Milica Knežević, studentkinja softverskog inženjerstva zaslužna za pristupačnost Tehničkog fakulteta u Zrenjaninu, autorka bloga Izaberi da živiš, aktivistkinja i avanturistkinja umetničkog duha. Bila je na studijskom boravku u Americi, kao jedna od troje stipendista iz naše zemlje, u konkurenciji od 20 hiljada ljudi iz celog sveta. Od tada je njena svest o jednakim mogućnostima nepokolebljiva, a lista aktivnosti u kojima se oprobava sve je duža.
Tri najvažnije stvari o tebi?
Za mene ne postoji problem bez rešenja, volim život sa svim dobrim i lošim stranama koje nosi i ne bojim se da sanjam velike snove.
Kada bi sama sebi birala ime, da li bi se zvala Milica?
Ne razmišljam o tome da promenim ime, tako da nisam razmišljala ni o nekom drugom izboru. Milica jeste jedno od najčešćih srpskih imena i ni sama ne znam koliko sam imenjakinja upoznala, ali volim svoje ime.
Osoba koja te najbolje poznaje? Šta on/a kaže, u čemu si nenadmašna?
Postoje četiri osobe koje me poznaju verovatno bolje nego što ja poznajem sebe. Sigurna sam da bi jednoglasno odgovorili da sam nenadmašena u tvrdoglavosti. S jedne strane me ta tvrdoglavost gura da budem istrajna i da ne odustajem od svojih ciljeva, a s druge strane, nekada bez potrebe idem glavom kroz zid.
Knjiga koju si čitala više od dva puta?
Uglavnom sve knjige koje na mene ostave utisak i izazovu želju za akcijom čitam više puta. Jedna od njih je knjiga Amy Purdy, On My Own Two Feet.
Po čemu ćeš pamtiti tinejdžerski period?
Moj tinejdžerski period je podeljen na deo pre i na deo posle nezgode. U prvom delu pamtim trčanje i moj odbojkaški tim, samostalnost i sreću, jer nisam bila svesna šta me sve čeka. Drugi deo je potpuna suprotnost, pamtim ga po trenutku koji mi je u potpunosti promenio život, po bolnicama, bolu i strahu od toga da li za mene postoji dalje, ali i po naglom odrastanju i borbi da nastavim svoj život.
Kako si se opredelila za softversko inženjerstvo i da li je postojala opcija pod b?
Iako sam pre nezgode upisala srednju ekonomsku školu (smer pravni tehničar), ni danas ne znam zašto sam donela takvu odluku, jer se nikada nisam pronalazila u tome. Uvek sam volela matematiku, logiku i umetnost, tako da se pravo nikako nije uklapalo. Vremenom mi je bilo jasno da svoje obrazovanje želim da nastavim u smeru IT-ja. Kako je tu veoma širok spektar mogućih zanimanja, odabrala sam softversko inženjerstvo, jer je po akreditaciji obuhvatalo najviše svari koje me zanimaju. Postojale su, naravno, i druge potencijalne opcije u periodu kada sam razmišljala o tome koji ću tačno fakultet upisati, jer sam morala da mislim o tome šta želim, šta je perspektivno i šta zaista mogu da radim, ali nakon te odluke nisam imala opciju b. Iskrena da budem, zbog prethodnog uspeha sam bila sigurna da mi druga opcija ni ne treba.
Zahvaljujući tvojim zalaganjima, Tehnički fakultet Mihajlo Pupin u Zrenjaninu postaje pristupačan za osobe s invaliditetom. Kako sada gledaš na tu višegodišnju borbu za ostvarivanje osnovnih prava?
Neizmerno mi je drago da se stanje u vezi sa pristupačnošću drastično promenilo, jer je pre tri godine pristup nekome ko ima bilo kakve poteškoće u kretanju bio ravan nuli. Da je bilo trenutaka kada sam mislila da se ništa neće promeniti, bilo je. Čitav proces odvijao se u smeru u kakvom nisam ni pomišljala da treba i mora da ide, ali na kraju je najvažnije da su stvari postepeno rešavane: od pristupa amfiteatru, preko toaleta i aneksa fakulteta, pa do samog lifta koji će omogućiti normalno prisustvo predavanjima u kabinetima na spratovima. Nažalost, iako je lift izgrađen pre više od mesec dana, još uvek nam nije omogućeno da ga koristimo, ali se nadam da će i to, šta god da je problem, biti ubrzo rešeno.
Šta je tvoja definicija aktivizma?
Aktivizam je za mene upornost istrajavanja u borbama za promene na bolje, ma koliko male te promene bile, kao i želja veća od straha šta će drugi reći i od strepnje da možda nećemo uspeti. Jednom, kada skupimo hrabrosti da glasno pričamo o problemu, uvek će se naći oni koji će pružiti podršku i biti deo rešenja.
Da li si članica/ saradnica neke organizacije za prava osoba s invaliditetom i, ako da, zašto je to za tebe važno?
Jesam, i to nekoliko. Ali nije mi uopšte bitno da budem zvanično član nečega, već se uvek trudim da doprinesem, koliko god mogu, ciljevima i borbama koje smatram važnim. Iz sopstvenog iskustva znam koliko su osobama sa invaliditetom prava uskraćena na svakom koraku i znam da uspevam da prevaziđem prepreke samo zato jer imam ogromnu podršku. Nažalost, nemaju je svi, niti to treba da uslovljava normalan život, a meni je to dovoljno da makar pokušam da promenim nešto na bolje.
Šta je za tebe bilo najteže u periodu rehabilitacije?
Najteže mi je bilo da obezbedim normalnu rehabilitaciju. Morala sam da prihvatim da će za mene sve biti drugačije i da neke stvari više nikada neću moći, a nije bilo nikoga da mi predoči mogućnosti za dalje. Nailazila sam samo na to da odustaju od mene i da smatraju moj život završenim, dok sam još uvek živa. U svemu tome morala sam sama da se snalazim i da tražim rešenja.
Nakon sticanja invaliditeta, da li si promenila sliku o sebi i sopstvenoj ženstvenosti? Šta ti je najviše pomoglo da zadržiš / izgradiš zdravu sliku tela?
Naravno da jesam. Tek nekoliko meseci nakon povrede prvi put sam se videla cela u ogledalu i nisam mogla da se prepoznam. Do tada sam mislila da izgledam isto kao i pre, ali smršala sam trideset kilograma, polovina glave mi je bila obrijana, a na drugoj polovini mi je od stresa i ležanja opao veći deo kose. Kada imaš petnaest godina, tako nešto ne može da te ne uznemiri. S obzirom na moje zdravstveno stanje i na sve komplikacije koje su mi odvlačile pažnju u drugi smer, fizički izgled mi nije bio u prvom planu. Vremenom, kako sam počela da radim na sebi, menjalo se i moje telo, došla sam do toga da volim sve svoje nesavršenosti i ožiljke koji su deo mene.
Šta sada može da te demotiviše (makar privremeno)?
Ljudski nemar i nezainteresovanost, a najviše od svega nepravda.
Koliko te je promenilo iskustvo boravka i studiranja u Americi? Šta si sve ponela odatle, a šta je moralo da ostane tamo (jer to kod nas ne može da bude)?
Odlazak u Ameriku na studije je najbolja i najhrabrija odluka koju sam donela u životu. Prvi put, posle skoro devet godina, živela sam potpuno sama, i to na drugom kraju sveta. Pomerila sam svoje granice u svim aspektima. Ne računajući njihov obrazovni sistem, koji se dosta razlikuje od našeg, imala sam priliku da upoznam ljude iz celog sveta, da putujem, da iskusim kako izgleda život kada ne moram da razmišljam o tome ko će me uneti u autobus, ni da li će neko moći da me popne na drugi sprat da slušam predavanje, niti uopšte o pristupačnosti, jer sve je onako kako treba da bude. Naučila sam mnogo o različitim vidovima podrške koji postoje za studente sa invaliditetom. Ponela sam ogromno znanje, iskustvo, kontakte, uspomene i planove, a nažalost, tamo je ostalo to da imam jednake mogućnosti kao i svi ostali, što se kod nas neće desiti ni u narednih sto godina.
Završila si Školu web novinarstva, sama pišeš i mediji pišu o tebi. Prema tvom iskustvu, kako mediji tretiraju osobe s invaliditetom?
Najiskrenije moram da kažem da je veoma malo novinara i voditelja koji prenose priču o osobama s invaliditetom, a da znaju i umeju da tu priču (o čemu god da je) prenesu na normalan način. Razlog za to je upravo ona nezainteresovanost koju sam spomenula. Ipak, drago mi je da se u poslednje vreme osobama s invaliditetom ne uskraćuje medijski prostor u tolikoj meri koliko je to ranije bio slučaj. Sebe nikako ne smatram novinarkom, ali je Škola bila sjajno iskustvo, pokrenula me je u periodu kada mi je bilo veoma teško i zahvaljujući njoj nastao je moj blog.
Kada bi radila intervju sa samom sobom, koje pitanje nikako ne bi postavila?
U svačijem životu postoje lepe i ružne stvari, pa tako i u mom. Neka najružnija, najteža i vrlo lična iskustva i događaje ne želim ni da pamtim, tako da o njima ne bih želela ni da pričam.
Reci nam nešto više o blogu Izaberi da živiš.
Blog je nastao s namerom da podelim svoja iskustva, ona kroz koja sam prošla i kroz koja još uvek prolazim, da pokrenem neka pitanja o osobama s invaliditetom o kojima se najčešće ćuti, kao i da pokažem ljudima da postoji život posle povrede. Iako mi je blog još uvek samo hobi, doneo mi je mnogo lepih stvari i poznanstava do kojih inače ne bi došlo, zbog čega bih želela da taj blog preraste u nešto ozbiljnije.
https://www.facebook.com/izaberidazivis/videos/1750504045203480/
Kakav je osećaj skočiti sa visine od 3000 metara? Kome to nikako ne bi preporučila?
Neke stvari se u životu moraju doživeti da bismo znali kakav osećaj donose, a taj skok svakako je jedna od njih. Ne bih ga preporučila onima koji ne žele da skoče, a svima koji žele bih rekla: – Samo napred – vredno je!
Oprobala si se u mnogim sportovima: kajak, surfovanje, ronjenje, parabiciklizam, ragbi u kolicima, stoni tenis plivanje, atletika. Postoji li nešto što ne bi uradila ponovo? U kom sportu si trenutno aktivna?
Za sada ne postoji ništa što ne bih ponovila, postoje samo planovi za nove sportive u kojima tek treba da se oprobam. Aktivno treniram atletiku, a sve ostalo je podstaknuto mojim blogom, željom da isprobavam nove stvari i težnjom da pomeram svoje granice. Život nam pruža toliko mogućnosti – zašto ih ne bismo iskoristili?
Kada si počela da slikaš? Šta podstiče tvoj umetnički izraz? Imaš li neke uzore u toj oblasti, umetnike od kojih učiš? Tehnika koju preferiraš?
Od malena sam volela da crtam, slikam i izrađujem stvari. Kao totalni kontrast nauci i tehnologiji, jako sam zavolela umetnost. Međutim, nisam se nikada pronašla u tome u profesionalnom smislu. To je hobi u kome uživam. Volim da isprobavam različite tehnike, u zavisnosti od toga šta mi više odgovara u datom trenutku.
Šta smatraš svojim najvećim postignućem do sada i na koje načine te je ono oblikovalo ili (pre)usmerilo?
Najvećim postignućem smatram to što sam, kada mi se život okrenuo naopačke, uspela da nađem snagu i način da to prevaziđem i da nastavim dalje. Povreda mi je pokazala da treba da cenimo sve što imamo, da se planovi u sekundi mogu promeniti, da loše stvari i prepreke postoje da bismo ih prevazišli, kao i to da život ne čeka, tako da moramo iskoristiti sve što nam se pruža.
Čemu si trenutno najviše posvećena i kakve projekte (lične i profesionalne) možeš da najaviš za skoriju budućnost?
S obzirom na to da sam na trećoj godini osnovnih studija, plan je da diplomiram sledeće godine i da nastavim sa master i doktorskim studijama. Radim na tome da postignem što bolje rezultate u atletici, kako bih mogla da se plasiram na veća takmičenja poput evropskog i svetskog prvenstva. Tu su još razni planovi o kojima ne volim da pričam, dok ne dođe do realizacije.
Kada se o tvom životu bude snimao film, kome ćeš poveriti glavnu ulogu i zašto?
Nemam neku posebnu želju za konkretnom glumicom, ali bih volela da to bude neko ko zaista želi da ispriča moju priču i da prenese poruke koje smatram bitnim.
Pratite Milicu na Izaberi da živiš – Choose to live i na Lovely Things by Milica
Fotografije: lična arhiva Milice Knežević
