Psihologija komunikacije: Pomoć kakvu niko ne traži

Posted on by Marijana Čanak

Pitali smo žene s invaliditetom šta ih nervira u svakodnevnoj interakciji sa drugima i koje su to situacije kada komunikacija, naprosto, ne ide kako treba. O tome kako da izađemo na kraj sa izazovnim situacijama u interakciji s drugima razgovarali smo sa Dejanom Živkovićem, psihologom i trenerom Centra Integrativa, ekspertom za asertivnu komunikaciju, transakcionu analizu i govor tela. Na Portalu o invalidnosti objavljujemo serijal tekstova Psihologija komunikacije u kome analiziramo izazove u komunikaciji sa kojima se suočavaju žene s invaliditetom i tražimo moguća rešenja: kako napraviti obrt u komunikacionoj situaciji, tako da se u razgovoru i nakon njega osećamo dobro?  U kojoj meri su opšta psihološka pravila i mehanizmi komunikacije primenjivi na konkretne situacije s kojima se suočavaju žene s invaliditetom, ostavljamo vam na procenu…

Neretko se dešava da samo prisustvo osobe s invaliditetom neko shvati kao neverbalni poziv da pripomogne. U pozadini takve reakcije je stereotip o osobama s invaliditetom kao nesamostalnim, neaktivnim, slabim, inferiornim… Uprošćeno rečeno, različito funkcionisanje percipira se kao disfunkcionalnost. Ko bi pretpostavio da pomoć može da liči na napad?

Kako to izgleda u realnim iskustvima žena s invaliditetom?

Kako imam sve više i više godina, sve je manje toga što me iritira, uopšteno govoreći, pa i u odnosu na mene kao osobu s invaliditetom. Da ste me pitali koju godinu ranije, navela bih osobe u gradskom prevozu koje ŽELE da mi ustupe mesto. Mislila sam da me ponižavaju time što smatraju da mi je pomoć uopšte potrebna. Danas je drugačije. Baš volim kad to urade! Tumačim to kao znak saosećajnosti i želju da se pruži podrška – iako meni nije potrebna, nekome će biti. Poenta je u promeni načina razmišljanja. Ljudi će uvek komentarisati i traziti dlaku u jajetu u svakome i u svemu. Kad čovek radi na sebi, svom karakteru i samopouzdanju, malo šta može da ga iziritira. – Jelena Rašić

Sećam se da sam jednom pala na pešačkom prelazu, čovek me je zgrabio sa leđa, podigao na noge i krenuo da ode, a štake su mi ostale na prelazu. Jedva sam ga zaustavila da ne ode, jer nemam ravnotežu i bez štaka ne mogu da stojim ni sekund. Ugrozio je i svoj i moj život. – Lola

Bila sam na autobuskoj stanici sa prijateljicom. Ušla je u autobus ispred mene noseći moje štake, a onda se ispred nje progurao stariji muškarac vukući me za ruke dok sam pokušavala da se popnem, ne pitajući ništa, a pritom se obratio mojoj prijateljici rečima: – Ne brinite, znamo mi sa takvima!! Ja u celoj situaciji nisam postojala, a putnici su me gledali kao čudo, komentarišući zašto sam uopšte krenula napolje autobusom kad ne mogu sama da uđem. Osećala sam se poniženo i besno! Poruka je bila više nego jasna, takvi vas ne čuju, ne razumeju, ne osećaju i treba da sede u kući. – Lola

Iz ugla psihologije komunikacije: još jedna pokvarena ploča

Dejan Živković: – Važno je da osvestimo da u svakoj komunikaciji od nas zavisi kako se osećamo i da prihvatimo, kako odgovornost za sopstvene emocije, tako i mane ljudske prirode. Ljudi pomažu kad ne treba, ne slušaju, ignorišu, plaše se nepoznatog, obezvređuju… To je činjenica, kao što je činjenica da smo smrtni. Prihvatamo je, kao što prihvatamo gravitaciju. Nije uvek jednostavno odbiti pomoć koja nam nije potrebna, ili nam čak odmaže, jer ljudi nekada ne čuju prvo ne, ali čuju drugo i treće. – Hvala, nema potrebe – držimo se tog stava, zadržavamo granice i ne ulazimo u dalju interakciju. Ako je neophodno, i ovde primenjujemo pokvarenu ploču, jasno i glasno naglašavajući da pomoć nije potrebna. – Nema potrebe, odlično sam! Ne, hvala, nisam tražila pomoć! Možemo suočiti sagovornika sa situacijom: – Ne pomažete mi time. Ili: – Ne treba mi pomoć, da li ste me čuli?

Još jedna mogućnost: – Moja prijateljica koja je korisnica kolica rekla mi je kako se ljudi neprestano nude da je odguraju do željene destinacije. Često to i urade bez dozvole. Neko potpuno nepoznat  samo je počeo da je gura rekavši: – Pomažem ti! Ona se okrenula i odgovorila: – Ne, ti me kidnapuješ! Zaustavio se. [Amanda Sedlak-Hevener]

Kako vi rešavate slične situacije? Koliko puta treba ponoviti ne, da bi vas ozbiljno shvatili? Podelite iskustva u komentarima.

About the Author

Leave A Response