Inkluzivne učionice za decu i adolescente s autizmom – podrška za život u stvarnom svetu

Posted on by Marijana Čanak

U amfiteatru Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu gostujuće predavačice iz SAD, Karen Robbins i Sharon Pemberton, govorile su o strategijama za razvoj socijalnih veština i tranzicionim planovima za pripremu adolescenata s autizmom za život u stvarnom svetu. Uvodnu reč dale su Otilia Velišek-Braško, ispred Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, Mara Bošnjak, ispred Društva za podršku osobama s autizmom Grada Novog Sada i Jelena Mulić Sivulka ispred Udruženja Hanina Nada – u čijoj saradnji je predavanje organizovano.

Tema obrazovanja i pripreme za samostalni život (ili samostalni život uz podršku) osoba s autizmom naišla je na veliko interesovanje i okupila studente različitih usmerenja (buduće vaspitače, psihologe, defektologe), zaposlene u obrazovnim ustanovama (od vaspitača do profesora fakulteta), predstavnike Ministarstva prosvete, lične pratioce, kao i roditelje dece s autizmom.

Šest strategija za pomoć u razvoju socijalnih veština kod dece iz spektra autizma – Karen Robbins

Da bi dete s razvojnim, intelektualnim, mentalnim ili bilo kojim drugim oblikom nevidljivog invaliditeta dobilo adekvatnu podršku, neminovno je identifikovati i imenovati vrstu poteškoće s kojom se suočava. Deca s autizmom najčešće imaju izazove u komunikaciji, socijalnim veštinama i prihvatanju promena koje im remete rutinu i urušavaju osećaj sigurnosti. Za dete s autizmom svaka nepredviđena situacija na koju nije unapred pripremljeno (npr. promena rasporeda časova ili dolazak učitelja na zameni) predstavlja veliki izazov. Ambijent u kome se održava nastava često obiluje ometajućim faktorima koje neurotipična deca ne primećuju, dok deci s autizmom ti stimulansi iz okruženja u velikoj meri remete fokus ili bivaju preplavljujući (npr. zvuk neonke, prejako svetlo, zvuk koraka na hodniku, dešavanja koja vide kroz prozor). Neminovno je sve to uzeti u obzir u radu sa decom iz spektra.

Karen Robbins predlaže šest strategija za rad sa decom iz spektra u inkluzivnim učionicama, koje istovremeno pospešuju razvoj socijalnih veština.

1. Igra

Vreme igre često obezvređujemo i smatramo protraćenim, a činjenica je da je igra jedan od najefikasnijih oblika učenja. Kako deca s autizmom imaju poteškoće u socijalizaciji, neretko im je potreban podsticaj za igru sa drugima. Da bi se dete s autizmom na dečjem igralištu osećalo sigurnim, što ujedno smanjuje nesporazume i probleme u ponašanju, potrebne su mu instrukcije i raspored aktivnosti u koje može da se upušta. U određivanju pravila (igre i ponašanja), praksa pokazuje da su pozitivna pravila delotvornija nego zabrane. Dete će bolje razumeti i lakše uvažiti pravilo budi ljubazan prema svima nego zabranu nemoj da se tučeš sa drugarima. Decu iz spektra potrebno je ohrabrivati da otkrivaju zabavu u interakciji sa drugima i važno je da se taj proces odvija postepeno, počevši od igara jedan na jedan, do timskih igara. Jedan od većih izazova u timskim igrama je poštovanje pravila igre, jer za razliku od neurotipične dece,  deci s autizmom je lakše da se strogo pridržavaju pravila, nego da prihvate fleksibilnost i spontanost igre.

2. Karte – mogu da kažem

Mogu da kažem karte su jednostavna i korisna alatka koja pomaže detetu da napravi izbor u tipičnim socijalnim situacijama i da zna kojim frazama na njih može da odgovori. Karte se mogu izraditi tako da prednja strana svake karte ilustruje situaciju, a na poleđini karte su mogući izbori i rešenja. Na primer, u situaciji kada neko želi nešto da mi da, dete ima dva izbora. 1. Ako to želim, mogu da kažem: – Da, hvala. 2. Ako to ne želim, mogu da kažem: – Ne, hvala. Važno je dati detetu dovoljno vremena i poštovati ritam usvajanja jedne po jedne veštine. Ovo se dodatno može uvežbavati kroz igre uloga sa vršnjacima.

3. Vršnjački drugar

U inkluzivnim učionicama, neurotipična deca i deca sa razvojnim poremećajima zbližavaju se spontano, a uloga je nastavnika da to podstiče. Na osnovu procene interesovanja učenika, nastavnik može spojiti dete s autizmom s neurotipičnim detetom, a vršnjački kontakt po prirodi stvari unapređuje socijalne veštine. Na primer, vršnjački prijatelj rastumačiće facijalnu ekspresiju detetu iz spektra u konkretnoj situaciji.

4. Socijalne priče

Socijalne priče opisuju konkretne društvene situacije iz perspektive samog učenika, u skladu sa njegovim godinama, sposobnostima i interesovanjima. Da bi bila efikasna, priča treba da bude kratka, napisana u prvom licu, konkretna i bukvalna, namenjena svakodnevnom čitanju.

Primer socijalne priče: Dečaci iz mog razreda vole da igraju fudbal. Kada želim da igram fudbal s njima, imam nekoliko mogućnosti. 1. Mogu da stojim po strani i da gledam kako igraju. 2. Mogu da kažem učitelju da ih pita da me puste da se igram s njima. 3. Mogu da pitam jednog od dečaka: – Je l’ mogu da igram fudbal s vama? Kada sednem na zemlju i pokrijem glavu, tad ne igram fudbal. Zbog toga sam tužan. Dečaci mi se smeju. Ne želim da budem tužan. Ne želim da mi se smeju. Iskoristiću svoje izbore kada želim da igram fudbal sa drugim dečacima.

5. Igre uloga

Igre uloga su igre sa elementima glume, skečevi koji ilustruju socijalne situacije, igre lutkama koje pričaju priče. Svaka socijalna priča može poslužiti kao osnova za igru uloga.

6. Konstantna praksa, uz obilje pohvala

Jedino kontinuiran, istrajan i svakodnevni rad donosi rezultate. Važno je zadržati usredsređenost na postignućima deteta (umesto uobičajenog kritizerskog stava koji se drži svega što ne valja).

– Danas si napravio dobar izbor. Ponosna sam na tebe.

Plan tranzicije za adolescente iz spektra: prelaz iz škole u stvaran svet – Sharon Pemberton

Prelaz iz vrtića u školu (promena okruženja), prelaz iz nižih u više razrede (gde se deca prilagođavaju pristupima različitih nastavnika, učionicama, novom načinu rada), prelaz iz osnovne u srednju školu (takozvani izbor budućnosti), odlazak na fakultet (od kuće) – stresni su za svu decu i njihove porodice, a za decu s autizmom svi ti prelazi nose još više izazova. Prilagođavanje svim tim promenama deo je evolutivnog procesa koji vodi u samostalan život. Činjenica da deca s autizmom nisu zauvek deca često se zamagljuje slojevima stereotipa i predrasuda, čime je ujedno zamagljena i vizija njihovog života u realnom svetu.

Sharon Pemberton prenosi iskustvo u radu sa mladima s autizmom na izradi tranzicionih planova koji podržavaju njihov prelaz iz obrazovnih ustanova u samostalni život (ili život uz podršku), kao i prelaz iz uloge u kojoj odrasli s autizmom nisu samo primaoci, nego i pružaoci usluga.

Plan tranzicije je koordinisani i individualizovani set aktivnosti koji podržava razvoj životnih, socijalnih i radnih veština. To nije plan koji ekspert izrađuje za učenika s autizmom, nego plan u kome učenik sam postavlja ciljeve i donosi odluke, uz timsku podršku (roditelja, učitelja, savetnika i drugih profesionalaca). Izradom tranzicionih planova podstiču se veštine samozastupanja i realizacije sopstvenih prava. Ujedno, tranzicioni planovi motivišu obrazovni proces, jer – kada učenik zna šta će postići i ima viziju gde će biti nakon školovanja, više je motivisan da ostane u školi. Tranzicioni plan polazi od procene aktuelnog stanja: – Gde je učenik trenutno? Sledeće pitanje je: – Gde želi da bude i kakve aktivnosti je potrebno preduzeti da bi se taj cilj realizovao? Pri izradi tranzicionog plana uzima se u obzir kompleksan splet faktora: interesovanja i preferencije učenika, kognitivne sposobnosti, ponašanje i interakcija sa drugima, način komunikacije, emocionalni razvoj, mentalno zdravlje, situacija u porodici, finansijska stabilnost porodice… Nekada se dešava da vizija budućnosti koju učenik kreira za sebe ne odgovara viziji njegovih roditelja. Šta ako roditelj ne može da zamisli ništa drugo, nego da će zauvek imati svoje dete uz sebe? Roditelji dece s autizmom često procenjuju da je brže i jednostavnije da nešto urade umesto deteta, nego da ga nauče kako da to samo savlada. Ovo umnogome otežava razvoj bazičnih, životnih i socijalnih veština.

Da bi tranzicioni plan imao svrhu, važno je da ciljevi budu adekvatni godinama, merljivi i precizni, kao i to da bude dovoljno fleksibilan i podložan promenama. Najsvrhovitiji deo plana je da omogući iskustvo u stvarnom svetu.

Primer tranzicionog plana:

Džoni je šesnaestogodišnji mladić s autizmom, živi sa roditeljima i dobrog je zdravlja. Pohađa redovnu školu po prilagođenom edukativnom programu. Potreban mu je tranzicioni plan koji će mu omogućiti da se zaposli i živi samostalno nakon završenog školovanja.

Džoni će moći samostalno da živi i da radi kao pomoćni mehaničar nakon dvogodišnje obuke u školi za mehaničare. Da bi ostvario cilj, neophodno je da stekne dodatno obrazovanje, kao i da pohađa obuke na kojima će da unapredi životne veštine (od higijene i kuvanja do upravljanja finansijama) i veštine neophodne za zaposlenje.

About the Author

Leave A Response