Profesija negovatelj - Portal o invalidnosti

Negovatelj je osoba koja… brine (kao aktivnost, ne kao stanje ophrvane svesti); vodi računa (izvan računovodstva, kao meta-matematičko svojstvo), stara se (stiče starateljstvo nad starijim od sebe) čuva i štiti (od samozanemarivanja), obezbeđuje udobnost (a nije mama; čak ni maćeha).

… pruža (profesionalnu) uslugu nege, daje (neophodnu) podršku u svakodnevnom funkcionisanju starih osoba, osoba sa invaliditetom, osoba sa hroničnim bolestima, osoba sa demencijom etc.

Da li je to (hladnokrvna i plaćena) profesija ili (neplaćena) celodnevna uloga koja se izvršava po nalogu nekog unutrašnjeg imperativa, moralna obaveza, (supružnička, sestrinska) dužnost, obzir, duhovni zadatak, služenje po svojoj volji ili s(a)vesti…?

Ekonomija nege i brige tradicionalno je ženski, dakle, privatni i neprofitabilni sektor, nevidljiv i neplaćen, ne preterano cenjen posao. Živimo (još uvek) u dualističkom svetu, gde je žensko negacija (i nega), nedovoljnost i manja vrednost; podređivanje (sebe njemu) drugome (koji je prvi), pasivnost ili akcija u servilnosti. Količina i finansijska vrednost neplaćenog rada nadilazi formalne negovateljske usluge – što znači da postoji potreba za ovom uslužnom delatnošću i da bi društveni programi za povećanje efikasnosti pružanja nege i te kako bili od koristi (naročito ako su usluge pristupačne). Istovremeno, žene napuštaju kuće, spavaće i bolničke sobe: neke ostavljaju za sobom haos, druge samo dižu prašinu, treće se izmaknu podmetnuvši neki drugi stub umesto sopstvene kičme (sve je pitanje stila). Ako joj muškarac postane (doslovno) pretežak za održavanje (da l’ zbog revnosnog kuvanja, prejedanja ili kakvog drugog jeda, svejedno), unajmiće nekoga (drugog) da mu promeni pelene… Ako je on sišao s uma u beskrajan dan – ona ne mora zajedno s njim (pa nisu ni u Indiji udovice više tako kratkog veka). Roditeljska i negovateljska (pseudo-roditeljska) uloga je privremena, prolazna i samo jedna od uloga žene u modernom i (pre)razvijenom društvu. Produženjem životnog veka u svim razvijenijim zemljama (ali ne nužno i poboljšanjem kvaliteta ljuskog života), uloga negovatelja sve više se prepoznaje kao važna – u funkcionalnom i ekonomskom smislu. Organizacije za podršku osobama sa invaliditetom takođe su razvile različite oblike podrške i sisteme nege. Kako postaje finansijski smislena, profesiju (kućne) nege angažuje sve više muškaraca, ali još uvek zadržavajući ona ženska (leva i nečojstvena) svojstva. Visokoplaćena profesija nižeg reda. Zato što je oblik služenja (što je tradicionalno rezervisano za niži rod / klasu / rasu). Pored svih evolucija i emancipacija, još uvek se nismo vratili u onaj deo budućnosti gde su dualizmi u skladu, gde sve sadrži svoju suprotnost i gde se iz poniznosti raste.

NEGOVATELJSTVO SA STANOVIŠTA EVOLUTIVNE PSIHOLOGIJE
(po propisima Dezmonda Morisa)

Čovek ne samo da živi u telu, nego i jeste telo.

Nega i brigaKada umesto zagrljaja razmenjujemo utešne reči, smeškamo se i pričamo o vremenu, to je oblik verbalne nege i intimnosti kojim nadomeštamo potrebu za telesnim kontaktom. Fizička intimnost neosporno zahteva stepen poverenja… ali živimo u prenaseljenom i užurbanom svetu, okruženi potpunim strancima sa kojima delimo skučene prostore solitera, klaustrofobiju liftova, sudaramo se unutar slepih ulica i guramo u autobusima… U takvim okolnostima razvija se stres, iz stresa nastaju anksioznost i osećaj nesigurnosti. Oba ta stanja ublažava – intimnost. Što smo uskraćeniji za intimni (telesni) kontakt, više žudimo za njim. Ako odrasla individua ne uspeva da uspostavi intimne veze i bliske odnose (sa ljubavnicima ili prijateljima) ili su se te veze potrošile (pa su izlivi intimnosti formalizovani), tražiće kompenzaciju za intimni dodir u spoljnom svetu, među strancima. To se, naravno, odvija u društveno prihvatljivom kontekstu pružanja usluge. Opravdavajući kontekst je neophodan, jer štiti integritet odrasle, nezavisne i jake individue (kod koje je potreba za intimnošću po pravilu skrivena ili maskirana). Otvoreno iskazivanje potrebe za intimnošću demaskira, razoružava, čini ranjivim, prikazuje nas kao meke, nežne i – nezrele (nedovoljne i nepoželjne). Nekompromitujuće zadovoljenje te potrebe može se dobiti među profesionalnim dodirivačima. – Štaaa? Aham, to mora da su oni što nude besplatan zagrljaj u centru grada. – Ne baš; oni su odviše direktni. Profesionalni dodirivači imaju zvaničnu licencu za telesni dodir. Usluga koju pružaju ne može se izvršiti bez dodirivanja; iako je dodir opravdan uslugom, sam telesni kontakt važniji je od te zvanične aktivnosti. U red profesionalnih dodirivača ubrajaju se: frizeri, berberi, kozmetičari, šminkeri, stilisti i krojači (sa dozvolom da premeravaju), maseri, lekari (svake vrste), medicinske sestre (i braća)… Negovatelji? Po svoj logici, da… Šta se zapravo događa u tom procesu primanja usluge / nege / tretmana…? Aktivira se pseudoroditeljska briga i evociraju sva emocionalna stanja iz perioda kada smo živeli pod pokroviteljsvom (kakvog-takvog) majčinstva. Sigurnost, smirenost, udobnost, komfor, uteha… još jedan doživljaj privremenog detinjstva. Detinjstva? Čovek, nekako, tamo dospe pred smiraj života.

ISKUSTVO IZ ŠTUTGARTA: Intervju sa Robertom Kobrehelom

[Skype ćaskanje na temu kućne nege i brige, negovateljstva kao profesije, starenja i invalidnosti kao opšteljudskog iskustva]

O profesiji negovatelja razgovarali smo sa Robertom Kobrehelom koji ima višegodišnje iskustvo u pružanju kućne nege i brige, pre svega starim osobama, sa i bez (vidljivog) invaliditeta. Radio je u gerontološkim centrima i negovateljskim firmama, a trenutno je zaposlen u Štutgartu kao personalni negovatelj osobe sa Alchajmerom. Negovateljstvo nije samo nešto što on radi, nego je negovatelj to što on jeste – važan deo identiteta: – Ja jesam Pfleger [nem. negovatelj]i uvek ću to reći, čak i ako postanem milioner, što i nije neki cilj. Zašto? Volim da radim s ljudima, ali nikad ne bih mogao da radim u nekoj banci, da samo stojim ispred ogromnog reda klijenata…

– Ako pokušamo da napravimo profil jedne struke, kojih pet osobina svaki negovatelj mora da poseduje da bi korektno obavljao svoj posao?

– Fizička snaga – broj jedan – jer često radimo sa ljudima kojima treba fizički oslonac ili podrška u mobilnosti; kada osobu treba pridržati ili podići, to svakako zahteva fizičku spremnost i spretnost negovatelja. Druga važna karakteristika je empatija, saosećanje kao oblik emocionalne snage. Bez sposobnosti empatije negovatelj se ne bi razlikovao od obične dizalice ili robota. U nedostatku empatije ne samo da negovatelj objektifikuje osobu za koju i sa kojom radi, nego mehanizuje i samog sebe. U empatiji se ogleda ta esencija ljudskosti. Pod tri, izdvojio bih preciznost. Preciznost kao sposobnost da se dosledno ispoštuju terapeutske ili medicinske instrukcije, preciznost u praćenju zdravstvenog i emocionalnog stanja osobe koju negujemo, u uočavanju eventualnih promena, u doziranju medikamenata ukoliko je potrebno. Ukratko, preciznost i odmerenost u svakom postupku! Četvrto je razumevanje. Razumevanje načina funkcionisanja tela i psihe, razumevanje starosti, razumevanje invalidnosti, razumevanje individualnih stanja i pojedinačnih potreba. Na kraju, nazovimo petu karakteristiku nekim vidom samoodbrane,jer svaki negovatelj prvo treba da zaštiti sebe, što ujedno ide u korist bezbednosti osobe koja prima negu i pomoć.

– Uopšteno govoreći, negovatelj može da obavlja ceo spektar aktivnosti: u komunikaciji sa lekarom sprovodi terapiju u kućnim uslovima, brine i nadzire svakodnevno funkcionisanje osobe kod koje radi, pomaže u ličnoj higijeni, održava domaćinstvo… Takođe može da pruža podršku u socijalizaciji, hobijima, interesovanjima i aktivnom životu (koliko god je moguće). Od kojih konkretnih elemenata je sačinjen tvoj radni dan?

– Trenutno sam personalni negovatelj osobe koja je u šestom stepenu Alchajmera, što je poslednji stadijum, kada osoba više ne raspoznaje ljude iz najbliže okoline, niti komunicira. U našem slučaju, telesne i motoričke funkcije takođe su vrlo slabe, usled posledica starenja. Angažovan sam u dve smene – jutarnjoj i večernjoj – mada sam u pripravnosti tokom celog dana, jer uvek postoji mogućnost za neku nepredviđenu situaciju. Recimo, postoji rizik od kolabiranja krvotoka – u tom slučaju treba da se pojavim u roku od petnaest minuta. Zapravo sam stalno u kontaku sa suprugom svog klijenta, koju smatram za svog poslodavca u pravom smislu reči, jer ona čini sve da ispoštuje dostojanstvo i potrebe svog muža. Pojednostavljeno rečeno, jutarnja nega podrazumeva buđenje, jutarnju higijenu i doručak; a večernja je isto to u suprotnom smeru: večera i priprema za spavanje – sa posebnom pažnjom da osoba zauzme antidekubitalnu poziciju, što mnogi negovatelji, nažalost, zanemaruju.

– Tokom višegodišnjeg iskustva u radu sa različitim ljudima i u različitim uslovima, pretpostavljam da si se profesionalno razvijao, menjao pristupe, produbljivao sluh za različite potrebe svake osobe sa kojom se sretneš… Da li u ovoj profesiji ima prostora za razvoj nekog individualnog stila i šta je to po čemu se tvoj rad izdvaja?

– Da, definitivno…. kod mene je prisutan veliki entuzijazam u radu. Poslodavci i klijenti su me prepoznali kao nekoga ko je posvećen poslu, precizan i pedantan, ali sam u isto vreme fleksibilan i prilagodljiv promenama, mogu da odgovorim na različite zahteve. U mnogome mi je pomoglo to što posedujem medicinsko predznanje, što poznajem osnovna načela funkcionisanja ljudskog tela. Koliko ćemo se dati u ovom poslu zavisi i od radnih uslova koji nam pogoduju ili, naprotiv, otežavaju profesionalni razvoj. Što sam duže u negovateljstvu, sve više uviđam koliko je ova profesija zahtevna i podcenjena. Pre nego što sam postao personalni negovatelj bio sam zaposlen u firmi koja organizuje i pruža kućnu negu i pomoć. Bilo je iscrpljujuće i izuzetno stresno. U jutarnjoj smeni oblilazio sam i po petnaest osoba, u večernjoj dvanaest. To zahteva ogromnu dozu sabranosti i koncentracije, a posete su ispresecane segmentima vožnje i snalaženja u saobraćaju – što sve zajedno ume da bude zaista prezahtevno. U tim otežanim uslovima jurnjave, gužve i stresa, nije lako ispuniti i onaj psihološki momenat – animirati, ohrabriti ili nasmejati klijente, izgraditi poverenje sa svakim ponaosob. Mnogi negovatelji su toliko umorni, da im je teško da ispoštuju osnovna pravila prijatnog ophođenja. I mi smo samo ljudi sa promenljivim stanjima i raspoloženjima, ali treba biti dorastao zahtevima profesije. Naravno da su naši klijenti zahtevni i da očekuju punu pažnju! To je potpuno u redu. I ja sam zahtevan kada angažujem nekoga da uradi nešto za mene (frizera ili masera, recimo); naravno da očekujem visokoprofesionalnu uslugu. Prema tim merilima i dajem; jer sve funkcioniše na tom principu daš – dobiješ.

– Profesija negovatelja je prilično tražena u visokorazvijenim društvima kao što je nemačko, u čemu mnogi vide (brzu ili povremenu) zaradu ili mogućnost izlaska iz zemlje… U našoj tradiciji uobičajeno je da negovatelj(ica) bude neko iz uže porodice, bez obzira na stepen znanja i pripremljenosti za takvu ulogu. Da li postoje neki zvanični sistemi obuka za sticanje zvanja i profesionalnog usavršavanja negovatelja?

– Postoji jednogodišnja i trogodišnja obuka za negovatelje. Takođe postoje studije koje omogućuju otvaranje i vođenje sopstvene firme za kućnu negu i pomoć. Vozačka dozvola je imperativ, jer morate biti dostupni i spremni da odgovorite na (nepredviđene) pozive. Poznajem mnoge koji su se prihvatili ovog posla jer “nema ničeg drugog na tržištu rada” ili iz nekih sličnih razloga, što ide na štetu i njima samima i osobama koje ih angažuju. To je mehaničko otaljavanje posla, bez suštinskog razumevanja, bez davanja i razmene. Rad u maniru “samozaštite”. Od čega se štite? Od ljudskosti? To je (poprilično) apsurdno. Da, mnoga teorijska znanja, tehničke stvari i veštine mogu se savladati u školi i na različitim obukama, ali verujem da to nije dovoljno. Pfleger se postaje iskustvom, a pravo iskustvo ne može se sticati ako za to ne postoji dobar temelj na planu same ličnosti. Kućni odgoj – to bih podvukao i ispisao velikim slovima – jer u detinjstvu učimo kako da se ophodimo sa ljudima, usvajamo obrasce ponašanja, iskazujemo poštovanje (ili njegovu suprotnost) prema starima, pokazujemo saosećajnost i učimo se veštini slušanja. To su vrednosti ove profesije. Naravno da to nije u prvom planu, ponoviću: ovo je podcenjeno zvanje. (Nije slučajno da Nemci unajmljuju strance za ovaj posao – to je pitanje klase, finansijske moći, društvenog ranga).

– Živimo u svetu koji neguje kult mladosti, lepote, privide savršenstva. Sve što odudara od tih imaginarnih dometa, rangiramo kao nedovoljno i nepoželjno. Stvarnost je nedovoljna i neprihvatljiva… iako su i drugačija saznanja deo našeg nasleđa. Mit o Edipu i Sfingina zagonetka unutar te potrage za čovekom i jedne bolne samospoznaje, razotkriva da je invalidnost deo ljudskog razvoja i iskustva. “Šta je to što izjutra hoda na četiri, u podne na dve, a uveče na tri noge?” Kada posmatramo etape ljudskog razvoja – od najranijeg detinjstva, preko odrasle individue, do starosti – izgleda da najviše vrednosti pridajemo ljudskom podnevu. Ostalo je – zanemareno. Koliko te tvoja profesija drži budnim za ovu činjenicu?

Robert personalni negovatelj – Sigurno više nego onaj deo sveta koji nije u tako bliskom kontaktu sa starenjem i različitim stanjima usled tog razvojnog procesa. Govoreći iz mog iskustva, rekao bih da je u 80% slučajeva invalidnost prirodan deo starenja i manifestuje se u najrazličitijim oblicima: motorni invaliditeti, posledice osteoporoze, demencija i Alchajmer – nemoguće je nabrojati sve. Najstarija osoba za koju sam radio bio je čovek od 104 godine. Nažalost, skloni smo da na starenje gledamo kao na fizičku nemoć, umesto da bar deo težišta prebacimo na nadmoć i bogatstvo iskustva (zamisli samo – 104 godine!). Kroz ovaj posao stičem drugačiji pogled na svet, dobijam neke važne životne uvide, napredujem kao ličnost. Biti Pfleger jeste moja profesija, ali sve više i svojevrsni životni stil. Primoran sam da zamislim sebe u životnoj situaciji u kojoj više ne mogu da hodam ili da pričam, jer sam doživeo treći moždani udar. To me osvešćuje i čini prisutnim u sadašnjem trenutku, motiviše me da budem ovde i sada.

– U nekim spiritualnim praksama primenjuju se slične meditativne vežbe, gde učenik treba da zamisli sebe u velikoj starosti, kako gubi gotovo sve sposobnosti i opstaje na osnovnim telesnim funkcijama… Kroz uverljive mentalne slike, učenik doživljava i preživljava strost i odumiranje sopstvenog tela. Ovo naizgled surovo suočavanje zapravo ima osnažujuće dejstvo: ne samo da čini da prihvatimo starenje kao prirodan deo ljudskog veka, nego nas oslobađa straha od smrti.

– Izgleda me moja profesionalna situacija spontano uvela u te meditativne vežbe. Sada mogu da vidim sebe kao sedamdesetogodišnjeg starca: sedim u svojoj ljuljašci u jednom subotičkom dvorištu sa kateterom koji sam sebi menjam dok pušim “travu mudrosti”. (Smeh) Ozbiljno, gledao sam nedavno jedan dokumentarac u kome je javno prikazano kako u staračkim domovima u Izraelu koriste marihuanu za ublažavanje simptoma Parkinsonove bolesti. U starim civilizacijama su to znali i pretpostavljam da je bilo moguće koristiti biljne opijate bez zloupotrebe. Radi opuštanja, oslobađanja od bola i stvaranja konfortabilnog osećaja, preporučio bih nešto što je (uglavnom) svuda legalno, a to je telesna terapija. Često primenjujem masažu i primećujem sva blagotvorna dejstva i u najkraćim sekvencama: poboljšava krvotok, reguliše krvni pritisak, relaksira. Razumevanje i ljudski glas imaju moćna terapeutska svojstva. Nega dostojna čoveka sačinjena je od niza tih jednostavnih, ali značajnih postupaka. Recimo, kod čoveka kome sada pružam negu, nedeljno jednom ili dvaput dolazi jedna gospođa da mu svira klavir. On je sluša i dogodi se da ponekad peva s njom; to su jako retki trenuci, ali verovatno muzika izvuče neki osećaj iz njega… nikakvo dugoročno poboljšanje, ali sigurno sadašnjost čini prijatnijom.

– Stvarno? Ta gospođa je plaćeni muzikoterapeut?

– Da. Njene posete u stvari kombinuju gimnastiku (jednostavne vežbe koordinacije pokreta ruku, hvatanja prstima) sa muzičkim klavirskim sesijama. U Nemačkoj ne samo da postoje uređeni sistemi raznovrsne podrške, nego je svest o starenju i senzibilnost prema osobama sa invaliditetom deo opšte kulture. Stare osobe, korisnici kolica, osobe koje se kreću uz pomoć hodalice ili štapa prisutne su i vidljive na ulicama. Umesto izolacije, podstiče se socijalni život. Arhitektura grada unapred uzima u obzir faktor pristupačnosti – prodavnice, zgrade i institucije – sve građevine imaju dobro isplaniran i prilagođen prilaz. Ljudi na ulicama i slučajni prolaznici uglavnom su spremni da pruže pomoć u javnom prostoru – ukoliko je to potrebno (jer nije dobro ni biti nametljiv). To je stanje svesti. Ali naravno da i faktor finansijske stabilnosti igra važnu ulogu u kreiranju uslova za dostojanstven i samostalan život u starosti.

– Iz tvog iskustva, kakve se sve vrste veza mogu razviti iz odnosa negovatelj / primalac nege i pomoći? Da li treba zadržati neku bezbednosnu granicu i držati se okvira zaposleni / poslodavac ili se dublje zalazi u domen prijateljstva i bliskosti…?

– Žao mi je što nisam dobio priliku da upoznam svog sadašnjeg klijenta. Poznajem ga, ali samo kroz percepciju drugih, ponajviše iz priča njegove žene… a voleo bih još toliko toga da znam, da steknem pravi uvid o njegovom karakteru. Iz svega što sam čuo, on je (bio) jedan fascinantan čovek. Ne možemo da razgovaramo, ali razmenjujemo neke druge neverbalne signale na osnovu kojih znam da mi veruje. To je zaista važno – uspostaviti poverenje. Kao personalni negovatelj sada to mogu, ali kada nekome ne posvetite duže od pet minuta, koliko traje, recimo, davanje insulina i merenje šećera uz kratko ćaskanje – nema prostora za dublji odnos. Uglavnom mi je uspevalo da uspostavim korektan odnos sa svim osobama kojima sam pružao negu, ali to zavisi i od njihovog karaktera. Neki nas ignorišu do granice pristojnosti, ali niko nije otežavao saradnju. Sa nekima sam ostao u kontaktu i kada sam napustio negovateljsku firmu koju su angažovali, dok verovatno ima i onih koji ni ne znaju da sam ih ikada posetio. Jedan od bivših klijenata imao je običaj da zove jedanput mesečno samo da vidi kako sam. Čim je “preskočio” jedan mesec, znao sam zašto se ne javlja…

– Šta te inspiriše?

– Prijatna radna atmosfera, rad sa osobama koje su saradnički raspoložene i poštuju dogovor. Uređen sistem koji funkcioniše. Dovoljno slobodnog vremena da napunim baterije.

– Šta ti je do sada bilo najteže?

– Kada mi je čovek od sto trideset kilograma kolabirao u skučenom liftu. Nemam gde da ga spustim, a znam da moram to da uradim da bih ga povratio.

– A najlepše?

– Kada mi je jedna divna, najdivnija starica preminula na rukama. Trajalo je deset minuta… I jednostavno sam hteo da budem pored nje. Zvali smo je Nevija. Eto.

– Sledeće pitanje neće baš mnogo doprineti razumevanju negovateljstva niti kvalitetu ovog intervjua… ali svi mi volimo da čitamo tračeve, pa da li bi nam u to ime ispričao neku anegdotu…?

– Ima ih tako mnogo… Sećam se jedne udovice koja je živela sama, a onda me je jednom prilikom povela u spavaću sobu i kaže: – Vidite, tu je neko! U spavaćoj sobi bio je orman sa ugrađenim ogledalom i ona mi pokazuje svoj odraz: – Vidite, neko je tu u sobi! – Gospođo, pa to ste vi – kažem joj mirno. – Ja? Ma ne, pogledajte bolje! Neko je tu! Sad je upirala prstom u moj odraz u ogledalu. – Aham… – Zvaću policiju! – kaže gospođa. – Nemojte, ja ću! – odgovorio sam je i uzeo mobilni. Pretvarao sam se da prijavljujem provalnika policiji… a u stvari sam pozvao doktorku i tražio instrukcije kako da smirim udovicu… Drugom prilikom nije reagovala na zvono na vratima i, pomišljajući na najgore, ušao sam u stan. Udovica je bila gola i zauzeta sama sobom, a onda je (s pravom) počela da me grdi: – Kako se vi usuđujete da tek tako uđete? Zašto uznemiravate mene i mog muža? Izvinio sam se i izašao, dok udovica ne završi sve što ima sa svojim (ishaluciniranim) mužem… (Eros i Tanatos, uživo na ljudskoj pozornici.)