– Zašto jednostavno ne ode? Nemoguće da je toliko teško, ja bih otišla – razmišljala sam dok sam gledala filmove o ženama koje trpe nasilje.
Dolazak princa
Bio je zgodan, zabavan i, kao i ja, voleo je rok muziku. Delovao je nežno i obasipao me je poklonima. Bio je čovek mojih snova, odgovor na moje molitve. Zaljubila sam se lako i brzo, oborena s nogu. Prihvatao me je onakvom kakva jesam, prihvatao je moj invaliditet (cerebralnu paralizu) i sve. Imali smo planove i snove, vrlo brzo i bebu na putu. Bilo je veoma romantično.
Bajka nije potrajala
Nisam prepoznala znake upozorenja koji su mi govorili da treba da odem iz nečega što se pretvara u nasilnu vezu. Znaci su u početku bili suptilni. Svađali smo se oko zanemarljivih stvari kao što je kupovina mleka. Onda je postao verbalno nasilan, spočetka dok smo bili sami, a potom je bivao bezobziran i ponižavao me je u javnosti. U početku se izvinjavao, obećavajuću da se to nikada više neće ponoviti; posle se više nije izvinjavao. Nadala sam se da će mi se princ vratiti i nastavljala da opravdavam njegovo užasno ponašanje jer sam ga volela. Ubeđivala sam sebe da je pod stresom zbog dolaska deteta, zbog naše finansijske situacije i drugih stvari.
Nakon rođenja deteta i potrošene euforije, svađe su eskalirale. Lišavanje sna, poznato svim novim roditeljima, bilo je okrutno. Oboje smo se prilagođavali novoj situaciji. Bez zajedništva i bez timskog rada; nije mi dopuštao da bilo šta uradim za bebu. Mojim personalnim asistentima bilo je teško da rade, sve dok ih nije oterao, a nakon njih oterao je i sve naše prijatelje.
Napori moje porodice da zaustave nasilje pokazali su se bezuspešnim, jer se svaka intervencija završila pogoršenjem i pretnjama da će ugroziti ne samo moju bezbednost, nego i bezbednost deteta. Tako sam završila u izolaciji. Kako smo u svemu bili samo nas dvoje i beba, krivio me je za sve što bi pošlo naopako i kažnjavao me je onako kako je mislio da treba. Udarao me je, vukao me je za kosu sve dok me ne izvuče iz kolica i zanemarivao me je na sve moguće načine. Zaključavao me je kada je bio loše raspoložen. Uskraćivao mi je telefon i platne kartice. Čak mi je uskratio kolica, kako bi me sprečio da potražim pomoć i da ga ostavim.
Kao i mnoge žene u mojoj situaciji, verovala sam da to zaslužujem. Ujedno sam verovala da nisam vredna ničije ljubavi. – Ko bi me hteo, sa detetom i sa invaliditetom? – mislila sam. Ako ga ostavim, rekao mi je da nikada više neću videti dete. Ostajala sam s njim da bih sačuvala porodicu. Ali sam počela da shvatam da ću izgubiti nešto dragocenije ako se zlostavljanje nastavi. Verovao je da me drži u šaci, ali nije poznavao snagu mog duha. Uz planiranje i podršku moje porodice i prijatelja, uspela sam da pobegnem zajedno sa detetom.
Daleko od njega, lagano sam počela da vraćam sopstvenu individualnost i samostalnost. Kako više nisam bila zarobljena njegovim pravilima i idealima, otkrila sam slobodu, pomirila se sa izgubljenim vremenom i počela da stvaram dragocene uspomene sa svojom ćerkom – što ranije nisam mogla. Išle smo svuda zajedno, ona je napredovala i počela da se isceljuje, što je bilo ogromno olakšanje.
Partnersko naselje je tema o kojoj se mnogi, uključujući i mene samu, plaše da govore. Može se desiti svakoj od nas. Mislila sam da sam oslobođena takvog iskustva: – To se nikada neće desiti nekome poput mene. Koliko nisam bila u pravu, jasno mi je iz ove pozicije. Rastužuje me kada čujem priče nalik mojoj. Nasilje bilo koje vrste nije prihvatljivo i sasvim je u redu potražiti pomoć.
Iskustvo Rebeke M. iz Australije. Rebeka danas pomaže drugim ženama u situacijama nasilja i priprema knjigu o iskustvu roditeljstva sa invaliditetom.
Why I’m Talking About Domestic Violence as a Woman With a Disability
