Slagalice: izložba slika i crteža mladih umetnika s autizmom

Posted on by Marijana Čanak

U Galeriji likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića, u utorak, 5. aprila u 18 časova otvorena je izložba radova nastalih na likovnim radionicama za decu i mlade s autizmom koje punih pet godina organizuje Društvo za podršku osobama s autizmom (DPOSA) grada Novog Sada.

Likovne radionice osmišlja i vodi Maja Stojanović, akademska slikarka i kustoskinja-pedagoškinja. Prvi majstorski rezultati ove umetničke grupe prezentovani su dve godine unazad, kada je u istoj galeriji otvorena izložbena postavka pod nazivom Još jedan pogled na svet. Likovni angažman mladih osoba s autizmom ima višestruki smisao: stvaranje prijemčivih vizualnih formi; kreativni izraz kojim se nadmašuju prosečne verbalne sposobnosti, jer stojimo zapitani, neurotipični i zbunjeni ispred radova koji nas pogađaju na neizgovoriv način; terapijsko dejstvo umetnosti – kako za one koji stvaraju, tako i za one koji je konzumiraju; lepota i važnost eksperimenta i stilskih vežbi; izlazak u javnost, pri čemu neurodiverzitet unutar galerijskog prostora nije samo dobra ideja, nego postaje realan i opipljiv.


Aktuelna postavka je retrospektiva radova mladih autora koja daje uvid u različite segmente njihovih života, doživljene sadržaje, stavove i raznoliku stvarnost. Izložbu čine samostalni radovi grupe umetnika među kojima su: Aksentijević Dušan, Aliov Marko, Bajin Marko, Banović Strahinja, Bevanda Viktor, Bošnjak Vanja, Velišek Aron, Videnović Stefan, Gavrić Stefan, Golušin Svetozar, Živković Petar, Zdravković Milica, Zec Saša, Maksić Nikola, Nikolić Lav i Radoja Boro. Njihova dela nastajala su uz podršku Maje Stojanović, ali bez upliva u lični autorski stav, bez uticaja na karakteristiku poteza i prepoznatljivost rukopisa. O kreativnim radioničarskim procesima, nastajanju ovih likovnih ostvarenja, idejnoj koncepciji izložbe, svemu onome što joj je prethodilo, kao i o planiranim umetničkim poduhvatima, saznajemo iz prve ruke, u razgovoru sa Majom Stojanović…:

Zašto Slagalice?

Izložba je nazvana Slagalice, jer se ceo naš život sastoji upravo iz slaganja različitih životnih elemenata. To važi za sve nas, a naročito za autore ove izložbe, jer oni ne komuniciraju onako kako smo navikli, niti nam objašnjavaju segmente svojih života. Možda kroz ovaj rad lakše mogu da prikažu i da slože svoje doživljaje, ideje i viđenja.

Pre dve godine na istom mestu postavljena je izložba Još jedan pogled na svet. Da li je u pitanju ista grupa autora ili je njen sastav do sada izmenjen?

U pitanju je ista grupa, u znatno proširenom izdanju. Počeli smo sa sedmoro, a sada već imamo šesnaest autora. Pridružili su nam se izuzetno mladi umetnici, čiji radovi apsolutno idu u korak sa kvalitetom starijih autora. Radimo svi zajedno i zaista nema generacijskog jaza, svi sarađuju jedni sa drugima – oni iskusniji skloni su da pomažu i ohrabruju znatno mlađe od sebe – tako da uživamo u tim razmenama i jednoj zdravoj, timskoj atmosferi.

Koje su novine prisutne u odnosu na prethodnu izložbu?

Prethodnih godina naši mladi umetnici nisu mogli sasvim samostalno da urade sliku. U suštini – mogli su – ali to ne bi bio onaj maksimalni domet koji mogu da dosegnu. Slike su prvobitno nastajale uzajamnim radom – jedan autor podslikava, drugi radi crtež. U tim početnim stvaralačkim fazama, slike su bile zajedničke. Na ovoj izložbi, svaki autor ima svoje samostalne radove, samouverene i autentične. Među crtežima je i jedan kolaž, rad koji se po samoj tehnici razlikuje od svih ostalih radova. Autor je veoma mlad (ima devet godina), tako da je ujedno vežbao i finu motoriku opsecanjem svih tih elemenata za izradu kolaža.

Možeš li da izdvojiš neke vodeće kriterijume za odabir radova koji čine ovu izložbenu postavku?

Izraz, stil i kvalitet. Autori su do sada već ovladali razumevanjem onoga što je dobro i što je manje dobro u likovnom izrazu. Svako od njih prezentuje po dva svoja rada. Interesantno je da njihovi pređašnji radovi ne odudaraju naročito ni po tonu, niti po samom načinu rada. Radioničarska grupa sa kojom radim znatno je veća i nisu svi predstavljeni na ovoj izložbi. Neki su tek uzeli četkice u ruke i prevazilaze prve barijere kada je reč o slikanju.

U čemu se najbolje ogleda vezivna nit koja pravi jedinstvenu celinu od svih izloženih radova?

Ono što ih nesumnjivo povezuje jeste ekspresivni potez. Svi ovi autori vole slobodu i teško podnose ograničenja, pa je tako i njihov umetnički rad prilično slobodan. Koja god da je tema bila u pitanju, primetna je težnja ka apstrahovanju i ka svođenju gotovo svih životnih segmenata na geometrijsku figuraciju. Zastupljena je i svedenost boja. Jasno se vidi da autori ovih radova ne mešaju boje – ni na platnu, niti na paleti – nego se umesto toga igraju kontrastima koristeći čiste boje. Te ključne odlike uočljive su na svim radovima – kada govorimo o tehnici i njihovoj izvedbi – kako u načinu slikanja, tako i na planu samog crteža.

Reci nam nešto više o karakteristikama samog crteža.

Crtež je ovde veoma važan, zapravo ni ne postoji slika koja je nastala bez prethodno urađenog crteža. Na nekim radovima je primetno dominiranje crteža naspram boje, što znači da autoru nije toliko važna gustina, koliko je važno da se crtež ne pokvari oslikavanjem. Kao i kod slikanja, izrada crteža takođe je slobodna i ekspresivna. Pored toga što smo počeli da radimo crteže po predlošku, počeli  smo i da eksperimentišemo sa novim tehnikama. Ranije smo radili samo tušem i perom, a ovde su već uvedene i pastelne boje, flomasteri – što inovira i sam kolorit crteža. Motivi su ostali isti – ono šta autori prepoznaju i što je vidljivo oko njih. Apstraktni motivi nam izmiču i njima se ne bavimo.

Do kakvih si sve ličnih otkrića došla kroz vaše zajedničke stvaralačke procese?

Neprestano nešto otkrivam na našim radionicama… Otkrila sam da umetnici sa autizmom mogu da rade po predlošku, iako sam bila ubeđena da će to zaista teško ići. Ne samo da se pokazalo da mogu, nego to mogu veoma dobro – možda čak i bolje od originala! Tokom rada po predlošku zaista su posvećeni i trude se da u potpunosti isprate predložak. Iako su za sada to mahom apstraktne forme, geometrijski oblici i slobodne linije – nalaze se upravo na mestu na kome i treba da budu. Kompozicije koje prave su izuzetno interesantne i nesvakidašnje, svaki umetnik mogao bi tome da se uči od njih.

Sećaš li se neke anegdote sa likovnih radionica koju bi htela da podeliš?

Kako da ne! Ima ih više, ali nikada neću zaboraviti kada je Marko radio sliku po predlošku Miloša Bajića. Na toj slici su ratnik i konj. Uradio je fantastičan crtež, potom je postavio crtež na platnu i sve je bilo spremno za rad sa bojama.
Hoćeš sad da bojiš konja? – pitala sam ga.
Nije to konj – objasnio mi je. –To je dinsaurus!
Ako njega pitate, naslikao je dinosaurusa i to nema nikakve veze s konjem! A ko može bolje da poznaje sopstveno delo od samog autora? Za mene je to još uvek fascinantno i stvarno sam srećna kad god se setim te Markove slike.

Sudeći po svemu što si ispričala, reklo bi se da iz svih ti stvaralačkih procesa koje vodiš sa ovom grupom umetnika može da nastane i jedan neočekivan priručnik za crtanje i slikanje… Zar ne?

Trenutno radim neku vrstu samostalnog istraživačkog rada. Interesuje me koliko osobe sa autizmom mogu da isprate različite likovne forme koje neurotipična populacija može da ispuni. Da li raspoznaju boje? Da li raspoznaju liniju? Kakve su karakteristike te linije? Koliko je debela ili tanka? Kakva je kompozicija koju prave? Da li mogu da rade po predlošku? Sledeće što želim da stavim na test je portret. Portret nam je svima izuzetno važan, lica su nam važna. Niko od nas ne voli da bude ružan, zar ne? Verujem da uz još malo vežbe ovi autori mogu izuzetno dobro da odgovore na zahtev portreta, jer oni nemaju problem sa licem: za njih nema suštinske razlike između crtanja lica, noge i ruke; ili čak lica i vaze. Portret je sigurno naš sledeći umetnički poduhvat.

Pored likovnog razvoja, da li uspevaš da ispratiš i terapijsko dejstvo likovnih radionica? Kakva je njihova uloga u razvoju ličnosti i socijalizacije osoba s autizmom?

Interesantno je da, kako sednu da rade, teško ih je zaustaviti. Ponekad mislim da bi svako od njih bio u stanju da sedi i po pet dana, ako je toliko potrebno da se završi jedna slika. Mogu da rade satima i ne prekidaju dok god ne obznanim da je kraj radionice. Iz toga je jasno da rade nešto što ih interesuje, nešto što zaista vole. Kad god radimo ono što zaista volimo, to nas sve usrećuje – bez razlike. Na našim radionicama svi mogu da dožive kako je to biti veliki slikar, stvarati u pravom ateljeu, koristeći profesionalnu opremu i raznovrstan pribor. Pokazalo se da je ovaj vid edukacije višestruko delotvoran. Atmosfera je više nego dobra, pridružuju nam se deca iz komšiluka i rade zajedno sa nama – što je važan inkluzivni momenat. Dolazak na radionice svi veoma ozbiljno shvataju, poštuju termine i radni tempo. Ujedno je to i način da su usvoje neke dobre navike.

Da li slikarstvo postaje komunikacioni kanal za neverbalne autore? Šta saopštavaju kroz svoje slikarstvo?

Pre svega, raspoloženje dobija vizualnu formu. Već iz samog odabira boja može se iščitati da li je autor srećan ili tužan, možda nostalgičan. Ako nam za slikarski motiv posluži neki segment sa zajedničkog putovanja, to evocira uspomene ili želju da ponovo idemo tamo. Sada se već veoma dobro poznajemo, proveli smo mnogo vremena zajedno i komuniciramo na različite načine. Nije uvek bilo lako shvatiti njihove navike i želje, ali smo uspeli.

Šta je bilo najteže u izgradnji tog komunikacijskog mosta?

Oduvek od ove grupe zaista očekujem mnogo. Na početku nisam znala kako da im pristupim… Kad god bih videla da je neko od njih neraspoložen ili tužan, mislila sam da je zbog mene: –  Tužni su jer im se zapravo ne dolazi na moje radinice, slikanje nije nešto što im se radi, oni to ne vole… A razlozi su bili daleko prizemniji – dešavalo se da nekoga boli glava ili zub, a ne može to da saopšti! Bilo je teško dok to nisam naučila i uhvatila neki ritam sa grupom. Kada smo se zaista upustili u slikanje, sve je dobilo savršen tok!

Gledajući spektar boja na celoj izložbi, koje emocije i raspoloženja preovladavaju?

Nežnost. Senzitivnost. Saosećajnost. Još nežnosti.

* * *

Izložba je otvorena do 14. aprila. Slobodno zaboravite sve što mislite da znate o autizmu. Za razliku od umetnosti, predubeđenja ipak ničemu ne služe. A Slaglice, provereno, ostavljaju trajan uticaj na posmatrača. O važnosti ove izložbe u kontekstu obeležavanja plavog meseca, kao i o narednim akcijama koje će obeležiti aprilske dane autizma, pitali smo Maru Bošnjak,  predsednicu upravnog odbora Društva  za podršku osobama sa autizmom…:

Aprilski dani autizma imaju tradiciju u Novom Sadu. Ovo je trinaesta godina za redom kako Svetski dan autizma, 2. april, obeležavamo kampanjom Kišobran za sve. Izložba Slagalice druga je u nizu ovih aprilskih događaja. Sledeći važan datum je 7. april, Svetski dan zdravlja, za kada je zakazana pozorišna predstava Dar, s početkom u 21 sat u pozorišnoj sali Gimnazije Laza Kostić. Predstava prikazuje život jedne porodice: od trenutka rađanja deteta sa autizmom (dečaka Koste), preko njegovog odrastanja, do pubertskih dana. Predstavu realizuje beogradsko-novosadska trupa, dve-tri godine unazad, veoma uspešno. Po završetku predstave počinje interaktivna tribina sa autorom, glumcima i svima koji su učestvovali u stvaranju ovog pozorišnog komada.

Ostali događaji u kalendaru plavog meseca:

Utorak, 12. april,  u prostorijama DPOSA je rođendanska žurka na koju dolaze volonteri, studenti i saradnici, svi koji podržavaju rad Udruženja. Greg Sivulka na klavijaturama.
Četvrtak, 14. april, Tribina: Inkluzija i vršnjačka podrška koju vode dr Otilija Velišek- Braško, Marija Svilar i Jelena Sivulka.
Sreda, 20. april, susret sa studentima Katedre za psihologiju Filozofskog fakulteta, kojima će o autizmu govoriti Marija Svilar, Maja Stojanović i Mara Bošnjak.
Petak, 22. april, na Svetski dan planete Zemlje, u saradnji sa Sportskim udruženjem za decu ometenu u razvoju Delfin i sa studentima Fakulteta fizičke kulture i sporta, DPOSA organizuje sportsko-rekreativni inkluzivni dan na FK Indeksu.

Aprilski dani autizma tradicionalno – ukoliko vremenske prilike ne odrede drugačije – zatvaraju se okupljanjem na Stražilovu. – Organizujemo druženje uz roštilj, za sve naše članove, njihove porodice, volontere i saradnike. Završni datum još uvek nije odabran – kaže Mara Bošnjak.

Pripremili ste mnoštvo raznovrsnih događaja: kulturnih, sportskih, edukativnih, zabavnih,  inkluzivnih… S kakvim utiskom odlazite sa otvaranja ove izložbe?

Pored Maje Stojanović koja direktno vodi likovne radionice, ja sam neko ko neprekidno razmišlja i radi na samoodrživosti tog umetničkog projekta. Ideja je da izložbe budu prodajnog karaktera ili da organizujemo aukcijsku prodaju radova, kako bismo uspeli da obezbedimo likovni atelje za dalji rad. Mnogi eminentni stručnjaci govorili su o kvalitetu slika koje nastaju na našim radionicama, što nas svakako ohrabruje. Na otvaranju ove izložbe prijatno sam iznenađena brojem posetilaca. Nisam videla nijedno razočarano lice, svi su delili iskreno oduševljenje. Maja, zajedno sa svim autorima, primala je samo čestitke. Dodala bih da je ovo inače naša godina jubileja: Društvo  za podršku osobama sa autizmom slavi petnaest godina od svoje službene registracije.

Koliko razloga za slavlje, utoliko više razloga za nove projekte. Srećno, u oba slučaja!

About the Author

Leave A Response