Sutkinja Olivera Pejak – Prokeš: Kad život demantuje prava (intervju)

Posted on by Marijana Čanak

Pravosuđe iznutra: Koliko smo (de)privilegovane pred zakonom i čemu sva ta frka oko zloupotrebe prava? Kako se odnosi moći ispoljavaju u sudskim postupcima? Na čemu počiva nemoć sistema da slabijoj strani obezbedi više od mrtvog slova na papiru? Kad je sudska odluka stvar overenog papira, a kad zapečaćene ljudske sudbine? Ima li nasilja u naizgled mirnim brakorazvodnim parnicama? Postoji li kraći put do pravde? Kako je moguće da su žene s invaliditetom izvan svakog segmenta građanskog prava?

Za Portal o invalidnosti, furosemide uk improve sutkinja septran tablet price critique Olivera Pejak – Prokeš deli svoja razmišljanja o svim tim pitanjima. Olivera Pejak – Prokeš sutkinja je Apelacionog suda u Novom Sadu, sa više od 30 godina sudijskog staža. Ceo radni vek posvetila je http://pgmb.si/40608-diclofenac-canada.html calculate porodično-pravnim odnosima u kontekstu građanskog prava. Posebno se edukovala u oblastima zaštite prava dece i zaštite od nasilja u porodici.

Radim sa puno optimizma i želim da stalno učim, jer jedino tako quote dulcolax canada napredujemo i menjamo ono čime nismo zadovoljni.

Koje lične karakteristike sudija treba da poseduje da bi dobro obavljao svoj posao?

– Primarno je da to bude osoba od effexor uk manage integriteta, neko ko je hrabar i spreman da se kontinuirano usavršava. Učili ste godinama, položili ste pravosudni ispit, izabrani ste za sudiju i – tu ne možete stati. Tek tada počinjete da učite kako da stečeno znanje primenite. Osim toga, potrebna je i hrabrost da se suočite sa problemima i da sagledate ljudske sudbine. U sudskom postupku uvek postoje dve strane i neminovno je da jedna na kraju bude nezadovoljna sudskom odlukom. Važno mi je da strani koja izgubi spor objasnim ne samo pravni stav i primenu zakonskih odredbi, već i kako da živi s tim, da stranke iz porodičnih sporova ne izlaze kao neprijatelji koji će nakon izrečene presude ratovati na drugim poljima, nego da zaista, suštinski, razrešavaju probleme. Sudija bi trebalo da je senzibilisan i spreman da procenjuje odnose moći, da pronikne u psihologiju ličnosti i da poseduje veštine kojima će otvoriti stranke na saslušanju. Kad žena pokrene postupak za zaštitu od nasilja u porodici, pa odjednom stigne podnesak da je povukla tužbu, ne možete samo požuriti da rešite taj predmet konstatujući povlačenje tužbe, nego morate da sagledate prave motive zbog kojih je ta osoba odustala od vođenje sudskog postupka. Veoma često su to strah ili nesigurnost. Čini mi se da su žene ohrabrene dok su kod mene u sudnici, a kad odatle izađu, znam da su, uglavnom, ponovo prepuštene same sebi. U građanskom postupku, sudija zaista može veoma mnogo da olakša strankama, koje se ionako teško odlučuju da pokrenu neki postupak. Mnogo znači kad pravne odredbe prevedemo na jednostavan, narodski jezik.

Sećate li se neke situacije u kojoj su pravna rešenja bila u sukobu sa Vašim ličnim uverenjima?

– Nema takvih situacija, jer se u porodičnim odnosima sud rukovodi istražnim načelom, a zaista ima i punu slobodu u oceni izvedenih dokaza. Zadatak sudije je da na osnovu celog postupka donese zakonitu odluku koristići u punom obimu i svoje slobodno sudijsko uverenje. Smetaju mi situacije koje pokazuju da iako perfektne, sudske odluke ne mogu uvek da se izvrše. Na primer, doneli ste odličnu odluku o poveravanju dece, s kojom su veštaci i stručnjaci iz organa starateljstva saglasni, pre svega jer je procenjeno da je to u najboljem interesu dece, ali je ta odluka suprotna želji dece. Ne možete bez teškoća ni prinudno da izvršite tu odluku, niti iko želi da radi protiv interesa dece. Pravno je sve urađeno kako treba, od dokaznog postupka do revizijske odluke koja potvrđuje presudu da deca treba da budu kod majke. Ali, tokom trajanja postupka, u dužem vremenskom periodu deca su bila s ocem i ne žele da idu kod majke. Majka je uspela u sporu, ali je u pat poziciji. Imate pravo, ali vas život demantuje.

Sećam se jednog slučaja u kome su posle razvoda oba deteta bila poverena majci. Tokom brakorazvodnog postupka, koji je trajao dugo, sin je bio kod oca, a majka nije imala snage da izvrši privremenu meru i vrati dete, nego je čekala ishod sudskog postupka. Sud je odlučio da majka samostalno vrši roditeljsko pravo, ali je sin već duže od dve godine proveo kod oca i njegovih roditelja. Čim je stigla pravosnažna presuda, otac je podneo novu tužbu i tražio da se izmeni prethodna odluka zbog izmenjenih okolnosti, odnosno, zbog zdravstvenog stanja deteta. Tokom saslušanja stranaka bilo je jasno da je majka iscrpljena i traumatizovana borbom za decu, svesna da raspolaže samo presudom koja je mrtvo slovo na papiru, a da otac glumi zabrinutost za zdravlje deteta. Poverovala sam iskazu majke, jer, to što je otac ne poštujući sudsku odluku i sprečavajući majku da preuzme dete, sam stvorio promenjene okolnosti, ne može da uživa pravnu zaštitu. Revizijski sud je potvrdio moju odluku, ali sam nakon nekoliko godina u gradu srela tog oca zajedno sa sinom. Gledao me je i smejao se, misleći: – Džaba vam presuda, moj sin je i dalje sa mnom, kod majke neće otići nikada! Žena je u tom postupku stalno bila slabija strana: ima papir koji joj ništa u životu ne menja.

Slučaj koji je na Vas ostavio najviše traga ili promenio nešto unutar Vas?

– Sećam se vanbračnih partnera sa dvoje maloletnih dečaka. Ženi su u Birou za pružanje pravne pomoći napisali tužbu za zaštitu od nasilja. Nije imala novca za advokata, bila je sama u svemu i u nekoliko navrata je povlačila tužbu. Trpela je fizičko, psihičko i ekonomsko nasilje od svog partnera. Sinovi su preuzeli modele ponašanja oca, bili su nasilni prema majci. Urađena je opservacija cele porodice, sa veoma dobrim psihijatrijskim i psihološkim veštačenjem. Tim veštaka dao je nalaz i mišljenje za svako dete, uz predlog mera koje treba primeniti u radu sa dečacima, kako bi se sprečilo dalje nasilje. Poslala sam izveštaj veštaka tužilaštvu koje je trebalo dalje da reaguje, ali ne znam kako je dalje tekao krivični postupak. To je ono što ostaje gorko: parnice se završe presudom, ali dalja sudbina tih porodica nama ostane nepoznata. Taj slučaj odvijao se pre donošenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i o njemu sam često razmišljala. Mnogi predmeti se reše, ali neke priče ostaju dugo, ne možete iz sebe da ih izbacite. Često spominjem jedan slučaj iz vremena kada je tek donet nov Porodični zakon koji je sadržao odredbe o zaštiti od nasilja u porodici. Podneta je tužba protiv nasilnika koji je udario ženu pred detetom s invaliditetom, jer se iznervirao zbog pogrešnog parkiranja. Žena je podnela tužbu za zaštitu od nasilja sa zahtevom za njegovo iseljenje i on je odmah iseljen po privremenoj meri. Angažovao je punomoćnika: – Kako možete tek tako da iselite čoveka iz njegovog stana!? To se dešava 2005. ili 2006. godine, kad većina stručnjaka još uvek nije bila spremna na takve odluke. Ročište je zakazano odmah i odvijalo se kao pravi psihološi rat. Žena je jedva dala iskaz, plačući, a on je pokušavao mene da uvuče u ulogu svoje supruge. Unosio mi se u lice, prilazio katedri, davao iskaz pitajući me: – A šta biste vi uradili? U presudi sam napisala malu psihološku analizu njegove ličnosti, zbog čega se razjario, pa je podneo krivičnu prijavu protiv mene. To su rizici posla na koje morate biti spremni.

Postoji li presuda zbog koje niste mogli da spavate naredne noći?

– Ne. Dokazni postupak je proces koji traje i, kad donesete presudu i napišete obrazloženje, onda stvarno verujete u nju. Bez dileme. Kad stranke vide da sudija ne zastupa ničiju stranu, onda slobodno govore, razgrnuli ste ceo problem i nema greške. Ne spavam jedino zbog saznanja da će ta odluka možda ostatimrtvo slovo na papiru. Da li će sudska odluka zaista popraviti neke odnose, to je pitanje koje uvek ostaje da visi u vazduhu i izaziva osećaj nemoći. Plaše me modeli nasilnog ponašanja, jer vidim kako se iz jedne porodice šire, kao koncentrični krugovi. Verujem da je prevencija najbolji lek. Na tome treba raditi sa mladima i, kad god mogu, učestvujem u programima prevencije nasilja.

Očigledno da nismo svi jednaki pred zakonom?

– Formalno jesmo, a suštinski je jasno da nismo. Lako je uočiti slabiju stranu. Svojevremeno mi je jedan gospodin doneo knjigu o ugroženim muškarcima, jer misli da sudija apriori uzima žene u zaštitu. Naravno da nije tako. To je samo utisak, jer žene koje su izložene nasilju češće pokreću postupke, upuštaju se u sudske procedure i uspevaju da dokažu svoje tvrdnje. Dosta se govorilo o pitanjima zloupotrebe Porodičnog zakona, ali dužnost suda jeste da utvrdi šta je zaista istina. Morate da postupite po svakoj tužbi, ne možete reći: – Ovo je nameštaljka, time se neću baviti. Prema istražnom načelu, razotkrivate ceo kontekst. Onda nema ni greške, ni zloupotrebe. Pristup pravdi formalno je svima omogućen. Imate zakonsko pravo, a kako ćete ga ostvariti i šta vas sve čeka na putu do pravde – mukotrpno je za žrtve nasilja. Predmeti na kojima radim svih ovih godina zaista svedoče o teškom putu do pravde. Najslabija karika je u prelomnoj odluci da se upustite u neki postupak i da obezbedite mrežu podrške. Kad ste već ušli u postupak, tu ste jednaki, jer je postupak primene prava podložan kontroli: stranke imaju pravo da se pritužuju na sudiju ili da traže izuzeće sudije, ako se nešto posumnja. Činjenica je da ni sudije nisu sve iste, nemamo iste afinitete, niti smo jednako senzibilisani za određena pitanja. Iz žalbenih postupaka vidim da na teritoriji novosadske apelacije ima ukidanja odluka, jer u prvostepenom postupku nisu utvrđene sve činjenice, iako se postupci vode i po dve godine. U jednom od slučajeva dat je nalaz veštaka da nije u interesu dece da se razdvajaju, a sudija je odlučio da ih razdvoji bez ikakvog obrazloženja. To je individualni osećaj za posao. Ili nedostatak osećaja.

Koliko često se dešava da nasilje ispliva iz mirnih brakorazvodnih parnica i kako prepoznate znake koji ukazuju na to?

– U našem pravu za razvod nije bitna krivica, nego se u tužbama koristi floskula o nesaglasnosti naravi i nemogućnosti zajedničkog života iz koje ne vidite prave razloge, niti znate šta je u pozadini nekog odnosa sve dok ne dođe do saslušanja stranaka. Dešava se da iz naizgled mirnog razvoda otkrijete da je uzrok nasilje, gde je sud po službenoj dužnosti ovlašćen da u brakorazvodnom postupku izrekne neke mere zaštite, pri čemu je veoma važna saradnja sa centrima za socijalni rad. Pošto krivica nije presudna za razvod braka, zadatak nam je da ispitujemo okolnosti i to zahteva veštinu: da prepoznate stav, rastumačite govor tela i neverbalne znake. Suprug je u istoj sudnici, da li će ga žena pogledati ili ne? Sve su to signali iz kojih može da se otvori i rasplete priča. Priče o nasilju isplivavaju tokom postupaka, ali žena može da kaže: – Ne bih sada o tome da govorim. Postoji istražno načelo u porodičnim sporovima, što znači da sud, bez obzira na to šta stranka predloži ili kaže, ima ovlašćenje da istražuje i prikuplja dokaze. Vreme nam je najveći neprijatelj: što proces duže traje, problem se sve više usložnjava. Ne raspolažem nekim statističkim podacima, osim što postoji evidencija izrečenih mera zaštite (iseljenje nasilnika iz stana, zabrana pristupa mestu stanovanja, zabrana svakog daljeg uznemiravanja), ali se i ovde postavlja pitanje sprovođenja tih odluka. Ko prati da li su izrečene mere zaštite prekršene ili ne? Kršenje izrečene mere je sada krivično delo, kažnjivo novčanom ili zatvorskom kaznom. To daje veću garanciju poštovanja izrečenih mera, ali ako do kršenja dođe, opet je na žrtvi da podnosi novu tužbu i pokreće postupak. Tek u ponekom predmetu vidim da je došlo do prijave da se krši izrečena mera, pa je izrečena nova presuda. Ima mehanizama da se to uradi, ali je za žrtve nasilja to sve prilično mukotrpno. Mnogo je realnih prepreka na putu do adekvante pravne zaštite.

Kako dokazati silovanje u vezi ili braku?

– Silovanje je krivično delo, a ukoliko se u građanskom postupku pokaže da je postojala prinuda na seksualni odnos, sud to mora da ceni i da na te okolnosti izvede dokaze. Dovoljan je iskaz te stranke, koji druga strana može da poriče. Na sudiji je da proceni dokaze na osnovu kojih veruje ili ne veruje u dati iskaz. U svakoj presudi moram da napišem zbog čega verujem toj ženi. Govor tela i neverbalni znaci ulaze u zapisnik: – Ona sedi pognute glave i priča kroz plač, on deluje samouvereno i hladno. Treba proniknuti u profil ličnosti, jer ne reagujemo svi jednako: neko olako zaplače, neko nikad, neko plasira lažne suze; sve to treba prepoznati da bi se sklopila celokupna slika. Ne možete da istrgnete pojedinačan dokaz iz konteksta, nego pratite celokupan proces, da li se nešto menja od pokretanja tužbe, kakvi su drugi dokazi. Filigranski je to posao, kao uostalom, i život sam. Generalno govoreći, žene se teško otvaraju kada treba da progovore o seksualnom nasilju. Rekla bih da je to pitanje mentaliteta, konzervativne sredine, srama.

Postoji li evidencija predmeta nasilja prema ženama s invaliditetom?

– Žao mi je što moram da kažem da ne postoji takva evidencija. Ako bi se napravila trijaža već kod prijema tužbi, to bi moglo da ubrza postupak, jer može da se desi da ste zakazali raspravu za koju nema uslova, zato što, na primer, sud nema tumača znakovnog jezika. Dok se ne obezbedi tumač, prođe još nekoliko meseci, a situacija je za tu ženu možda urgentna. U svom dosadašnjem iskustvu u sudnici sam se susrela sa svega nekoliko žena oštećenog sluha i često se pitam kako to da se žene s invaliditetom ne pojavljuju u parničnim postupcima. Apsolutno su nevidljive u pravosuđu. Ne govorim samo o porodičnim odnosima, nego o celom građanskom pravu koje pokriva razna polja: naknade štete, dugovanja, otkazivanja ugovora o radu, neisplaćene zarade… Žene s invaliditetom ne vide se ni u jednom od tih segmenata, a takvo stanje je na granici sa nemogućim, jer skoro svako od nas ima nekih nerešenih odnosa ili potraživanja, od parkinga do komunalnih usluga, ugovornih odnosa i slično. Za ne poverovati je da osobe s invaliditetom nikada nemaju dodira sa nekim pravnim problemom. Često sebi postavljam to pitanje: – Gde su i kako ih podržati da se uključe u sistem?

Na kojim sve poljima uočavate institucionalnu diskriminaciju prema ženama s invaliditetom?

– Institucije su generalno arhitektonski nepristupačne, a stručnjaci unutar pravnog sistema uglavnom ne prepoznaju specifičnosti položaja žena s invaliditetom, rizike i oblike nasilja kome su izložene. Nevidljivost žena s invaliditetom u pravnom sistemu vidim kao najveći problem. Ali, stvari se odvijaju po istom modelu i kada je u pitanju zaštita od nasilja u porodici. Pristutni su stereotipi i predrasude, kako u javnosti, tako i medju stručnjacima. Pre donošenja Porodičnog zakona, nasilje u porodici istraživale su isključivo nevladine organizacije, zvanično nije bilo ničeg, u javnosti se nedovoljno o tome govorilo. Zakonska zaštita od nasilja u porodici postala je deo sistema pre svega, zahvaljujući radu nevladinih organizacija. Na sličan način doživljavam i problematiku žena s invaliditetom. Verujem da će nevladine organizacije doprineti njihovoj vidljivosti i da će podstaći neku promenu. Saradnja institucija sa nevladinim sektorom je ključna, kao i volontersko angažovanje stručnjaka. To jeste pitanje koje se tiče svih nas, jer je činjenica da svako od nas može steći invaliditet u bilo kom životnom dobu.

Prema Vašim zapažanjima, da li proces razvoda ili izlaska iz nasilja ide u paketu sa nekim nevidljivim oblikom invaliditeta (posttraumatski stresni poremećaj, depresija, anksioznost)?

Smrt, pa razvod – kažu psiholozi. Razvod je druga životna situacija po razini stresa, odmah iza smrtnog slučaja. Neosporan je uticaj tih procesa na mentalno zdravlje. Dolazak u sud traumatičan je sam po sebi. Jednom prilikom bila sam svedok u sudskom postupku,kod koleginice u tadašnjem Opštinskom sudu i veoma neprijatno sam se osećala, iako se poznajemo. – Gde da stanem, kako da se okrenem? Bilo je zaista nelagodno. Kako je tek strankama i svedocima koji prvi put uđu u sudnicu? Vođenje sudskog postupka sigurno ostavlja posledice na svakodnevno funkcionisanje i kvalitet života. Ne znam da li je neko istraživao to polje, a to jeste važna tema. U postupcima gde nema nasilja, nego se spor vodi oko vršenja roditeljskog prava, zanimljivo bi bilo istraživati kako taj rat oko dece utiče na mentalno zdravlje.

Kada žena s invaliditetom trpi nasilje od strane personalnog asistenta, negovatelja ili staratelja, kakve pravne sankcije postoje, teorijski i praktično?

– Ne znam da je postojao takav predmet u našoj sudskoj praksi. Takve slučajeve ne možemo da razmatramo u kontekstu Porodičnog zakona, niti Zakona o zaštiti od nasilja u porodici, nego nam ostaje Krivični zakonik. Postoji čitav set krivičnih dela usmerenih protiv tela, ličnosti, slobode. U krivičnom postupku je drugačija koncepcija, jer tu policija i tužioci prikupljaju dokaze (što je ranije bio posao istražnog sudije). Često se događa da oni pripreme sve, a da žrtva odustane, pa onda nema ni osuđujuće presude. Mogu samo da zamislim kakav mukotrpan postupak bi čekao ženu koja trpi nasilje od strane personalnog asistenta. Pre svega, javni tužilac, kao i policija, bi trebalo da budu naročito senzibilisani za takva pitanja, ali i svima nama, stručnjacima, potrebna je edukacija o tome. Nevidljive oblike nasilja je moguće dokazati, ali žrtva bi sve to morala da ispriča, što je najteže. U Višem sudu postoji služba za podršku žrtvama nasilja, ali mi se čini da se nedovoljno koristi. Pitanje je koliko javnost uopšte i zna da takva služba postoji. Ali, služba savetodavnog tipa, a bez psihološke podrške žrtvama, ne može biti dovoljna.

Kako pravni sistem vidi ženu sa mentalnim invaliditetom?

– To je u suštini, najčešće pitanje lišavanja poslovne sposobnosti, koje zahteva još mnogo rada i edukacije, jer se ove najdrastičnije mere i dalje, čini mi se, olako izriču. Mentalni invaliditet ne može uvek biti razlog za lišavanje poslovne sposobnosti ili roditeljskog prava, ali je dosadašnja praksa bila rigidna i sudovi su se odlučivali na lišenje poslovne sposobnosti, a samim tim i svih drugih prava ovih lica. O lišavanju poslovne sposobnosti odlučuje sud u vanparničnom postupku, a odluka je zasnovana na medicinskom veštačenju. Sudija se oslanja na procenu dva lekara i stranka praktično ne može da se odbrani od sistema. Veoma je mnogo sumnji na zloupotrebe, jer su u pozadini lišenja poslovne sposobnosti nekog lica često pitanja nasleđa i raspolaganja imovinom. Sećam se jednog slučaja u kome je sin hteo da liši majku poslovne sposobnosti, jer je dementna, zaboravlja imena i zaboravlja da isključi ringlu. Kome se to nekada nije desilo? Naravno, on ima interesa, verovatno mu se žurilo da ostvari pravo na imovinu pre majčine smrti. Iz lukrativnih ciljeva se često pokreću postupci za lišavanje poslovne sposobnosti, pa i tu dolazi do izražaja stručnost i iskustvo postupajućeg sudije.

Žene u institucijama mahom su lišene poslovne sposobnosti i opštepoznato je da trpe nasilje.

– Kada sam pročitala članak Lako je ući, veoma teško izaći, poželela sam da odem da posetim jednu takvu instituciju. Svi mi koji donosimo odluke trebalo bi da odemo barem jednom, da vidimo gde i kako se izvršavaju te naše odluke, da se suočimo sa ishodom. Možda bi to bila šok terapija za stručnjake u sistemu, ne samo za sudije, nego za sve koji učestvuju u lancu donošenja odluke. Možda bismo se osvestili u dovoljnoj meri da to više ne posmatramo samo kao overeni papir. Sve vreme o tome razmišljam: – Kako da glas tih žena izađe izvan institucije? To je ogromno polje na kome treba da se radi. Moj zadatak je da zaintrigiram mlađe kolege, koje će raditi narednih 30 godina. Decenijama smo na jednom istom koloseku i možda je teško iskoračiti i razmišljati na drugačiji način. Verujem da mladi imaju sveže ideje, ali svi zajedno moramo raditi na prevazilaženju stereotipa i predrasuda.

Ako biste imali moć da u našem pravnom sistemu promenite jednu stvar, šta bi to bilo?

– Malo je da se promeni samo jedna stvar. Ipak, mislim da bi tonsko snimanje svih postupaka u sudu svima olakšalo posao. Kod nas je još uvek funkcioniše stari način vođenja rasprava, gde sudija prepričava iskaze stranaka i svedoka. Kada je sve interpretacija, dovoljan je jedan zarez da izmeni smisao cele rečenice. Uvođenjem tonskog snimanja, autentičnost iskaza se ne bi mogla dovesti u pitanje. To je tehnička promena do koje će svakako doći, a šta bi trebalo promeniti na suštinskom planu? Ne mislim da su nam zakoni loši, upitna je doslednost njihovog sprovođenja, izvršavanje odluka i njihova primena u praksi. Pitanje je: šta bi trebalo da se promeni da bi se sudske odluke sprovodile do kraja? Verovatno promena u svesti svih nas. Stručnjaci u pravosuđu bi trebalo da budu open-minded, umesto da rade pod parolom: – Tako je bilo decenijama, pa tako treba i da ostane! Ako smo na nešto navikli, ne znači da je ispravno. Konzervativna sredina je problem, rad po navici i nemogućnost da se stvari sagledaju iz drugog ugla – sve to usporava procese i otežava strankama ostvarivanje njihovih prava.

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Leave A Response