Devojka sa cerebralnom paralizom o seksualnom zdravlju i partnerskom nasilju

Posted on by Marijana Čanak

Zbunjujući znaci ženstvenosti

Rano sam dobila prvu menstruaciju i bila sam iznenađena. Imala sam bolove, jaka krvarenja i loše sam se snalazila s ulošcima. http://bcascouting.org/23339-casodex-cost.html quantify Uz stalan osećaj da će mi uložak ispasti i brigu da će da mi procuri, ceo taj period pamtim kao prilično nelagodan. Iako je mama bila tu i objasnila mi je šta se dešava, еnhance prograf cost mama ipak nije neko ko može dovoljno da te informiše. Ubrzo sam krenula na edukaciju o reproduktivnom zdravlju u Centru Živeti uspravno, gde sam dosta naučila, da bih kasnije i sama vodila radionice na tu temu. Na radionicama smo mogle otvoreno da pričamo o svemu, jer smo slobodnije u razgovoru sa vršnjakinjama, nego sa roditeljima ili profesorima. Mogle smo da postavljamo pitanja bez ikakvog ustezanja. – Kako će izgledati sam čin seksualnog odnosa? Da li osobe sa invaliditetom uopšte mogu da imaju seks? Koja je najbolja poza? Kakva sve kontraceptivna sredstva postoje? O svemu tome smo imale dileme i tražile smo odgovore. Mene su prilično plašile sve te promene i često sam se pitala da li će me iko pogledati jer imam invaliditet. – Šta ako mi se neko sviđa? Kako da priđem prva? Da li bi stvari bile drugačije da nemam invaliditet?

Slika tela i partnerska iskustva u pokušaju

Zahvaljujući podršci svojih roditelja, rano sam počela da prihvatam život sa cerebralnom poaralizom kao nešto normalno. write topamax cost Kako je ljudima bez invaliditeta normalno njihovo telo, tako je za mene moje telo normalno, jer za drugačije ne znam. Invaliditet nije jedino što me karakteriše. Imam lepe crte lica, lepu kosu, osmeh – to su aduti koje ljudi primećuju. Govorili su mi da sam lepa, ali bi se sve završavalo na prijateljskoj osnovi. – Lepa si, ali… Tri tačkice! U početku mi je to teško padalo, plakala sam i pitala se zašto baš meni i kako bi moglo biti drugačije. Vremenom sam naučila da živim s tim i da ja budem ta koja bira partnera s kojim će stupiti u intimne odnose.

Kako nas obespravljuje mit o neseksualnosti

Kod ginekologa sam prvi put otišla sama, na rutinski pregled. buy modalert uk substitute Lekar me je čudno gledao i rekao mi je da meni pregled nije potreban, jer nisam seksualno aktivna. Pregledao me je na moje insistiranje. Bilo mi je teško da se popnem na sto, pošto nije bio hidraulični. Zbog invaliditeta mi je potrebno više vremena i strpljenja da se pripremim za pregled, za šta lekari nemaju razumevanja. Isprogramirani su da rade kao na pokretnoj traci: toliko minuta po pacijentkinji. http://jameswhiteguitars.com/72629-diflucan-costo.html Ne zanima ih kako se osećamo. Igrom slučaja, moja sadašnja ginekološkinja je majka deteta sa invaliditetom, pa sada nemam nikakvih problema. Kada biramo lekare, treba da gledamo u pasulj kome je bliska problematika žena s invaliditetom, a kome ne, umesto da o tome svi lekari imaju osnovna znanja. Ljudi bez invaliditeta mahom misle da nema potrebe voditi računa o našem seksualnom zdravlju, jer podrazumevaju da invalidi nemaju seksualni život. O tome treba da se govori. Tu smo, prisutne smo, imamo iste potrebe, samo ih realizujemo na drugačiji način. Nismo ničije igračke!

Iskustvo nasilja: od ponižavanja do proganjanja

Drugi su se igrali mojim osećanjima, ostajali su sa mnom iz koristi ili su uživali da me maltretiraju u fizičkom i psihičkom smislu. Nasilnik može da bude svako, nikome ne piše na čelu kakve stavove ima. Dečko koji je bio nasilan prema meni je fizioterapeut. Upoznali smo se na banjskom lečenju. Nismo se čak ni poljubili, iako sam to jako želela i isprojektovala sam celu svoju budućnost sa njim. Činjenica da je odabrao da radi sa osobama s invaliditetom ulivala mi je poverenje. Pretpostavila sam da je to poziv u kome nema mesta za zloupotebu, ali se ispostavilo drugačije. Kada sam ga pitala da li mu smeta što imam invaliditet, rekao je: – Taman posla, ja sam fizioterapeut! Da u tome vidim problem, ne bih odabrao ovaj posao. Posle nekog vremena je počeo da me vređa, govorio mi je da sam nakaza i druge grozne stvari. Sećam se da mi je rekao kako uživa kada neko pati zbog njega; ja ili neka druga, svejedno. Od silne zaljubljenosti i želje za njim, nisam htela da prepoznam da zapravo proživljavam psihičko nasilje, u vidu svakodnevnih uvreda i ucena. U trenutku kada me je udario i kada sam pala, definitivno sam shvatila da to treba da prestane. Bilo mi je teško da prekinem tu vezu – bila sam zaljubljena i zamišljala sam da ćemo ostvariti mnogo više. Ali, nikome nije potrebna osoba koja nas degradira i unazađuje. Nakon prekida veze, nastavio je da me kontaktira i da me okrivljuje za sve što mu se dešava u životu. To ga je hranilo još pola godine. Zvao je telefonom, pratio me je na internetu, kreirao je lažne profile kako bi stupio u kontakt sa mnom. Nisam se javljala, odbijala sam poruke i pozive, ignorisala sve nepoznate naloge. Sve to veoma se loše odražavalo na moje emocionalno zdravlje i stabilnost. Živela sam u strahu, što, naprosto, nije normalno. Kada vidim nepoznat broj, ne znam da li da se javim: – Da li je to on, da li neko od njegovih, ili nekome stvarno nešto treba? Opterećujuće je. Kada je njemu, najzad, dosadilo da se dopisuje sam sa sobom, prestao je da me uznemirava.

Kako progovoriti i potražiti podršku

Iz nekog straha, nisam to iskustvo delila sa svojim roditeljima, jer su mi otpočetka branili da se viđam s njim. Imala sam podršku radne terapeutkinje, zaposlene u istoj toj banji gde se sve dešavalo. Njoj sam mogla sve da kažem i uvek bi me saslušala bez osude. Savetovala me je, ali mi nije nametala nikakve odluke. Sama sam birala šta ću dalje da uradim po pitanju te veze. Bilo da napravim izbor koji izgleda ispravno ili pogrešno u datom trenutku, ona je opet bila uz mene i slušala je s razumevanjem, što mi je neizmerno značilo. Opet iz straha, nisam potražila podršku putem SOS telefona, iako sam svojevremeno i sama bila volonterka na liniji za žene i decu žrtve nasilja. Stalno sam se preispitaivala: – Šta ako…? Iz iskustva znam da SOS službe imaju brojeve svih nadležnih institucija i da institucije ne rade svoj posao. Situacija žena s invaliditetom još je kompleksnija, jer nasilnik uvek može da ima argument: Nisam je udario, sama je pala! Kako ćete dokazati da je suprotno? U periodu proganjanja mi je prolazilo kroz glavu da bih mogla da ga prijavim zbog uznemiravanja, ali nisam to uradila, strahujući da bi ga to podstaklo na neke još gore stvari. Nisam želela da dovodim u neprijatnu situaciju ni sebe, ni svoju porodicu.

Oporavak od nasilja je proces

Iskustva se ne brišu i ožiljak će ostati zauvek. Dugo mi je trebalo da se oporavim i da prestanem da mislim na njega. Nekako sam to prevazišla sama sa sobom: – Bilo, prošlo, ne ponovilo se! Idemo dalje! Vidim to iskustvo kao životnu lekciju, pa sada više vodim računa o tome s kim ću da se družim, kome ću da se poverim, s kim bih mogla da se upustim u bliskiji odnos. Obazrivija sam, jer sam naučila da ne budem lakoverna, niti naivno dobronamerna. Istovremeno sam otkrila koliko sam jaka. Dok se sve to dešavalo, niko nije mogao ni da pretpostavi kroz šta prolazim. Bila sam na fakultetu, nisam zapostavljala obaveze, na meni se ništa nije primećivalo. Kada sam počela da govorim o tom iskustvu, čudili su mi se: – Kako si to uopšte iznela?

Svim ženama s invaliditetom

Verujte u sebe, budite istrajne u svojim namerama, progovorite o svojim iskustvima i odlučujte u svoje ime. To nam pripada.

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Leave A Response