Znakovni jezik

Posted on by Redakcija
gestoviPotreba za sporazumevanjem postoji od kada postoje i ljudi. Iz te potrebe, sa razvojem ljudskog društva razvijena su razna sredstva sporazumevanja, koja su u toku istorijskog razvoja društva usavršavana sve do današnjeg stepena razvoja. Najjednostavniji i najprirodniji način sporazumevanja je gest.

Najsloženije i napreciznije sredstvo sporazumevanja je govorni jezik, koji pored izgovora – artikulacije ima i pisanu formu – pismo. Svako dete, i ono koje čuje i ono koje ne čuje, svoje prve predstave o svetu stiče putem vizuelnog iskustva. Kada navrši godinu dana, dete koje čuje počinje da se poistovećuje sa svojom sredinom na taj način što podražava govor svoje sredine. Vremenom, ono svoje vizuelne slike predmeta koje je označavalo gestom sve više zamenjuje rečima, i gestove ostavlja u drugi plan, te krajem druge i početkom treće godine svoj svet doživljava isključivo govorom. U međuvremenu dete koje ne čuje ostaje i dalje na nivou vizuelnih slika, koje i dalje označava pokazivanjem ili radnjom kojom se služi u komuniciranju sa svojom okolinom. To primarno primitivno izražavanje gestom razumljivo je samo njegovoj najbližoj okolini, i to su njegovi prirodni primarni gestovi. Kasnije, u školi, ili u društvu odraslih gluvih, ono će svoje prirodne gestove oplemeniti, obogatiti i prilagoditi univerzalnom pojmovnom rečniku gluvih, i tako će nastati njegov znakovni govor.


 

Gestovi se šire, gestovni jezik bogati i javljaju se kvalitativno drugačiji gestovi koji su dogovoreni među gluvima jedne sredine da na taj način označavaju određeni pojam. Ti su gestovi oslobođeni svoje konkretnosti, i to suizvedeni ili veštački gestovi. Ti gestovi su različiti od sredine do sredine, od zemlje do zemlje, čak i od škole do škole, i oni se moraju naučiti.

Karakteristike gesta

• Gestovni izraz gluvih ljudi, pa samim tim i njegova upotrebna vrednost, je ograničena. Ograničena je kako po broju gestova, tako i po broju ljudi koji njima vladaju.
• Osnovna jedinica gestovnog govora je gest, pokret jednom ili obema rukama koji je obavezno dopunjen mimikom lica.
• Gestom se predstavlja jedan pojam na nivou jedne reči, a nekad i čitave rečenice.
• Gest je zasićen konkretnošću, te zato u gestovnom govoru nema opštih pojmova, već se oni prikazuju pojedinačnim pojmovima (nema opšteg pojma za voće već se prikazuje pojedinačan pojam koji spada u opšti, npr. jabuka).

Vrste gestova

Svi gestovi mogu se podeliti u dve grupe: prirodni gestovi i konvencionalni gestovi.
Prirodni gestovi
su oni sa kojima se srećemo u spontanom prirodnom pokretu u svakodnevnom životu. Njih delimo na: direktne ili pokazne i imitirajuće.
Direktni ili pokazni su oni koji se odnose na predmete koji mogu da se vide, da pokažu, da opipaju (lopta).
Imitirajući pokreti nastaju imitiranjem određenih sadržaja o kojima se govori. Imitiraju se predmeti, ljudi, životinje, doživljaji, događaji, ono što je najmarkantnije najuočljivije, što ih određuje. Imitirajuće gestove može svako da razume, jer su opisni i jednostavni (viljuška, krava, gledam, pala…)
Konvencionalni gestovi su veštački gestovi koji su se posle izvesnog vremena ustalili i postali svojina svih generacija jedne škole ili šire (dobar, razumem, žena, gluv).

Nivoi gestovnog izražavanja

Prvi nivo je prirodni, nerafinirani oblik iskazivanja misli gluvih, pretežno pokretima ruku, u cilju zadovoljenja svojih bioloških potreba. Njega stvaraju sami gluvi pretežno nedovoljno školovani, ili koji žive sami u porodici i koji nemaju kontakta sa drugim gluvim licima.
Drugi nivo je školski gestovni govor. On je već rafiniraniji, i u sebi ima primese psiholoških elemenata, bitnih i karakterističnih za određeni pojam. To je znakovni govor školovanih gluvih lica,i propraćen je i artikulacijom.
Treći nivo je viši, uslovno dogovoreni gestovni način izražavanja namenjen obrazovanim gluvima i sastoji se od ugovorenih pokreta za označavanje određenih stručnih termina. Uz gestovni znak dodaje se i daktilna azbuka kojom se označavaju sve gramatičke kategorije.

znakovni-jezik

Na zasedanju UNESCO-a, 1984. godine u Parizu, formulisana je definicija znakovnog jezika koja glasi: “Znakovni jezik je vid komunikacije, kojim se reči i pojmovi iskazuju rukama, kojom prosečan pojedinac lako izražava reči, misli i celine, zavisno od konteksta ili složene serije ideja”.

Znakovni jezik je kompleksan, strukturiran, živ jezik. Ima jaku kulturnu osnovu i pripada velikom broju znakovnih jezika koji su rašireni među skupinama gluvih u celom svetu.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response