjima razgovaramo sa Dušankom Ilić, diplomiranom pedagoškinjom i sertifikovanom dečjom integrativnom terapeutkinjom sa sedamnaestogodišnjim radnim iskustvom.  Najveći deo radnog iskustva stekla je u oblasti nasilja u porodici, putem savetodavnog i terapijskog rada sa ženama.  I dalje radi u internom timu za zaštitu od nasilja u porodici, a u poslednjih šest godina bavi se psihoterapijskim radom sa decom i mladima, organizuje i vodi dramske radionice za psihološki razvoj dece.

– U radu sa decom i mladima najvažnije mi je da to bude proces koji ih vodi ka upoznavanju sebe i osvešćivanju unutrašnjih prepreka: – Šta me sprečava da ja budem ja?  – kaže za Portal o invalidnosti.

Kako objasniti psihodramu nekome ko prvi put čuje za taj pojam?

Psihodrama zvuči toliko rogobatno, da se većina ljudi uplaši samog izraza. Možda bi trebalo promeniti taj naziv, jer roditelji često imaju otpor: – S mojim detetom je sve u redu, ne treba njemu to!  A, na primer, naizgled bezazlen odlazak kod zubara za dete može da bude traumatična situacija koja će da se somatizuje ili ispolji na neočekivan način, kroz noćno mokrenje, tikove, košmarne snove, čupkanje kose ili obrva. Kad osećaju da ih nešto muči, deca često ne umeju to da verbalizuju, nego interpretiraju situacije u skladu sa sopstvenim  razvojem i iskustvom, a roditelji se mahom usredsređuju na simptom. Psihodramska radionica daje pregršt mogućnosti da se dete iskaže, da proživi i preradi određene situacije, da kroz igru dođe do korena problema. Radionicama prethode savetodavni razgovori sa roditeljima, gde saznajemo izazove s kojima se dete suočava, upoznajemo se sa dinamikom cele porodice, dečjim navikama i roditeljskim očekivanjima. Svaka radionica počinje zajedničkim sklapanjem priče koju ćemo odigravati. Kostimirajući se i ulazeći u odabrane uloge, deca mogu da iznesu svoje potrebe i želje, kako bi ojačala sopstvene kapacitete.  Radionice obično vode dva terapeuta koja su u ulozi surogat roditelja, pa deca posredstvom nas uče kako da rešavaju neke nerazrešene ili konfliktne situacije koje nisu mogli da razreše sa roditeljima direktno.  Odabirom određene maske ili poistovećivanjem sa omiljenim junakom, deca nam govore o sebi i svojim unutrašnjim svetovima.  Unutar radioničarske grupe, deca se uzajamno podržavaju i isceljuju jedni druge. Nakon svake radionice ponovo razgovaramo sa roditeljima, saopštavamo im do čega smo došli i predlažemo neke dalje korake. Na psihodramskim radionicama deca imaju priliku da budu ono što jesu, da rade na socijalnoj interakciji, bez takmičarskih elemenata i bez frustracije. Radionice su veoma efikasne u podizanju samopouzdanja kod dece, a to je promena za koju roditelji nekada nisu spremni – neobično im je kad dete jasno iskaže sopstveni stav.

Ideja je da se detetu omogući da na neverbalan i neinvazivan način iznese podsvesne sadržaje i, kad se na taj način dođe do uzroka problema, simptomi se otklone?

– Tako je. Ne radimo isključivo sa dramskim elementima, nego sa celim spektrom terapijskih tehnika (geštalt metoda, plej-terapija, art-terapija, elementi psihoanalize, kognitivne terapije). Jedna od efikasnih metoda je takozvani moj svet, gde deca od raznih figurica ljudi, biljaka, životinja i građevina prave prikaz sopstvenog sveta. Podsvest se ispolji na taj način. Na primer,  dete može reći: – To su neki kralj i kraljica – a znamo da su to mama i tata. Ako dete prikaže svet u kome su same građevine, bez ijednog živog stvora, to govori o socijalnoj izolaciji. Kad  porazgovaramo sa detetom o tom prikazu, otkrivamo njegove strahove i nadanja. Kroz nekoliko susreta, prikaz tog sveta se menja.  Radila sam sa devojčicom čiji su se roditelji razveli i teško je to podnela. Imala je simptom mucanja. U igri svet predstavila je scenu venčanja, što zapravo oslikava njeno neprihvatanja razvoda. Roditeljii često iz želje da zaštite dete kreiraju situaciju u kojoj dete samo donosi zaključke, pa deca često sebe okrivljuju za razvod, nasilje ili bilo koju nepovoljnu situaciju. Radila sam sa sinom jedne moje koleginice, koja kod deteta nije primetila ništa neobično, pa smo eksperimentalno uradili svet. Njegov prikaz sadržao je elemente traume i događaja o kojima nisam imala informacije. Znala sam da je porodica skladna i da su posvećeni detetu, a on mi je pričao o veštici koja ruši ceo svet. Pitala sam koleginicu da li zna odakle bi ta predstava mogla da vuče korene i saznale smo da je to situacija koju je proživeo tokom leta, kod babe i dede, kada se ujak razvodio. Ona je bila iznenađena da joj je sin uopšte upućen u tu situaciju, a dečak je prvi put dobio priliku da obradi strah od toga šta će se desiti kad se ujak razvede i da shvati da nije on to izazvao svojim boravkom tamo.

Kako formirate grupe učesnika? Kog su uzrasta? Sa kakvim izazovima dolaze?

– Preporučljivo je da grupa ima od pet do osam učesnika i da su deca unutar grupe bliskog uzrasta. Susrećemo se jednaput nedeljno, uvek u isto vreme i na istom mestu. Najčešći izazovi su manjak samopouzdanja i samopoštovanja, kao i problemi u ponašanju: agresija, impulsivnost, hiperaktivnost. Često dolaze deca kod kojih je već prisutan neki vid somatizacije: mucanje, tikovi, noćno mokrenje, noćne more. Roditelji se obično pitaju gde su pogrešili ili dolaze sa pitanjem zašto. Preporučljivo je da dete prođe ciklus od 10 ili 12 dramskih radionica, nakon čega se vidi koje su mu dominantne teme i kako se rasterećuje.  Tokom godine dete može da učestvuje u dva radioničarska ciklusa, nakon čega je potrebno napraviti pauzu od godinu dana, da bi taj proces imao smisla. Iako se sve odvija kroz igru, psihodramske radionice nisu igraonica, nego proces koji vodi do uvida i promene. Radionice su prijamčive i za decu sa razvojnim invaliditetima, kao i za decu koja su preživela razne vrste traume. Sećam se jednog deteta koje je preživelo nasilje od strane roditelja i to se manifestovalo kroz potrebu za stalnim tuširanjem, što je bilo indikativno. Neko dete celokupnu radionicu provede skriveno u ormanu, jer se tamo oseća sigurnim. Cela njegova  igra svodi se na kostimiranje u Spajdermena i odlazak u orman. Kad ga pitate kako je bilo: – Sjajno! Važno je da dete ispolji i zadovolji svoju potrebu, a da se pritom ne interveniše.

Opišite nam proces jedne radionice. Od čega se polazi i šta je očekivani ishod?

– Polazimo od zajedničkog nizanja priče. Sedimo u krugu i i svako dete priča šta mu se događalo između radionica. U tom procesu uče kako da jedni drugima predaju reč, da se uzajamno slušaju i uvežbavaju strpljenje.  Mogu da započnem priču sa, na primer: – Danas sam bila… Dalje im ne namećem ništa, nego svako od njih nastavlja i razvija priču iz sopstvene potrebe. Deca su u stanju da stvaraju veoma kreativne, čak biblijske priče. Radila sam sa jednim dečakom koji je odrastao bez oca i stalno je birao uloge u kojima se on oseća kao otac. Posle svake radionice delimo utiske: – Kako si se osećao u toj ulozi i zašto ti je ta uloga važna?  Dečak je rekao: – Tek sada vidim kako je teško biti otac! Sam sebi je napravio intervenciju, što je sjajno. Na radionicama nikada direktno ne pričamo o temi s kojom je neko došao ili o stanju u porodici, sve se odvija na nivou bajke i izmišljenog, a deca zapravo ispoljavaju svoje potrebe i unutrašnja stanja.  Data im je instrukcija da je ovo kao da svet, svet u kome je sve moguće i dozvoljeno, osim fizičkog povređivanja. Deca koja trpe vršnjačko nasilje, izolovana su ili odbačena, ovde postaju deo grupe. Ako se dete samo izoluje, grupa će ga uključiti u igru, zbog čega će se osećati prihvaćenim. Tokom radioničarskog ciklusa, unutrašnja promena manifestuje se na planu izbora uloge u koju dete ulazi: na početku ciklusa neko dete će odabrati da bude miš, da bi na kraju ciklusa bilo u ulozi lava.  Imali smo jednog dečaka koji apsolutno nije hteo da učestvuje, nego da samo posmatra, pa je birao ulogu kamere, da bi na kraju ciklusa ušao u ulogu sudije koji raspoređuje druge. Ključ je u tome da im se dopusti da budu ono što jesu, a dinamika grupe podstiče ispoljavanje.

Kako procenjujete mentalno zdravlje dece danas? Kakvim rizicima su izložena? Koje su razlike primetne između odrastanja današnje i prethodnih generacija?

– Svi pričamo o tome koliko su deca preopterećena sa raznih strana, a neretko su u to umešana nerealna očekivanja ili kompenzovanje roditeljskih želja, tenzija i frustracija. Jedna od mojih koleginica  svu tu  jurnjavu da se dete odvede s jedne na drugu aktivnost naziva upakovanim zanemarivanjem i mislim da je to prava definicija. Ne razumem koji su  motivi da dete predškolskog uzrasta uči dva strana jezika, pohađa časove klavira i bavi se nekim sportom. Verujem da je važnije da dete izađe na poljanu, gde će da skače i trči. Previše je visoke tehnologije, premalo kontakta s prirodom. Današnjoj deci nedostaje slobodno vreme, vreme za igru, a ponestaje im i mašte – koja je važna za intelektualni razvoj. Izgleda mi da je deci danas sve dostupno u tolikoj meri, da ne moraju ništa da zamišljaju. Na radionicama često biraju likove iz video igara i predstavljaju ih kao svoje. Kad im kažem: – Dobro, ali hajde da napraviš nešto svoje, onako kako ti to zamišljaš – vrate se na igru, kao da nemaju vremena ni kapaciteta da maštaju. Sve žele odmah i sada, imaju problem sa čekanjem reda i sa koncentracijom. Prethodne generacije odrastale su na bajkama, što nam je razvijalo maštu i rečnik, kao i razumevanje uzajamnih odnosa. Prezaštićivanje je posebna tema i kroz svoj primarni posao vidim kakve su posledice toga. Veoma često prezaštićena deca postaju nasilna, možda i češće nego deca koja su preživela traumu. Nepostavljanje granice neminovno ostavlja posledice u ponašanju i dešava se da vodi u maloletničku delikvenciju. Sećam se dece iz sistema koja su odrasla bez roditelja i sa teškim traumama, pa su već u pubertetu bili počinioci krivičnih dela. U zatvoru spoznaju gde im je mesto, jer su zapravo vapili za granicom.

Kako školski sistem utiče na mentalno zdravlje deteta?

– Školski sistem je prilično ograničavajući, jer funkcioniše po principu: – Kako naučiti ribu da se popne na drvo. Previše je uopštavanja, generalizacije, svođenja na prosek.  Ako si van proseka u bilo kom smislu, nisi dobrodošao. Deca završavaju razrede u frustraciji, bez primenljivih znanja i konkretnih veština. Trebalo bi praviti individualni plan za svako dete, koji je usmeren na pripremu za realan život: – Kakvo znanje ćeš poneti i gde ćeš ga primeniti? Ocenjivanje loše utiče na samopouzdanje, jer je dete pod stalnom tenzijom. Danas nešto zna, a kad provera prođe, zaboraviće šta je učilo, jer ocena ne kreira unutrašnju motivaciju. Unutrašnja motivacija nastaje kad dete zna zašto nešto uči, gde može da upotrebi to znanje, kako da ga poveže sa iskustvom. Sistem ne prepoznaje individualne kapacitete. Ako detetu ne ide matematika, iz toga nastaje problem i usredsređeni smo na ono u čemu je dete manje dobro, umesto da ga podržimo u oblasti za koju je talentovano.Ne ide ti matematika, ali si nadaren za umetnost – hajde da to razvijamo! Dovoljno je da iz matematike savladaš neke osnovne operacije koje će ti služiti u svakodnevici.

Kako prepoznati da je dete izloženo nasilju?  Na koje sve načine može da ispoljava ta iskustva?

– To je veoma individualno. Neka deca to ispoljavaju kroz agresivno ponašanje, a druga kroz preteranu introvertnost. Dete može biti agresivno prema vršnjacima, jer uči po modelu. Drugo dete će da se povuče, jer postaje nepoverljivo prema ljudima. Neka deca, koja su bila u sigurnoj ženskoj kući, odlično su funkcionisala u školama, ali je pitanje šta će se dešavati u njihovim partnerskim i drugim međuljudskim odnosima. Znam decu koja su preživela nasilje u porodici i koja danas, kao odrasli ljudi, postaju žrtve, da ne bi postali nalik svojim očevima. U sistemu se češće susrećem sa onima koji preuzmu nasilni model ponašanja. Dečak koji je branio svoju majku od nasilnog oca u odraslom dobu može ispoljavati nasilje prema svojoj partnerki. Radila sam sa devojčicom koju je otac seksualno napao, pa je njena životna želja bila da postane policajka – da hapsi takve i da istera pravdu. Neka druga devojka će se potpuno povući i podsvesno će birati nasilnog partnera, jer su to oblici ponašanja koji su joj poznati i koji kreiraju iluziju zaštićenosti. Nema pravila i potrebno je mnogo psihoterapijskog rada da bi se osvestili ti podsvesni obrasci.

Šta sve mogu biti dugoročne posledice nasilja, u slučaju kada dete ima i kada nema adekvatnu terapijsku podršku?

– Potrebno je terapijski intervenisati  kako bi dete izgradilo bolju sliku o sebi i da jasno zna da nije ono prouzrokovalo ničije ponašanje, niti određenu porodičnu situaciju. Deca često preuzimaju krivicu i misle: – Da sam ja bolji, tata ne bi tukao mamu.  Da nisam dobio jedinicu, ovo se ne bi desilo. Važno je da im se kaže da to nije njihova odgovornost.  Često se dešava da žene godinama trpe nasilje, a da izlaze iz nasilnog odnosa kada se agresija ispolji prema detetu, ili kada uvide kakve posledice život u nasilju kreira kod deteta. Nakon izlaska iz nasilja, neretko se odvija produženo nasilje, kada nasilnikov fokus prelazi sa partnerke na dete: – Gde ti je mama? Šta radi? Gde je bila? S kim? Dete je rastrzano. U tom slučaju, najbolje je delimično ili potpuno ukidanje roditeljskog prava. Važno je da se interveniše što pre, da dete zna da ga je neko čuo i da razume o čemu priča. Na žalost, direktan terapijski rad sa detetom nedostaje u sistemu i volela bih da to promenim. Ne možemo sve svaliti na odgovornost majke, koja i sama treba da se oporavi od onoga što je proživela.

Kakva su Vam iskustva u radu sa decom sa invaliditetom?

– Radila sam sa grupom dece sa intelektualnim invaliditetom, kao i sa decom koja imaju poremećaj pažnje i hiperaktivnost. Obično u vrtićima i školama roditeljima ukažu na poremećaje u ponašanju – dete je impulsivno, ne može da sačeka red, često stupa u fizički kontakt, radnje su mu brže od misli – pa se roditelji odluče za dramske radionice kako bi izbegli farmakoterapiju. Neverbalna deca takođe mogu da učestvuju na radionicama, jer ovde mogu da se iskažu na druge načine (crtanjem, pokretom, maskom). Nikada nam se nije desilo da se neko dete ne uklopi ili da se ne oseća dobro na radionicama, tako da mogu da kažem da su radionice inkluzivne. Deca se uče socijalizaciji, uče da prihvataju sebe u svojoj različitosti, pa tako i da prihvate druge.

Kako da razlikujemo poremećaj u ponašanju od autentičnog ispoljavanja sebe? Gde je granica?

– Nekada je zaista  tanka granica, ali može da se prepozna šta je deo vaspitanja, a šta impuls koji dete stvarno ne može da zauzda. Neophodno je iskustvo da bi u to moglo da se pronikne. Neretko dolazi do pogrešnih procena, pa se za neku decu u školama pretpostavlja da žive u nepovoljnim uslovima ili da prolaze kroz razvod roditelja, a zapravo imaju visokofunkcionalni autizam koji nije prepoznat. To što neko dete ne može da stoji u redu i mirno sačeka, najlakše je protumačiti kao bezobrazluk, a njegovo bukvalno shvatanje kao drskost. Onaj ko malo zna o autizmu, olako će proglasiti dete iz spektra bezobraznim, neposlušnim, nevaspitanim. Bezobrazluk nema nikakve veze s tim, činjenica je da to dete mora da skače. Često su osobine ličnosti naslonjene na neki poremećaj u ponašanju, a sredina najčešće nema razumevanja za ta stanja. S druge strane, dešava se da roditelji, kako bi izbegli odgovornost za nepostavljanje granica, kažu:  – On je hiperaktivan! Treba sagledati celu sliku. Neka neuobičajena ponašanja mogu imati veze sa kontekstom porodice, odnosom sa roditeljima, nejasno postavljenim ulogama (kada je roditelj ujedno i najbolji drug) i nedostatkom granica.

Sa kakvim se sve izazovima u sazrevanju suočavaju tinejdžerke danas i šta sve utiče na njihovo mentalno zdravlje i izgradnju zdrave slike o sebi?

– Problem je nametanje idealnog, u medijskoj slici o tome kako žena treba da izgleda, koja narušava samopouzdanje, kako kod tinejdžerki, tako i kod zrelih žena. Devojčice odrastaju uz takve uzore, a uz to primećujem kako su se granice pomerile. Devojčice već u vrtićima dobijaju prvu šminku i setove za negu noktiju, što ih gura u nešto za šta nisu spremne. Sve žele da budu poput likova koji im se nameću, a to nisu modeli zdravog i prirodnog izgleda. Zbog te unapred zacrtane slike, bivaju uskraćene za autentičnost, za istraživanje i ispoljavanje sebe. Opterećenost poželjnim izgledom koji ukalupljuje često bude terapijska tema, odnosno, to jeste osnov pada njenog samopouzdanja. Mnogo je lepih i pametnih devojaka koje imaju lošu sliku o sebi, a koren toga često je u fotošopiraniim idealima i nedostižnim predstavama. U pozadini je enormna želja za prihvaćenošću: – Ako se ne uklapam, loša sam. Znam nekoliko primera da devojčica sluša drugačiju vrstu muzike od one koju svi slušaju i automatski je kandidat za vršnjačko nasilje. – Ne pratim trendove – nepoželjna sam. Ako ne postoji jaka baza u porodici, u tom pubertetskom uzrastu, pa i ranije, lako se poljulja slika o sebi. Kao da im niko ne kaže da je u redu biti drugačiji. Na fejsbuku pratim grupe roditelja čija su deca drugačija i mislim da se jedino ti roditelji međusobno razumeju, a da svi ostali zanemaruju taj problem. Jedna učiteljica mi je svojevremeno rekla:  – Ne daj bože nikome, samo da moje dete nije takvo! To nije naš problem. Ako nisi ukalupljen, obeležen si. Današnje odrastanje nije ni malo naivno. Već u ranom periodu deca mogu da budu obeležena, što neminovno utiče na samopouzdanje. Ta vrsta odbacivanja može ostati neprepoznata, a kada dete u periodu rane adolescencije počne da se pita ko sam, šta su moje vrednosti, nastaje problem, jer mu je dotadašnje iskustvo pokazalo da nije vredno. U terapijskom procesu otkriju da iskustvo samo po sebi nije toliko važno, koliko je važno šta će uraditi s tim. Uče kako da sopstvenim snagama pomognu sebi, da se zauzmu za sebe i da pruže otpor.

Sudeći po svemu ovome o čemu smo razgovarale, teško je reći da je detinjstvo zaista doba bezbrižnosti.

– Možda je bezbrižno samo u tom smislu što smo u detinjstvu na nivou svesti koji je više ovde i sada, ali danas je odrastanje generalno teško i izmešteno je iz univerzalnog konteksta vrednosti i humanosti koji smo nekad poznavali.

O psihodramskim radionicama, formiranju grupa za naredni radioničarski ciklus, terminima za individualni rad sa decom, kao i o  savetodavnom radu sa roditeljima na planu unapređenja roditeljskih veština, možete se informisati putem FB stranice: Dramske radionice za psihološki razvoj dece ili putem telefona 065 200 54 01.

Fotografije: Lična arhiva Dušanke Ilić

About the Author

Leave A Response