Bugarska: Kada kuća nije dom

Posted on by Redakcija

Moje ime je Bridžit Kuper i između 2011. i 2015. godine, u Bugarskoj sam  delila kuću sa osam žena sa nižim stepenom mentalnog invaliditeta. Živela sam na trećem spratu, a opština je iznajmljivala dva potpuno opremljena niža sprata za simboličnu nadoknadu kao “zaštićenu kuću”. Ova usluga je definisana smernicama vlade kao deo procesa deinstitucionalizacije u Bugarskoj (opisana kao servis integrisanja u zajednici u skladu sa socijalnim modelom društvene brige). Zaštićenom kućom upravljala je lokalna nevladina organizacija pod nadzorom lokalne samouprave.


Život u zaštićenoj kući imao je ‘klimav’ početak – u periodu od 15 meseci promenjena su četiri menadžera! Nakon toga, upravljanje kućom preuzeo je kvalifikovani menadžer, koji je počeo sprovođenje kućnih pravila na način koji je bio pun poštovanja pema ženama koje u njoj žive. Kao rezultat toga, žene su razvile nove veštine, planirale i pravile izbore na dnevnom nivou i preuzele kontrolu nad svojim životima. Tome je pomogao i odnos broja osoblja i stanarki (5 članova osoblja za 8 žena), volonterske aktivnosti, gostoljubiva seoska zajednica i novac sponzora iz spoljnih izvora, što je omogućilo ženama da učestvuju u nizu aktivnosti. To je uključivalo izradu sveća, učešće u seoskoj joga grupi, časove zumba plesa, šetnju po plaži i gradu, upravljanje povrtnjakom, svakodnevnu kupovinu u seoskoj prodavnici, sastanke sa prijateljima iz Varne, posete crkvenim i seoskim događajima, koncertima, uključivanje u klubove, pohađanje kursa tkanja, uspostavljanje kontakata sa starim prijateljima i porodicom. Većina ovih usluga bile su skladu sa smernicama za zaštićenu kuću.

Međutim, u novembru 2013. godine, nevladina organizacija, koja je upravljala kućom, počela je da podriva rad menadžera. Svi njegovi napori da stvori osećaj prirodnog ambijenta u kući su blokirani od strane nevladine organizacije koja je stala na stranu članova osoblja koji su se protivili promenama. I na kraju, menadžer je zamenjen osobom koju je poznavala nevladina organizacija, a koji nije imao razumevanja za proces deinstitucionalizacije. Kao rezultat toga, u mnogim oblastima se oglušilo i/ili delovalo protiv smernica Vlade, uz korištenje medicinskog modela u pružanju usluga. Tokom prošle godine bila sam svedok niza negativnih promena, koje su takođe primetili i istakli predstavnici lokalne zajednice. One uključuju:

• Žene su zaključavane na imanju (što obuhvata i kuću i dvorište) 15 sati dnevno od strane osoblja koje je prisutno samo u toku radnog vremena. To je doprinelo razvijanju kulture maltretiranja, sa jednom stanarkom koja je preuzela kontrolu nad brigom o drugima, donoseći odluke kada će druge da idu u krevet (obično vrlo rano), kada će ustati (uvek u zoru), šta će nositi od odeće itd. Zbog čega su slabije žene ujutru bile traumatizovane, i često su plakale i vrištale;

• zanemarivanje lične nege žena, što je uključivalo cipele koje se raspadaju, vidno prerasle nokte, zadebljanje kože na petama, urasle nokte, nedostatak četkica za zube i sapuna, ograničen pristup toalet papiru (sa jednom rolnom izdatom iz zaključanog spremišta i nemogućnošću da se, ako ponestane, samostalno uzme druga);

• zanemarivanje životne sredine, uključujući prljava kupatila, nezamenjene pregorele sijalice, plesanj na zidovima spavaćih soba i kuhinje;

• Ograničenje društvenih kontakata, aktivnosti i isključenje volontera;

• Osujećena je prijava jedne žene za nastavak formalnog obrazovanja.

Do maja 2014. godine, i dalje sam bila u mogućnosti da podnesem zvaničnu žalbu u ime žena. Kontaktirala sam opštinske i regionalne socijalne službe i obezbedila dokaze o problemima u domu. Nažalost, lokalni inspektori koji su došli da posete zaštićenu kuću su rekli da je sve bilo u redu. Kao rezultat žalbi, međutim, čitava usluga, uključujući upravljačku strukturu, stanarke i osoblje, je premeštena u drugu kuću u jednom izolovanijem selu, gde neće biti onih koji će svedočiti o tome kako se žene tretiraju i onih koji će se zalagati za njih.

Bilo koja od dole navedenih promena na nivou osoblja i organa upravljanja može poboljšati situaciju ovih osam žena:

• Kontrola kvaliteta od strane nacionalno odobrenog i obučenog inspektorata koje je odgovorno Ministarstvu i ima izvršnu moć;

• Obezbediti da inspektori budu nezavisni od pružaoca usluga ili bilo kog drugog uticaja, kako bi se sprečio sukob interesa ;

• Ugovoreni standardi kvaliteta, pokazatelji dobre prakse, politike zaštite osetljivih grupa odraslih osoba;

• Razmena primera dobre prakse;

• Nacionalno prepoznata instanca za usmeravanje deinstitucionalizacije;

• Dodatne opcije za odrasle sa invaliditetom za život u zajednici, različite od zaštićenih kuća.

Bila sam nemoćna da pomogne tim ženama. Uverena sam da je njihov tretman u suprotnosti sa Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom, koju je Bugarska ratifikovala 2012. godine. Stoga bih volela da vidim da Bugarska vlada preduzima hitne mere kako bi se osiguralo da one budu u stanju da imaju izbor i kontrolu nad tim kako će živeti svoj život, da mogu da učestvuju u smislenim aktivnostima, da se njihova privatnost poštuje i da žive dostojanstveno.

ENIL će se sastati sa zvaničnicima Evropske komisije kako bi istakla zabrinutost koju je iznela Bridžit. S obzirom da Bugarska planira da investira velike sume sredstava EU u infrastrukturu i usluge za lica sa invaliditetom u period od 2014. do 2020, važno je da se sistemske promene predložene od strane Bridžit sprovedu pre bilo kakvog finansijskog ulaganja. Ako se promene ne sprovedu, verovatno je da će sredstva EU ići ka uslugama sličnim ovoj, i tako negirati ljudska prava osoba sa invaliditetom.

Foto: Jedna od žena koje žive u kući pokušava da vidi van zidina, penjući se na blokove od drva. Uprkos tome što je veoma društvena, njena sloboda da izađe u zajednicu i ostvaruje interakciju sa svojim komšijama je ograničena.

  Tekst prevela Veronika Mitro

Izvor: Bulgaria: When a House Is Not a Home, ENIL NEWS, 25/3/2015

About the Author

Redakcija:

Leave A Response