ADAPTIV JOGA, JOGA ZA SVE: Intervju sa instruktorkom Vesnom Kostić

Posted on by Marijana Čanak

Joga je više od telesnog vežbanja. Njena tajna je u svesnosti. Joga je stanje povezanosti koje nam dopušta da osetimo i iskusimo sami sebe. Da li se telo prilagođava jogi ili joga telu, saznajte iz razgovora sa Vesnom Kostić

Vesna Kostić bavi se jogom dve decenije, a poslednjih 12 godina profesionalna je instruktorka. Osnivačica je BG joga centra (2008) u okviru koga se realizuju različiti programi: osnovni časovi joge, časovi za trudnice, korporativna joga, adaptiv joga… Besplatne časove  adaptiv joge Vesna, sa koleginicom Marijom, takođe instruktorkom BG joga centra,  vodi u Centru za brigu o starima, deci i osobama sa invaliditetom Novi Beograd. Grupa sa kojom radi je mešovita: mladi sa motornim invaliditetom i korisnici kolica, mladi sa autizmom, slabovide osobe, osobe oštećenog sluha.

– Radimo bazičan program adaptiv joge koji odgovara svima. U ovaj mali pilot projekat ušli smo sa željom da istražimo koje su najbolje mogućnosti u trenutnim uslovima, ali razvijamo se u pravcu inkluzivnog programa.

Pošto je svako telo jedinstveno, svaka osoba vežba na drugačiji način. U skladu sa tim, da li možemo da kažemo da je joga generalno adaptivna?

Da, jer kada ulazimo u neki joga položaj, bilo koja tačka u kojoj prestaje prijatnost je tačka u kojoj možemo da stanemo. Svaka od tih prelaznih tačaka, između početnog i finalnog položaja, praktično je položaj sam po sebi, koji je u tom trenutku najbolji za vežbača. Tokom vežbanja joge prati se osećaj prijatnosti u telu i poštuju se sopstvene granice. Pored vežbanja tela kroz jogu vežbamo i svesnost, vežbamo da pronađemo i poštujemo granice, kako bismo ih lagano pomerali. Svakako, joga jeste adaptivna.

Šta je onda adaptiv joga?

Adaptiv joga nije poseban stil joge, nego program koji je prilagođen osobama s različitim vrstama invaliditeta. Ne postoje striktni propisi o tome šta se u kojim slučajevima radi. U klasičnoj jogi svaka škola ima različite položaje koje koristi, tako da svaka škola u okviru svog sistema odabira adaptirane vežbe. Adaptiv joga praktikuje se u poslednjih  20 godina, pokazujući izuzetno dobre i brze rezultate. Danas je prisutna u velikom broju svetskih centara, posebno u Engleskoj, Americi i Australiji, a neki paraolimpijci takođe praktikuju jogu. Da bi svesnost pri vežbanju joge bila što više okrenuta ka unutra, vežbe se obično rade zatvorenih očiju, tako da su verbalne instrukcije veoma detaljne, što znači da čas mogu da prate i osobe koje ne vide. S druge strane, instruktor pokazuje vežbe, što odgovara osobama koje ne čuju. Kada je reč o telesnim invaliditetima, koriste se serije vežbi za određene delove tela koji su pokretljivi. Recimo, za korisnike kolica preporučuju se vežbe za otvaranje protoka energije kroz ruke, za jačanje muskulature ruku i vrata. Jedan od najvećih benefita joge je opuštanje uma i otvaranje protoka energije kroz celo telo, kroz sve tehnike: od disanja, preko različitih relaksacionih tehnika, do jednostavnih položaja prstiju ruku (tzv. mudre) kojima se inicira i harmonizuje protok energije na prirodan način. Dakle, na vrlo suptilnim nivoima i vrlo jednostavnim pokretima moguće je napraviti veoma snažan efekat. S obzirom na to da izvorna joga ima preko 74000 položaja, od kojih svaki ima poseban efekat na telo, uvek je moguće pronaći adekvatan položaj, u skladu sa potrebama vežbača. Takođe postoji ceo set vežbi  koje rade sa zvukom, a pokazale su se posebno efikasnim kod osoba sa autizmom. Prednost joge je što radi sa pregršt različitih alata, na mnogo različitih nivoa; dijapazon njenih tehnika je zaista širok.

Da li postoji posebna obuka za instruktore adaptiv joge?

Za sada ne. Postoje određena uputstva i smernice. Pre početka ovog programa konsultovala sam se sa svojim učiteljem joge i odredili smo pravac u kome bi trebalo realizovati časove. Dvadeset godina nije dugačak period, pogotovo ako imamo na umu da joga datira nekoliko hiljada godina unazad. Vremenom će kroz praksu možda da se oforme pravci adaptiv joge. Za svaki joga položaj ustanovljeni su pokazatelji i parametri, a pošto je dejstvo svake vežbe naučno provereno, joga položaji bezbedno se mogu praktikovati kao bilo koji drugi pokret.

Koji su osnovni principi adaptiv joge?

Pre svega, ono što je u samoj osnovi reči adaptiv : najvažnija je prilagodljivost u odnosu na date okolnosti. U adaptiv jogi određene grupe vežbi se ne rade, a jedan od osnovnih principa je rad bez napora. Sve je prilagođeno, s tim da svako radi do sopstvene granice, tako da svako ima svoju destinaciju i krajnju tačku. Počinjemo od najgrubljih nivoa tela, a to su zglobovi i kosti, potom lagano jačamo fleksibilnost mišića dovodeći telo u stanje veće elastičnosti, a kroz tehnike disanja podižemo nivo cirkulacije i otpuštamo  svu tenziju, kako u mišićima, tako i na nivou uma. U završnom delu časa kraćim relaksacionim tehnikama svi efekti dovode se u jednu tačku. Generalno je to fleksibilizacija na svim nivoima: na nivou tela, disanja, emocija, uma.

Možete li na primeru neke konkretne vežbe da objasnite elemente prilagođavanja?

Recimo, postoji položaj za fleksibilizaciju kičme koji ujedno pospešuje varenje (u slučajevima dugog sedenja). Puna forma radi se u stojećem položaju, dok su noge u blagom raskoraku u širini kukova. Isprepleteni prsti postavljaju se na vrh glave, s dlanovima ka gore. Podižući ruke udišemo i istežemo se do maksimalne tačke istezanja. Sa izdahom se ruke polako vraćaju na vrh glave. Pažnja je na kičmenom stubu, pri čemu pratimo istezanje kičme i predela stomaka. Ista ova vežba može da se radi u stolici, iz sedećeg položaja.

Kako ste započeli saradnju sa Centrom za brigu o starima, deci i osobama sa invaliditetom Novi Beograd?

Sa Opštinom Novi Beograd BG joga centar ima dugogodišnju saradnju. Već smo organizovali besplatne časove joge tokom leta, takozvanu jogu na reci, kao i programe u Sportskom centru 11. april, na šta se nadovezala ideja o adaptiv jogi u Centru. Integralna joga koja se praktikuje u , BG joga centru stavlja nam na raspolaganje grupu položaja i tehnika koje mogu da primenjuju osobe u periodu rehabilitacije, bez ustajanja iz kreveta. U tome smo našli polazište za realizaciju programa adaptiv joge. Program je osmišljen pre godinu dana, a ponudili smo ga i krovnom udruženju osoba sa invaliditetom.  Verujem da jogičke tehnike treba primenjivati na način koji je svima koristan, a efekti su veoma vidljivi. Već sa prvim časom joge vežbač ima sopstveno iskustvo na osnovu koga može da oseti njenu delotvornost.

S kakvim motivima i očekivanjima ljudi počnu da vežbaju jogu u Centru?

Ljudi traže način da se pokrenu. Bilo da to telo dozvoljava ili ne, većina ljudi danas se ne kreće dovoljno. Mladi su u školama koje traju po ceo dan i sedenje postaje veliki problem. Kada su osobe s invaliditetom u pitanju, jedina razlika je u tome što vrsta invaliditeta može da sužava mogućnosti za aktivno bavljenje nekim sportom. Joga može da se vežba uvek i svuda, a ljudi su već čuli za pozitivne efekte koje daje na planu smirivanja i opuštanja. Posle samo 45 minuta vežbanja svi se osećaju opušteno i puni su energije.

Da li postoji neko ko ne može da vežba jogu?

Nisam do sada imala takvo iskustvo. Svi mogu da rade barem određeni deo vežbi. Čak i ako ste u ležećem položaju u krevetu, sigurno nešto možete da uradite. Ako ne možete da pokrenete telo, možete da radite sa disanjem i umom. Svi znamo kako je um moćan: koliko može da nas pokrene, toliko može i da nas blokira. Bilo da radimo fizičku vežbu, ili da radimo s disanjem i umom, pokrećemo sebe na svim nivoima. Sve manje smo svesni svog tela, naročito ako živimo na zapadu, u ovako ubrzanom vremenu, gde najčešće doživljavamo sebe kao da smo samo um. Kada je um napet, telo istog trenutka postaje napeto, a disanje plitko i kratko. Svaka promena u umu automatski pravi promenu u disanju i telu. Proces je i recipročan. Telesni napor i telesni bol prave promene u disanju i stanju uma. Kada to znamo, možemo da radimo na opuštanju. Dovoljno je da opustimo samo jedan nivo: disanjem opuštamo telo, disanje i telo opuštaju um. Svaka promena odvija se na tom trostrukom nivou. Kada radite na fizičkom telu, svesnost je uključena, tako da se disanje, telo i um dovode u jednu tačku – što je rad na tri nivoa.

Kako izgleda tok časa adaptiv joge? Da li je svaki čas isti?

Svaki čas je tematski i realizuje se zavisno od potreba vežbača i vremenskih prilika. Teme časova su različite: vežbe za postizanje veće fleksibilnosti, za ruke, za vratni deo, za oslobađanje emocija (rad na grudnom delu, vežbe disanja i relaksacije), vežbe za koncentraciju (rad sa glavom i vratnim delom), podizanje nivoa energije, podizanje vitalnosti, vežbe za oči, set vežbi za grleni deo (za jačanje glasnih žica i rešavanje problema sa govorom)… Zimi radimo vežbe koje podižu nivo snage i energije, a tokom toplijih meseci forma je dinamičnija, više radimo na pokretima, fleksibilizaciji i istezanju. Ako su polaznici umorni, fokusiramo se na disanje i relaksaciju. U prvom delu časa radimo fizičke vežbe za zagrevanje zglobova i mišića; slede glavna istezanja, a potom vežbe za podizanje svih energetskih protoka kroz telo. U drugom delu nastavljamo tehnikama disanja, a završni deo časa posvećen je relaksaciji. Do sada smo sve vežbe radili iz stolice, a kada je grupa veća, radimo varijacije.

Najupečatljiviji utisci polaznika nakon vežbanja?

Obično nam kažu da se godinama nisu toliko opustili i odmorili. Vrlo često se ljudi žale da posle spavanja ustaju umorni i, koliko god da se odmaraju, izostaje osećaj opuštenosti. Čas joge je vreme kada čovek može da se okrene sebi i da se vrati u svoje prirodno stanje. Sve naše vežbače prvo podsetimo da provere način disanja: da li dišu na usta ili nos, da li je dijafragmalno disanje uključeno ili ne… Bebe i deca dišu dijafragmalno, a čim počnu stres i socijalizacija, disanje se pomeri na grudni koš, što momentalno uznemirava srce i pluća. Kada nekoga podsetite da samo uključi dijafragmu, promene su neverovatne. Na jednostavan način u veoma kratkom periodu možemo da se dovedemo u mnogo bolje stanje.

Kakve rezultate vežbanja ste do sada primetili radeći sa grupom u Centru?

Svi polaznici počnu da usmeravaju pažnju na pokret, na telo. Kada neko dođe na prvi čas, iz pokreta je vidljivo na koji način osoba svoje telo doživljava, odnosno, ne doživljava.  Pokreti su mehanički, bez razmišljanja o tome kako se osećamo. Već posle dva-tri časa pojavljuje se svesnost o tome kakav je pokret. Dok radimo jogu detektujemo gde su bol ili tenzija i pratimo kako se pokreću određene grupe mišića, što je najbolji način za oslobađanje tenzije iz tela. Polaznici nam govore da više ne osećaju probleme u vratnom i ramenom delu, a znamo da napetost u tim delovima često prouzrokuje glavobolje. Svi primećuju jednu novu vrstu smirenosti, uz koju dolazi i mnogo veći nivo prihvatanja. Kada se čas završi, vežbači se po pravilu osećaju osveženim. Još uvek nemamo godinu dana iskustva, ali za očekivati je da se posle sedam-osam meseci vežbanja primeti poboljšana elastičnost tela, viši nivo snage, vitalnosti i imuniteta.

Kako joga deluje na spazam mišića u slučajevima cerebralne paralize?

Dobro je dovesti svesnosti i pažnju u prostor gde se spazam nalazi. Sa stanovišta joge, spazam ili bol u telu su znak da postoji blokada ili  prekid energije u tom delu tela. Ako je taj deo tela pokretljiv, portrebno je istezati ga, a pokret se izvodi u kombinaciji sa disanjem. Ako to nije moguće, posebnom tehnikom se pažnja usmerava na taj deo tela, a blokada se otklanja disanjem. Bavljenje jogom, ili nekim drugim sportskim disciplinama, otkriva nam jednu sposobnost uma: kada u određeni deo tela, bez uznemirenosti, straha i brige, uperimo svesnu pažnju i samo posmatramo taj deo, dovodeći disanje na ritmičan nivo, time otklanjamo blokadu, u velikoj meri ili potpuno.

Koliko joga može da uspori progresiju mišićne distrofije?

Svakako može; da li u potpunosti može da je zaustavi, o tome još nemamo dovoljno iskustva. Svaka vežba na nivou tela i uma pomaže da se pospeši protok, što ima revitalizujuće dejstvo na svaku degenerativnu promenu. Sa stanovišta fiziologije joge, mišićna distrofija je pokazatelj poremećaja na nivou suptilnih biohemijskih elemenata. Tehnike joge praktikuju se tako da ceo sistem dovode u balans, pa je efekat  harmonizujući ali i terapijski. Kada je telo podržano na takav način, njegovi prirodni mehanizmi takođe se pokrenu na nov i svrsishodan način. Ovo govorim iz iskustva u radu sa ljudima koji su privremeno imali invaliditet, u periodu oporavka nakon teških operacija kičme. Do sada nismo imali praktičnog iskustva u radu sa osobama koje imaju urođenu mišićnu distrofiju.

Kakva su Vam iskustva u radu sa osobama s autizmom?

Mnoštvo istraživanja potvrđuje da zvuk ima pozitivna dejstva, jer je vibracija suptilan način koji može da napravi promene čak i kada se voljno ne pokrećemo ili ne uključujemo. U adaptiv programima za osobe s autizmom uglavnom se primenjuju tehnike koje su bazirane na zvuku. To je nada joga – joga koja radi na nivou vibracije. Stvaranjem različitih frekvencija i zvukova, instrumentima ili samo glasom, praktično se odvija komunikacija. Od instrumenata se  često koristi harmonijum (nešto između klavira i harmonike), a kreće se od najdubljih zvukova ka višim frekvencijama, što zvuči kao muzika. Nastale vibracije u mozgu iniciraju talase koji mogu da donesu osećaj  relaksacije. Promena zvuka menja način na koji se osećamo. Ovo znamo iz svakodnevog života: drugačije se osećamo kada slušamo zvuk ptica nego kada smo izloženi uličnoj buci ili pištanju koje izaziva uznemirenost. Vibracija prodire kroz nas, što ne mora da bude voljna radnja. Zvuk se ovde koristi kao veza, kao način komunikacije, a ujedno pratimo emocionalnu reakciju na određene vrste zvuka i frekvencije. Efekti su veoma vidljivi: deca koja su odbijala bilo kakvu vrstu komunikacije počela su da reaguju. Takođe se primećuju i poboljšanja na planu senzorne integracije, jer stvaranje jednog zvuka doprinosi koncentraciji i selektovanju jednog izvora zvučne informacije. Naša koleginica Jasna, inače muzičarka i joga instruktorka po profesiji, započela je jedan ovakav program namenjen osobama s autizmom.

Nevidljivi invaliditeti zastupljeniji su nego što pretpostavljamo. Jedan od njih je i depresija, koju danas uzimamo za uobičajeno stanje. Na koji način joga može biti od koristi u suočavanju sa depresijom?

Porast stope depresivnosti je u tako brzom usponu da istraživanja predviđaju da će do 2020. godine depresija biti drugi vodeći uzročnik invalidnosti na svetskom nivou. Svaki treći stanovnik ima barem jednu depresivnu epizodu, a usled učestalih i dubokih depresivnih epizoda gubi se sposobnost za svakodnevne životne zadatke. Iz iskustva znam da veliki broj mladih ljudi koristi ozbiljne medikamente, jer su nepripremljeni za sav taj pritisak i stres sa kojim se suočavaju pri prvom zaposlenju. Nigde nema tekstova o tome, a podaci su šokantni! Dešava se da neki ljudi postepeno prestaju sa upotrebom medikamenata uz jogu. Joga umnogome može da pomogne, naročito ako se počne u što ranijoj fazi. Pošto deluje na veoma suptilan način koji ne zahteva instant suočavanje, kroz rad sa telom i disanjem svi ti teški i tamni sadržaji uma se lakše otpuštaju. Ponekad je u slučaju depresije mnogo lakše  početi od tela, nego se direktno suočiti sa svim sadržajima uma. Čim se telo oslobodi tenzije, olakšanje se oseća i na nivou uma. Radila sam sa ljudima koji imaju panične napade i fobije, što je u potpunosti osujećivalo njihov socijalni život vodeći ih u izolaciju. Rezultati su bili vidljivi već posle mesec dana intenzivnog rada: poboljšan je kvalitet sna, a ujedno su se otvorile  mogućnosti za izlazak iz kuće posle dužeg vremena.

Da li jogom možemo da razrešimo neka traumatična iskustva?

Sa stanovišta joga fiziologije, sve što preživimo u životu, bilo da je to pritisak na mentalnom nivou ili emocionalni pritisak kao rezultat nasilja, sve se to negde u našem telu stacionira i ostaje. Mi smo žive enciklopedije svojih prethodnih iskustava. Kada sa tim iskustvima ne radimo, nego ih ostavljamo da se talože unutar uma, javljaju se različiti oblici bolesti kao njihova manifestacija. Kada počnemo da vežbamo, čini se da radimo samo na nivou tela, ali svesnim pokretanjem tela i tehnikama disanja, otpuštaju se svi ti sadržaji sa dubokih nivoa uma. Ponekad ne moramo direktno da uperimo pažnju na određenu emociju, ali radeći na delu tela gde se obično takve vrste zapisa stacioniraju, pokrećemo i te emocionalne zapise.

Da li bavljenje jogom zahteva određene promene životnog stila?

Ne, ne zahteva nikakve promene. Ono što sam primetila na sopstvenom primeru, kao i na primerima drugih vežbača, jeste povećanje svesnosti. Sve više smo u telu, obraćamo pažnju na telo i način na koji ga osećamo, svesniji smo disanja i svojih generalnih osećanja. Sve manje se hranimo i živimo po inerciji, a sve više pratimo ono što nam prija, što je takođe promenljivo. Veoma često živimo u skladu sa utvrđenim konceptima, a svi smo toliko različiti da je nemoguće napraviti univerzalan koncept za sve. Ono što je za jednog čoveka dobro, za drugog nije. Kroz tu rastuću svesnost, stil života može da se menja spontano i bez zahteva.

Šta ste novo naučili radeći jogu sa osobama s invaliditetom?

Radeći u Centru susrela sam se sa stanjem jedne velike, prirodne dečje otvorenosti, što zna da bude dirljivo. Nasuprot tolikoj otvorenosti, uglavnom se suočavamo sa predubeđenjima i barijerama. Kada ljudi dođu na čas sa unapred stvorenom slikom, svim svojim dilemama i strahovima, to otežava komunikaciju. U Centru toga nema. Osećaju se potpuna otvorenosti i bliskost, komunikacija se odvija lako, zbog čega su i rezultati toliko dobri.

Za čitaoce van Beograda koji nisu u prilici da vežbaju sa Vama, da li postoji nešto što mogu sami da urade?

Možemo da prepoznamo koliko često živimo u glavama, a ne u telu. Od trenutka kada otvorimo oči, umesto da razmišljamo o tome gde ćemo da idemo i šta ćemo da radimo, možemo da probamo da dovedemo um u telo, gde mu je i mesto. Dok god živimo isključivo u svojim glavama, živimo virtualnu realnost, odvojeni od objektivne stvarnosti. Kada osetimo povezanost tela, disanja i uma, iz te tačke možemo da se pokrenemo. Ovo može da bude veoma dobra navika: da se u toku dana samo umirimo na par minuta, dozvoljavajući sebi da budemo prisutni u trenutku, u svom telu. Samo smo tu – što je za um veoma korisno. Kada uključimo kompjuter, ne puštamo ga da radi 12 sati neprekidno, nego isključujemo neke programe ili resetujemo sistem, što sa sopstvenim umom uglavnom ne radimo. Dovoljno je da se zaustavimo u trenutku i da skeniramo telo: kako su nam potkolenice, butine, stomak, ruke glava…? Ako ima negde tenzije, otpustimo je i dišemo. To je dovođenje svesnosti u život.

Šta možemo da očekujemo nakon letnje pauze?

Besplatni časovi adaptiv joge u Centru za brigu o starima, deci i osobama sa invaliditetom nastaviće da se održavaju od septembra, svake srede od 18 i svakog petka od 16 časova. Svi su dobrodošli. Direktorka centra Milka Milovanović-Minić, ekipa defektologa i zaposlenih u centru, kao i instruktorke BG joga centra dočekaće sve polaznike u atmosferi otvorenosti, topline i dobrodošlice.

Takođe, u oktobru mesecu drugu godinu za redom organizujemo otvoreni dvodnevni No stres festival. Festival se održava 14. i 15. oktobra u Sportskom centru 11. april, gde ćemo da prezentujemo najrazličitije prirodne metode za rešavanje problema sa stresom, kao i drugih problema na nivou uma. Posetioci će dobiti konkretne i upotrebljive tehnike. Predavanja na festivalu biće besplatna.

Fotografije u vlasništvu Centra za brigu o starima, deci i osobama sa invaliditetom Novi Beograd

 

About the Author

Leave A Response