Osobe sa razvojnim invaliditetom su pod povećanim rizikom od prinudnih brakova

Posted on by Redakcija

Slučajevi osoba sa razvojnim invaliditetom čine oko 10% svih prijavljenih slučajeva prinudnih brakova u Engleskoj.

Nedavno je prvi put u Engleskoj jedna majka osuđena zbog primoravanja ćerke na brak. Sedamnaestogodišnja ćerka poslata je u Pakistan gde je trebalo da se uda čim napuni 18. Devojka je imala razvojni invaliditet, a ceo slučaj ukatko je prenet u medijima.

Istraživanje Rachael Clawson sa Univerziteta u Notingamu pokazuje da su osobe sa razvojnim invaliditetima pod rizikom da budu obmanute i primorane na brak. Statistike potvr]uju da je sve više takvih slučajeva. U 2010. godini prijavljena su 53 slučaja, a 2017. godine 125. Slučajevi osoba sa razvojnim invaliditetom čine oko 10% svih prijavljenih slučajeva prinudnih brakova. U opštoj populaciji većinom su žene izložene prinudnim brakovima, dok je kod osoba sa razvojnim invaliditetima više muškaraca koji su primorani na brak.

Postupak prinude na brak kriminalizovan je 2014. godine, a britanska vlada definiše prinudni brak onim za koji osoba nije dala saglasnost, ili je saglasnost iznuđena pritiskom i zlostavljanjem. Po britanskom zakonu iz 2014. godine svaki brak za koji osoba ne može dati saglasnot smatra se prinudnim brakom.

Prinudni brak ne treba mešati sa ugovorenim brakom. U slučajevima ugovorenih brakova, obe porodice potencijalnih supružnika imaju vodeću ulogu u ugovaranju, ali krajnje prihvatanje dogovora ostaje na supružnicima. Prinudni brak je zloupotreba ljudskih prava i često rezultira nasiljem svih oblika: fizičkim, ekonomskim, seksualnim i emocionalnim. U nekim slučajevima, žrtve su, kako osobe sa razvojnim invaliditetom, tako i njihovi bračni partneri, koji trpe ylostavljanje od članova proširene porodice.

Socijalnim radnicima i drugim profesionalcima je teško da prepoznaju kada je neko pod rizikom, jer ranjivost osoba sa razvojnim invaliditetima nije prepoznata u ovom kontekstu.

Motivi za primoravanje osobe sa razvojnim invaliditetom na brak razlikuju se od razloga zbog kojih se osobe bez invaliditeta primoravaju na brak. U mnogim slučajevima, članovi porodice traže nekoga ko će se pobrinuti za tu osobu. Roditelji osoba sa razvojnim invaliditetom žele da osiguraju brigu za dete kada njih više ne bude bilo, a ponekad i ne shvataju da vrše krivično delo, ako osoba nema kapacitet za davanje saglasnosti.

Koncept kapaciteta za davanje saglasnosti za brak često se pogrešno razume. Neki veruju da, ako osoba može da izgovori da, to je dovoljno da se brak sklopi, jer roditelji najbolje procenjuju njihov kapacitet. To nije uvek slučaj.

Osobe sa razvojnim invaliditetima naučene su da se ne suprotstavljaju željama svojih roditelja, pogotovo ako se neprestano oslanjaju na njihovu podršku. Osećaju da bi u tom slučaju izgubili sve – izgubili bi porodicu.Porodice najčešće traže nekoga ko će obezbediti dugoročnu brigu i veruju da čine pravu stvar.

Od ključnog je značaja da prava osoba sa razvojnim invaliditetima, kao što je pravo na brak, ne budu ometena kada osoba ima kapacitet za saglasnost. Isto tako je ključno da budu zaštićeni od zloupotrebe u slučajevima kada nemaju kapacitet za saglasnot.

Nekim porodicama je teško da prihvate da njihov sin ili ćerka ne mogu da se venčaju, jer to utiče na sliku cele porodice u zajednici, pa porodice nastavljaju sa planovima za prinudne brakove.

Istraživanje Rachael Clawson nudi niz besplatnih resursa namenjenih osobama sa razvojnim invaliditetima i njihovim porodicama, među kojima su i praktične smernice i alatke za procenu kapaciteta za saglasnot.

IZVOR: https://www.independent.co.uk

About the Author

Redakcija:

Leave A Response