Plesati znači predati telo i dušu neznanim mogućnostima. Čujem, mirišem, osećam, živim, plešem.
Mana Hašimoto je koreografkinja i plesačica iz Nju Jorka. Njena četrnaestogodišnja karijera odvela ju je iz rodnog Tokija na scene širom sveta. Već je bila iskusna plesačica u vreme kada je počela da gubi vid. Seća se boje koju je poslednju videla: beličasto plava. Bila je to jedna od mnogih boja na jastuku u njenom stanu, osvetljena uličnom lampom. Nestajale su, jedna po jedna.
– Jednog dana nestala je i plava. Ono što sam videla juče, danas nije bilo tu. Kada je sve otišlo, odahnula sam: više nije bilo ničeg što mogu da izgubim.
Iako je u plesu sve vizualno i ogledala su svuda, jer plesač mora biti svestan kako izgleda na sceni, Mana nije razmišljala o drugoj karijeri, nego o istraživanju drugih čula za ples.
– Nikada mi nije palo na pamet da više neću moći da plešem. Kada mi je vid potpuno oštećen, i dalje sam nosila svoje plesne cipele u rancu gde god da sam išla, nadajući se da ću naći mesto za ples. […] Vid nije obavezan, životna sila jeste.
Kada ju je bliska prijateljica pozvala na čas klasičnog baleta, rado je prihvatila. Bio je to čas na kome je shvatila da, ako dodirne telo drugog plesača i prati njegove pokrete, lako može da savlada nove plesne veštine.
– Ispred mene su se otvorila vrata i ponovo sam zakoračila u svet plesa. Otvorio mi se još jedan svet: svet multisenzornih iskustava. […] Dok sam eksperimentisala i iznova učila ples putem dodira, shvatila sam da mi posmatranje prstima pruža direktnije informacije od onih koje sam dobijala fizičkim očima. Osećala sam dinamiku pokreta kroz kičmu plesača, mogla sam da osetim tok energije i da doživim slike koje nastaju u njihovim umovima. Bio je to bogat i moćan način da se iskusi ljudsko telo i pokret. Zapitala sam se, u tom novom svetu, koje su skrivene mogućnosti za ples. Šta će se dogoditi ako zatvorimo oči, otvorimo srca i plešemo?
Od tada se posvetila spajanju senzornog iskustva slepih osoba, plesnih iskustava i pokreta. Njena koreografija istražuje iskustvo slepe žene koja u svom umetničkom izrazu koristi mnoga čula. Pokrenula je radionice pod nazivom ples bez vida, na kojima se pokret istražuje čulima dodira i mirisa. Osobe koje vide na radionicama nose povez preko očiju, kako bi proširile svoj kreativni horizont. Od tada do danas, na radionicama je učestvovalo na hiljade ljudi iz svih krajeva sveta.
Mana kontinuirano stvara plesne performanse koji povezuju ljude različitih sposobnosti. Osobe sa invaliditetom imaju ključni udeo u kreiranju multikulturalnosti, iako su često nedovoljno prisutne na sceni savremenog plesa.
– Ples je sam po sebi čudo. Koreografija i solo nastup je način traganja za odgovorima na velika pitanja: Odakle potičem? Kuda idem? Zašto sam tu?
IZVORI:
