RUŽA: JEDNA SASVIM MATERINSKA PRIČA

Posted on by Marijana Čanak

PRVA SEĆANJA. PRVA OD PET.

Devojčica je majka žene. Majka majke. I one koja dolazi posle nje.

Sećam se neprolaznih veza koje smo tada uspostavljali i izgrađivali međusobno. Odgajani smo da se držimo zajedno i to još uvek traje. Bilo nas je petoro, ja sam najstarija. Jedna neudata tetka živela je sa nama. Moji su povremeno odlazili u Nemačku na rad, a mi bismo ostajali s tetkom. Tetku smo obožavali, ona nam je bila izvor sigurnosti. Živela je u duhu davanja i usadila nam je to: da čovek stiče kada deli i daje. Od nje sam naučila da šijem i to radim od šestog razreda do danas, kad god imam vremena. Bila sam uzoran đak, pohađala časove veronauke, bila privržen(ij)a ocu – kako i priliči ćerkama. Mislila sam – ako ja mogu u nečemu da budem dobra, to mogu i moje sestre i braća! Očekivala sam izvrsnost. Taj moj stav znatno će se promeniti…


Odrastanje je nekada bilo brže, bez produženog detinjstva. Znala sam da za mnom treba da se školuje još njih četvoro, pa ni sa čim nisam odugovlačila. Završila sam srednju ekonomsku školu i – rešila da se zaposlim. Mogla sam dalje da se školujem, ali u meni je radio onaj osećaj kako sad ja treba da pomognem. Znaš kako se tada tražio posao? Gde god sam znala da postoji neka firma, pokucala sam na vrata. Za pola dana, od ranog jutra do podneva, pokucala sam na dvadeset šest vrata! Otvorila su mi se dva mesta. Iskrena da budem, radno vreme bilo je presudno: u jednoj od te dve firme radilo se od šest, u drugoj od pola sedam; odabrala sam drugu, naravno. Tu sam radila punih trideset pet godina, gotovo bez dana bolovanja. A imala sam pravo da ne radim u prvih pet godina, kada mi se rodio prvi sin, Boris…

 IGRANKA. ŽURNI DANI DEVOJAŠTVA. 

Bio je april 1975. Neka proslava u domu kulture. Svi moji  dotadašnji susreti sa momcima bili su nevažni i prolazni. Na toj igranci, ja nisam upoznala svog muža, već sam ga naprosto prepoznala…! Visok i dugokos… Čudno da ga nikada ranije nisam srela. Bila je to sudbina, šta drugo da kažem. Interesantno je da se uopšte ne sećam ko je na toj proslavi koga zapazio, kako mi je prišao (pretpostavljam da je on prišao), niti znam kako smo i o čemu započeli razgovor… Baš ništa od toga ne pamtim, osim da smo posle te igranke počeli da se viđamo. I sigurno je važno zašto se baš toga ne sećam… Pokušavala sam i – koliko god puta sam htela da se setim – ne mogu!  Ali znaš šta – ljubav dođe i prođe, strast naročito; poštovanje ostaje. Kod nas to traje, evo, već trideset i osam godina. Još uvek jako volimo da razgovaramo. To je dovoljan pokazatelj, zar ne? Mi se otpočetka jako dobro dopunjujemo u različitostima. Ja sam pokretač, on nastavljač i realizator. On locira prepreku, ja nađem načina da je zaobiđemo. Nismo prebacivali jedno drugom zbog tih razlika u ponašanju, niti  smo težili da ih izravnamo ili ujednačimo, naprotiv – koristili smo to kao prednost. Kad smo se venčali (posle dve i po godine zabavljanja), zadržali smo jako dobar ritam proređenog viđanja. I svako svoju finansijsku sigurnost. Možda to nekome zvuči blesavo, ali kod nas funkcioniše. Imala sam dvadeset četiri kad sam se udala – tad smo svi žurili da zasnivamo porodice…

 POSTAJANJE MAJKOM

Meni ne trebaju nikakve pogodnosti, niti ikakvi oslonci. Tako je otkako znam za sebe; oduvek je tako. Ja sam stub. Davno pre nego što sam postala majka, sve moje  drugarice govorile su mi: – Bože, ti si nam kao druga mama! Naprosto, jesam…!

Trudnoća se kod mene odvijala potpuno prirodnim tokom. Radila sam i bila aktivna; nisam imala mučnine, niti mi se jela neka posebna hrana. Moja pokojna svekrva mi je govorila: – Pa, ti bi mogla desetoro da ih imaš! Sve je bilo tako – očekivano i normalno! Jeste mi rastao stomak, ali se psihički i emotivno nisam menjala. Bila sam spremna… u potpunosti. I baš sam htela dečaka. Oba puta! Ne zbog neke tradicije rađanja sinova, niti se od mene tražilo da rodim muško – nego sam jednostavno stvorila takvu sliku svoje porodice; ne znam ni sama zašto. Tad nije bilo ultrazvuka i nismo mogli unapred znati pol deteta.  Pamtim njegove prve pokrete u stomaku. Kad bih ga osetila, nekad bih se zapitala:  – Zar ne bi trebalo jače da udari?  A Boris je bio nežan, baš kao što je i sada. Tokom cele trudnoće, samo jednom mi je bilo loše. To kao da je bio nagoveštaj… na koji sam jako brzo zaboravila. Porođaj je već bio blizu, vraćala sam se sa poslednje lekarske kontrole. I dok sam čekala autobus, obuzeo me je neki intenzivan osećaj pomračenja. Najednom ne vidim ništa osim mraka… Mislila sam da ću da umrem tad! Baš sam se bila uplašila, ali nisam izgubila svest. Onda se sve ponovo razvedrilo. Čim je autobus stigao, ušla sam i odvezla se kući kao da se ništa nije dogodilo…

PORODILIŠTE. SOBA BOLA I RADOSTI.

Žene su toliko urlale u pretporođajnoj sali, da je to bilo jezivo slušati! Ja nisam pustila ni glasa. Pogotovo što je tu bila babica koju smo svi znali – čuvena Zlata iz našeg sela, a uz to i rođaka moga muža – bilo bi me sramota pred njom. Valjda je to stvar vaspitanja. Odgojena sam da ne iskazujem bol; i da sve što me zadesi dočekam kao prirodno i normalno – jer to i jeste. Rodila sam preslatkog dečaka, sa plavom kosom rasutom na sve strane! Prelep je bio… Znaš kakvi su oni kad su mali… slađi od svih beba! A kad su krenuli svim majkama da donose decu, meni ne donose Borisa. – Što mi ne donose bebu? Kaže mi jedna od sestara – dobio je onu dečju žuticu… Dobro, i to ćemo prebroditi. Trebalo bi da je sve u redu, ali – po reakcijama ljudi oko sebe posumnjala sam da ipak nije tako. Onda mi je jedna doktorica saopštila…: – Vaše dete ima kose oči i ravnu liniju na ruci. To mogu da budu znaci da će sporije napredovati. Gledam je u čudu i ne znam ni šta da je pitam.

Na otpusnoj listi nije pisalo ništa. A na prvoj kontroli kod dečje lekarke, kažu mi da je sve kako treba. Ponovila sam šta mi je rečeno u bolnici… i doktorka se stravično potresla, baš se videlo. – Rekli su mi da će moja beba sporije napredovati… – Kako su mogli da to nigde ne napišu? – Ne znam. Doktorica mi je uzvratila pričom o jednoj svojoj rođaki koja je rodila slično jedno takvo dete, a onda – po savetu svog lekara – za njega nije mnogo marila, pa je dete umrlo. Majka koja zapostavlja sopstveno dete dok ono ne umre!? Ja o tome nisam mogla ni da čujem! Ma, nezamislivo. To mi je verovatno ispričala da bih, je li, odlučila šta ću. Mislim, da bih odlučila – šta ima da odlučujem!? To je moje dete. Kada je doktorica videla kako (ne) reagujem, onda mi je samo rekla: – Moraš biti hrabra mama! I ispisala nam je uput za dalja ispitivanja. U to vreme, čekalo se dva meseca na rezultate analize kariotipa. [Kariotip = broj hromozoma u telesnim ćelijama koji je stalan i karakterističan za svaku biološku vrstu. Kariotip čoveka sastoji se od 23 para hromozoma (46 hromozoma)].

HRABRA MAMA

Duboko u sebi ja sam znala da je to – to. Ali sam se ipak nadala da će mi neko reći da nisam u pravu. Zvala sam skoro svakog dana da pitam da li su rezultati gotovi. Potvrdili su, rečeno nam je da Boris ima Daunov sindrom. Moj muž je pitao: – Da li postoji lek? Ne, ne postoji nikakav lek. Rekli su nam za gamalon, lek koji se masovno koristio u Japanu posle Hirošime, jer su se tad rađala deca sa oštećenjima mozga. Pravili smo porudžbine i direktno iz Tokija stizale su pilule nalik zrnu pasulja. Od njih smo pravili prah, mutili ga u sokovima i Boris je to konzumirao od svog sedmog meseca, u naredne dve  godine. Zaista je primetno napredovao u tom periodu! Recimo, prohodao je sa osamnaest meseci, što je za decu sa Daunovim sindromom jako brzo. Oni obično prohodaju tek od druge godine pa nadalje. Međutim, onda su mi lekari rekli da gamalon potencijalno može da izazove leukemiju, pa bi sad i to trebalo kontrolisati. – Ni pod razno – rekla sam – Boris to više neće uzimati! Tako smo prestali s tom gamalon terapijom

Inače sam sama, intuitivno, počela da vežbam sa Borisom još dok je bio beba: radila sam mu masaže, pa neke osnovne vežbe jačanja mišića – jer deca sa Daunovim sindromom imaju slabiji mišićni tonus… Tih godina – Boris se rodio 1978 – saznanja o Daunovom sindromu bila su vrlo, vrlo oskudna! Znala sam samo ono čega je odlična učenica mogla da se seti sa časa biologije: dodatni hromozom na dvadeset prvom paru. Poremećaj. Bolest. (Već mi je dosadilo da objašnjavam da je to stanje.) Literature nije bilo, ali kada ti nešto zaista treba – nađeš načina da to privučeš. S jedne strane, ta dijagnoza Daunovog sindroma sruši ti sve snove; s druge – znaš da nema tog brda preko koga se ne može preći… i tamo započeti neki novi i drugačiji san.

NIJEDAN DAN BEZ… NEKOG NOVOG POJMA

Mogla sam da ostanem kod kuće uz Borisa u tih prvih pet godina, ali odlučila sam da se vratim na posao. Nisam htela da se izolujem, da se u toj meri vežem… niti da njega izolujem i vežem isključivo uz sebe. Smatrala sam da treba da bude viđen i prihvaćen takav kakav jeste. Smatrala sam da treba da nauči da se prilagodi nekim novim okruženjima; bez obzira na eventualne neprijatnosti. Neke stvari nigde ne pročitaš, ne pripremaš se, niti planiraš unapred… jednostavno, spontano reaguješ kako treba. Radila sam s Borisom jako mnogo. Samoinicijativno; sve ono što su lekari smatrali da nema svrhe. Moto je bio jednostavan: svaki dan ćemo nešto nučiti. Sećam se, moja šivaća mašina u celosti je bila izlepljena dečjim sličicama i pojmovima za učenje. Učili smo iz bukvara, radili govorne vežbe. Bilo je toliko smešnih situacija… Kada je imao tri godine, odvela sam ga kod psihologa i – na kartoteci je prepoznao slova: A, B! Ne znači da je zaista raspoznavao ta dva slova, nego je možda jednostavno zapamtio da sva učenja počinju sa A – B.

U predškolskom nam je saopšteno da Boris ne može u redovnu školu. I mislila sam da će tako biti. Moj muž se rasplakao… Ja? Nikad ne plačem. Ne načinjem neke teme. Ne zato što imam bilo šta da krijem, nego da bih zaštitila osetljivijeg od sebe. Ja sam oslonac i podrška. Shvatila sam da Boris treba da savlada neke funkcionalne veštine koje su za njega daleko korisnije od čitanja, pisanja i računanja. Ne potcenjujem ništa od toga, samo kažem da to u Borisovom slučaju nije od neke koristi. Za njega je bilo daleko važnije da se socijalizuje i da se pripremi za samostalan život. I zaista je tako bilo: sa sedam je naučio da vezuje cipele, sa devet da se potpuno sam okupa… Poznajem mnoge čija su deca stekla diplome, ali ne mogu da se mrdnu od svojih roditelja. Ja takvih problema nemam. Boris je naučio da sam putuje do grada i da odlazi u Dnevni centar svoje škole gde se svi druže i rade prema sopstvenim afinitetima (zanatske radove, mahom). Kada je tek krenuo u školu, svakog jutra išli smo na autobus u pet. Ljudi su mi govorili: – Jao, jadan on… Ide u školu?Da, ide u školu. Ali to nije imalo nikakve veze s Daunovim sindromom, niti sa specijalnom školom u koju smo išli! Isto tako sam mogla da ga vodim u obdanište ili na neke druge sadržaje kojih nije bilo ovde u selu. Jao, jadan – reklo bi se za svako dete koje mora tako rano da ustane.

PRVO, PA DAUN. DRUGO PA OPET MUŠKO.

U više navrata sam se pitala kako bi bilo da je obrnuto. Da mi drugo dete ima Daunov sindrom, a prvo ne… Da li bi me onda to starije dete odvlačilo od deteta koje svakako zahteva više…? Da sam već nekome bila mama, da li bih se posvetila Borisu u toj meri u kojoj jesam? Čitala sam mnogo i, uopšte, susretala se sa raznim iskustvima… Bilo je žena koje su završavale na neuropsihijatriji. Bilo je onih koje su se pod prinudom odricale svog deteta. Ili sebe, muža, svog pređašnjeg života, svega: – Rodila je ludo dete, treba je oterati! Moje iskustvo je sasvim drugačije. Ili nisam normalna, ili sam imala sreće…? I muža koji me nije sputavao. Ponekad je najveća podrška ne biti na smetnji. Mogla sam da idem na edukacije za roditelje, da se prilagodim Borisovim potrebama i da kao majka uvek pružim (naj)više.

Kada sam drugi put ostala trudna, prvi lekar me uputio na abortus, jer sam imala krvarenje u drugom mesecu. – Nema od toga ništa! – tako mi je rekao. – E, ima da bude! – jednostavno sam znala da nije u pravu i potražila sam drugo mišljenje. Promenila sam lekara i iznela trudnoću bez ikakvih problema. Urađena je amniocenteza [procedura uzimanja plodove vode iz materice, radi laboratorijske analize i određivanja kariotipa bebe] i sve je bilo u redu. Znala sam da je dečak i znala sam da je Đorđe. Ponovo sam htela sina – držeći na umu da će se muško dete, kao manje emotivno, bolje nositi s činjenicom da mu stariji brat ima Daunov sindrom. Ma, kakvo smešno pravilo, pa Đole je emotivniji od svake žene! U porođajnoj sali opet ista ona babica Zlata, samo je rekla: – Hajde da mi nju porodimo sada! I porodila sam se – za samo dvadeset minuta. Kad su mi doneli Đoleta – bože, i sad ga vidim – pa isti je kao sada, samo što je bio mali! A Boris je jedva čekao da vidi mlađeg brata, sećam se kako nas je dočekao kad smo se vratili iz porodilišta. – Mala beba, mala beba! – skakao je i pružao ruke, hteo je da drži bebu. Pitala sam se da li kod njega ljubomora uopšte može i da postoji. Ne samo zato što sam mu već pružala za troje… Nego zato što Boris na svakom koraku pokazuje koliko je pažljiv i topao, koliko ume da voli. Podjednako smo se ophodili prema obojici i zaista sam ponosna na to koliko su bliska braća postali. Boris je uvek bio deo Đoletovog društva, i obrnuto. Svi smo učili jedni od drugih i uvažavali smo se međusobno. Unutar šire porodice, svi su razvili neki senzibilitet prema osobama sa Daunovim sindromom. Pa, skoro svi… Neposredno nakon što se Đole rodio, sestra mog muža mi je rekla: – Eto, sad kad imaš drugo dete, trebalo bi da Borisa pošalješ u dom! Ja ne plačem… a tad jesam. Više od besa. Ali na kraju, zahvalna sam joj što mi je to rekla. Dobila sam još veći motiv: – U dom, je li? Ma, videćeš ti… Donekle je i razumem; nije to rekla iz zle namere, nego iz težnje za nekim besprekornim stanjem… Otpustila sam to.

 (PRO)MENE. NJEGA, SVEGA I SVETA, SEBE.

Šta sve Boris i ja nismo radili… Jednom smo otišli za Novi Sad, tek onako. I svratimo u neki klinički centar… Kako je tad sve bilo drugačije! Jedan doktor odmah se pojavio na hodniku da popriča sa mnom; bez uputa, bez zakazivanja, bez ikakve najave. Pitala sam ga da li estetska hirurgija može da ispravi kose oči. Objasnio mi je kako to može da se uradi, opisao celu proceduru i koliko bi sve trajalo… Ali ja sam se u međuvremenu predomislila. Boris je takav kakav jeste. Daunov sindrom je to što jeste. I tako treba da bude. Svojevremno sam čula da postoje i operacije skraćivanja jezika kod dece sa Dunovim sindromom. Zabluda je da oni imaju velik jezik – zapravo im je usna šupljina mala, pa jezik zbog toga visi. Sa tim hirurškim intervencijama se nikad ne zna, mogu da unište čulo ukusa. Ne bih to nikome savetovala. Ja sam vežbala sa Borisom, učila ga da pazi na jezik i da ga kontroliše; nekako sam osvestila to kod njega.

Uz Borisa sam stekla drugačiji pogled na život. Otpustila sam tu zaludnu ideju o izuzetnosti, savršenstvu, beživotnoj preciznosti. Sada uviđam različite vrednosti u svemu, cenim različite doprinose u različitim poslovima. Ne postavljam stvari na hijerarhijsku lestvicu, nego u krug. Boris nas je učinio boljim ljudima. On je uvek nasmejan, nežan i pažljiv, pun topline i blagonaklon. Sve to smo učili od njega, usvajali smo ta svojstva unutar porodice. Muž i ja još više smo se zbližili… Bili smo mladi i dobronamerni, a zahvaljujući Borisu postajali smo bolje verzije sebe. Shvatili smo da se sve dešava s razlogom. Stekli smo toliko razumevanja – za ljudske slabosti, zavisnosti ili posrnuća. Čak i kada nešto ne opravdavamo, naprosto je nemoguće da reagujemo nadmeno, osiono ili sa osudom.

 ROĐENJE UMETNIKA

Vrlo rano primetila sam Borisovu sklonost ka crtanju. Jednostavno se videlo da u tome uživa i samo sam ga podsticala da ide za svojim zadovoljstvom. Kupovala sam mu pribor za crtanje, razne vrste bojica, dozvoljavala mu da eksperimentiše. Uramila bih po koju njegovu sliku… zaista ne očekujući ništa. Mogla sam da razumem taj njegov poriv, jer Boris je povukao deo moje kreativnost.Kada je jedna od njegovih nastavnica čula da Boris, eto, pomalo slika… predložila je da učestvuje na izložbi: – Baš sada organizujemo jednu – što ne bismo izložili neku od Borisovih slika? Tako je krenulo… Poznajem Borisa toliko dobro, dovoljno je da ga samo pogledam i već znam kako se oseća. Videlo se koliko mu je značila ta izložba, sama činjenica da je njegov rad viđen. Bio je tako ponosan i važan… učinio je da se svi osećamo tako! Usledila je prva samostalna izložba, na koju smo najponosniji. Tu njegovu prvu izložbu organizovali su gimnazijalci, kao rezultat jedne šire saradnje između subotičke Gimnazije i Borisove škole OISŠ Žarko Zrenjanin. Bio je to veličanstven doživljaj! Jedna devojka, Nina – kojoj je Boris svojevremeno poklonio sliku – posebno se tu angažovala. Cela priča ispraćena je u filmu Princ (u režiji Vladimira Perovića), gde Nina i pozira Borisu za portret, a deo scenarija je i sama Borisova izložba. Na toj izložbi trebalo je da Nina da završnu reč, ali njen govor neočekivano prestaje u nesavladivoj emociji…  I to je možda najrečitiji komentar na Borisovo stvaralaštvo. Ponekad, kad pogledam neki snimak sa izložbe, teško prepoznam izraz sopstvenog lica. Nikad ne bih zamislila da mogu tako da izgledam! Kakve sve emocije ne izazove galerija Borisovih radova… Sestra mog muža plakala je kao kiša! – U dom, je li? U tom slučaju, niko od nas ne bi danas bi ovde – baš ništa nisam morala da kažem, sve se videlo…

Budem beskrajno oduševljena dok posmatram Borisa kako radi; uvučena u njegov zanos… ponekad ne mogu da se suzdržim da nešto ne sugerišem… mada sam naučila da te instrukcije pre učine sliku nakaradnom, nego što je unaprede. Jednom je zbog mene docrtan labud tamo gde mu stvarno nije bilo mesto. Samo jednom. Boris je individualista… A njegovo stvaralaštvo okuplja raznovrstan krug (poznatih) ljudi. Jedna slika završila je kod Aleksandra Karađorđevića kao poklon. Meni omiljena Borislova slika, urađena u tri boje (crna, crvena i bela), prepoznata kao kubizam, jeste portret Maje Nikolić, voditeljke jutarnjeg programa. Na jednoj od njegovih izložbi gostovala je Dejana Bačko, mlada priznata umetnica koja slika nogama. Nedavno sam otkrila nama srodno iskustvo, u pitanju je čudesni slikar iz Švedske, Andréa Larzon. Sasvim sam slučajno pronašla priču njegove mame.  Tek što se porodila, lekari su se okupili oko njene bebe kao oko čudovišta! Ponavljali kako od tog dečaka nikada neće biti ništa, jer ima Daunov sindrom… Andrea danas ima tridesetak godina, uspešan je slikar. – Taj slika kao naš Boro! – kažu mi.

PRIHVATANJE. I MANJE OČIGLEDNE NESAVRŠENOSTI.

Sve su to individualna iskustva i spletovi okolnosti. Švedsko čudo(vište), naspram nekadašnje (neki će reći zaostale) Jugoslavije. Zaista ne mogu reći da sam lično nailazila na bilo kakvu osudu. Sećam se (bilo je prilično davno) Boris i ja u kupovini, šetamo tako kroz grad i, odjednom, zaustavi nas neka žena i kaže: – Imam brata koji je isti takav! – Je l’ on agresivan? – pita me.  Boris agresivan… mislim, stvarno, svašta. – Nije – kažem. – Jao, moj brat je jako agresivan… Ne znamo šta ćemo s njim!Pa, sigurno ste vi prema njemu agresivi – kažem joj – zašto bi on inače bio takav prema vama? Nemojte mu davati povoda.

Danas osećam da je Boris prihvaćen u svojoj sredini; da je sva ta atmosfera oko njega krajnje pozitivna. Zapravo, nikada nisam gledala na Daunov sindrom kao na nešto što će našu porodicu obeležiti ili će nas uskratiti za neke stvari. Ako time i jesmo privlačili nečiju pažnju, to do mene apsolutno nije dopiralo! Niti sam htela time da se bavim. Mi kao porodica jesmo prihvatili Borisa i, bez ikakvog nametanja, ljudi su jednostavno počeli da slede naš primer. Usvajali su taj model bezuslovnog prihvatanja. Boris je drugačiji. Svi smo drugačiji. Postao je prepoznatljiv, ljudi ga sada presreću na ulici, javljaju mu se…: – Hej, jesi ti onaj slikar?

 OSVRT. KA BUDUĆNOSTI.

Sa svim ovim godinama i iskustvom koje imam, znam da bih uradila isto. Jer ono što ja doživljavam s Borisom, to se ni ne može u celosti opisati. A da sam onda mogla znati da nosim dete sa Daunovim sindromom – veliko je pitanje šta bih tada odlučila. Šta bih rekla majkama koje su sada pred tim izazovom? Isto što i meni moja doktorica: Budi hrabra majka. Ostani uz svoje dete, jer toliko ljubavi nikada i nigde nećeš osetiti. Možda izgleda kao žrtvovanje, a u stvari je neprocenjivo; iskustvo koje obogaćuje, unapređuje tvoj život u tako mnogo smislova. Za proteklih trideset godina generalno su se stvari poboljšale… Deca sa Daunovim sindromom danas su vidljiva, sve prisutnija u javnosti; zatvaranje i izolacija više nisu opšta mesta. Mada… još uvek ima stida. Često viđam jednu ženu koja izlazi u šetnju sa svojim sinom kao da je sa kučetom; gleda ravno ispred sebe dok žurno hoda tako skamenjena od sramote; kada ulazi u prodavnicu, dete ostavi ispred… Pitam se zašto. Šta bi taj dečak mogao da uradi u prodavnici što ne treba? Dete je deo roditelja. Da li imate razloga da se stidite sami sebe?

Ja sam baš ponosna na Borisa. Ne kažem to tek tako, nego to zaista osećam, celim svojim bićem. Nekima će zvučati čudno, ali ja s njim o svemu mogu da razgovaram; zaista o svemu! Ne onako kako razgovaram s Đoletom, ali mi imamo svoje načine i sporazume. Ponosna sam na oba svoja sina; srećna što su dobri momci. Đole je završio školu, zaposlio se, zasnovao porodicu… Boris obavlja jako mnogo poslova unutar našeg gazdinstva, angažovan je u radionici Dnevnog boravka, stvara i izlaže svoje radove. Ima devojku Saru, jako su zaljubljeni.

 EPILOG

Šta mi je bilo najlepše? Kad mi se rodila unuka, Hana. Volim što je devojčica! Da, da – kakav zaokret, od moje želje za sinovima – ne bih znala kako to da objasnim. Jednostavno je tako. Raznežuje. Ona mi je pravo životno osveženje i istinska sreća! Neviđeno koliko ona voli Borisa; i on nju. Najteže? Kad se zapitam šta će biti s Borisom posle nas. Nismo o tome još razgovarali, mada ja potajno razmišljam… i imam već neke ideje. U okviru našeg domaćinstva, koje praktično čine dve velike i jedna manja kuća, mogla bi da se zasnuje porodična zajednica osoba sa Daunovim sindromom. Na selu, zašto da ne? Boris se već izjasnio da ne želi da ode iz ovog mesta. Tako da… apsolutno postoji način. I uvek postoji najbolje rešenje za sve – čak i kada se čini manje uspešnim, i tada je najbolje.

About the Author

Leave A Response