Seksualno i reproduktivno zdravlje žena i adolescentkinja sa invaliditetom

Posted on by Marijana Čanak

Nakon Beograda i Kragujevca, danas su u amfiteatru Rektorata Univerziteta u Novom Sadu predstavljeni rezultati istraživanja o seksualnom i reproduktivnom zdravlju žena i adolescentkinja sa invaliditetom. Događaj je realizovan u okviru projekta podržanog kroz Partnerstvo Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom (UNPRPD), pod nazivom Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji.

Glavni istraživač bio je sociolog Gradimir Zajić, koji je zajedno sa Marijom Jeftić uradio koncept pitanja za istraživački upitnik. Organizacija ..IZ KRUGA – VOJVODINA sprovela je niz fokus grupa sa ženama sa invaliditetom na temu ostvarivanja seksualnih i reproduktivnih prava.

Organizacija …IZ KRUGA – VOJVODINA sprovela je 10 fokus grupa sa 105 žena sa invaliditetom iz različitih gradova Srbije: Vršac, Novi Sad, Beograd, Užice, Kruševac, Novi Bečej, Čurug, Zaječar, Raška. Istraživanjem su obuhvaćene žene sa intelektualnim invaliditetom, Romkinje i žene koje žive u institucijama – čija iskustva su specifična i dragocena, a do kojih se teško dolazi – istakla je Svjetlana Timotić, izvršna direktorka Organizacije … IZ KRUGA – VOJVODINA.

Statističke podatke dobijene istraživanjem predstavio je Gradimir Zajić, a o autentičnim ženskim iskustvima i uslovima u kojima žene s invaliditetom (ne) ostvaruju seksualna i reproduktivna prava govorile su: Milesa Milinković, Marija Vrebalov i Tatjana Stojšić Petković.

Dostupnost informacija o seksualnim i reproduktivnim pravima žena sa invaliditetom

Oko 60% žena obuhvaćenih istrživanjem smatra da su dobro informisane, a takvo stanje pretežno je rezultat rada organizacija za podršku ženama s invaliditetom. Jedna petina ispitanih žena smatra da nema dovoljno informacija o seksualnosti i reproduktivnom zdravlju. Kada se uzme u obzir da su primarni izvori informacija članovi najužeg okruženja (prijateljice, sestre i rođake, majke, druge žene s invaliditetom), a da tamo gde je najprimerenije da se stiču prve kvalitetne informacije o seksualnom i reproduktivnom zdravlju (obrazovne ustanove i savetovališta) žene s invaliditetom ne dobijaju saznanja, jasno je da na plasiranju pouzdanih, proverenih i kvalitetnih informacija tek treba raditi. Iako žene s invaliditetom žive u uverenju da su dobro informisane, nivo i kvalitet dobre informisanosti još uvek ne garantuje da imaju odgovarajuća znanja o svim oblastima od kojih zavisi ostvarivanje prava na seksualno i reproduktivno zdravlje (slika tela, seksualno zadovoljstvo i anorgazmija, planiranje porodice, zdravstvena zaštita za majku i dete, prevencija polnoprenosivih bolesti…).

Pre 70 godina u Ujedinjenim nacijama usvojena je Deklaracija o pravima osoba sa invaliditetom, a tek 61 godinu kasnije (2009) Deklaracija je usvojena u Srbiji. Sa zakašnjenjem od 61 godine počinjemo na pravi način da se bavimo pitanjima žena sa invaliditetom i seksualnim zdravljem. Pravo na obrazovanje je prva tačka, jer putem obrazovanja informišemo mlade ljude o pravu na seksualno zdravlje, reproduktivnim pravima i braku. Informisanost žena s invaliditetom o sopstvenim pravima u Srbiji je veoma niska. Verujem da je ovo instraživanje početak sistemskog rada na proširivanju informisanosti putem obrazovanja i medija, jer tema seksualnog i reproduktivnog zdravlja jeste obaveza i odgovornost društva. Nedopustivo je da se žene s invaliditetom oslanjaju isključivo na članove porodice koji ne moraju da imaju tačne i proverene informacije, niti da idu u korak sa svetskim dešavanjima na nivou zdravstvenih usluga. Koliko poznajemo kontraceptivna sredstva? Da li dovoljno vrednujemo sebe i mislimo da imamo pravo na partnerstvo i brak? Da li smo dovoljno slobodne da odlučujemo o tome želimo li decu ili ne? Da li uopšte imamo uslova da ih odgajamo? Da li imamo asistenciju koja nam omogućuje da samostalno živimo i biramo kako ćemo da živimo? Mnoštvo je faktora koji utiču na poznavnanje ove teme, kao i na to kakav život žene s invaliditetom u Srbiji žive. 

Marija Vrebalov

Dostupnost i kvalitet zdravstvenih usluga za žene s invaliditetom

Petina ispitanih žena procenjuje da su zdravstvene usluge nepristupačne, kako na planu arhitektonskih barijera, tako i u aspektima neadekvatne medicinske opreme (nedostatak hidrauličnih stolova, neadekvatni instrumenti) i nedovoljno obučenih zdravstvenih radnika (socijalna distanca, komunikacijske barijere, nepoznavanje etikecije invalidnosti i upotreba uvredljive terminologije). Iako 80% ispitanih žena odlazi kod ginekologa, kvalitet dobijene usluge je pod pitanjem, a pravo na zdravstvenu zaštitu žene s invaliditetom veoma često ostvaruju po cenu ličnog integriteta i dostojanstva.

Samim tim što veoma mali broj domova zdravlja poseduje hidraulične ginekološke stolove, ženama s invaliditetom uskraćeno je pravo da biraju svog lekara – odlazimo tamo gde postoje uslovi za pregled. Mada, i tamo gde postoje hidraulični stolovi, dešava se da ih lekari ne koriste, jer im je teško da pritisnu dva dugmeta. Prema rezultatima istraživanja, četvrtina ispitanih žena imala je prekid trudnoće. Postavlja se pitanje šta je u pozadini toga: samostalan izbor žene ili odluka pod pritiskom lekara? Kada sam otišla na ginekološki pregled jer planiram trudnoću, ginekološkinja me je pitala: – A ko je vama rekao da smete da zatrudnite? Šta ako je nasledno? Invaliditet se ne toleriše. Uskraćuje nam se pravo na izbor, čak i na izbor da li ću roditi dete sa invaliditetom ili ne. Neophodno je osnaživati žene s invaliditetom da prepoznaju sve te mehanizme diskriminacije i da traže adekvatan i dostojanstven tretman koji je u skladu sa njihovim načinima funkcionisanja. 

Milesa Milinković

Pravo na odlučivanje o seksualnom životu, braku i porodici

U procesu istraživanja, ženama s invaliditetom ponuđene su negativne tvrdnje, radi provere da li one same internalizuju predrasude o presecima invalidnosti, seksualnosti i roditeljstvu (žene s invaliditetom su neseksualne, nisu podobne za partnerstvo i ne mogu da budu majke). Prepreka ostvarivanju prava nije u stavovima žena s invaliditetom o seksualnosti, braku i porodici, nego u njihovoj izloženosti neprijatnim situacijama i nasilju, koje je prisutnije nego što izgleda. Nedostatak prijavljenih slučajeva ne znači da nasilja nema. Žene s invaliditetom ne prijavljuju nasilje iz višestrukih razloga: nemaju informacije o mehanizmima zaštite, normalizuju nasilje, nevidljive su za institucije koje pružaju podršku opštoj populaciji žena, službe podrške su nepristupačne na svim nivoima. Loše preporuke (zdravstvenih) profesionalaca u velikoj meri utiču na žene s invaliditetom, pa se samostalno odlučivanje i sloboda izbora o braku i rađanju ne može smatrati podrazumevanim pravom.

Mnoge žene s invaliditetom misle da nemaju pravo na samostalan život, da nemaju pravo na seksualnost, da nemaju pravo na partnera. Društvo generalno smatra da su žene s invaliditetom neseksualne, a represija seksualnosti i spektar potisnutih emocije vode u tihu depresiju, kojom se niko ne bavi. Iskustva žena u ginekološkim ordinacijama često se svode na pregled bez pregleda, jer je prekomplikovano, jer zahteva više vremena nego kod žena bez invaliditeta, jer se ionako smatra da nije seksualno aktivna. Ne samo da su žene s invaliditetom diskriminisane unutar opšte populacije, nego su diskriminisane i unutar same zajednice osoba s invaliditetom. Kada nekim tradicionalnim udruženjima osoba sa invaliditetom postavimo pitanje o nasilju, reći će nam da to ne postoji, iz prostog razloga što se ne prepoznaje. Od mladića sa oštećenjem sluha se očekuje da nađe čujuću partnerku, dok se od žene sa oštećenjem sluha očekuje da ima partnera sa istim oštećenjem. Ženama sa invaliditetom koje su majke često je potrebna asistencija, ali se ona ostvaruje na način koji joj u potpunosti uskraćuje pravo da odlučuje o bilo kom aspektu roditeljstva, svodeći je na pasivnu majku. Ovakvo istraživanje ima smisla ukoliko je početak uticaja na donosioce odluka i ukoliko će sve ove informacije biti široko dostupne.  

Tatjana Stojšić Petković

About the Author

Leave A Response