Anita i Barry su bračni par i ponosni roditelji danas troje odrasle dece uzrasta od 21, 25 i 28 godina.

“Korisnica sam kolica od svoje 16 godine kada sam imala saobraćajnu nesreću. Oduvek sam želela da budem  majka, nakon prve godine braka rodila sam svog prvog sina. Dok su deca bila mala bilo je problema zbog neprilagođenosti dečije opreme, pa smo zato morali sve sami da dizajniramo i osmislimo, da bi zadovoljilo moje potrebe. Dok su bili bebe držala sam ih u kožuhu sa dve drvene ručke da ih mogu podignuti. Kada su počeli puzati stavljala bih im male pojaseve ili kombinezončiće, stol za premotavanje i presvlaćenje je bio prilagođen mojim kolicima. Kupala sam ih u prenosnim kadicama koje sam mogla staviti na stol ili stolicu.

Najteže mi je padala socijalna izolacija dok su bili mali, živimo u polu ruralnom području i bila sam vezana stalno za kuću dok je suprug radio. Izlazak van kuće je često puta bio otežan, pa nisam s decom mogla često u park, to je više radila moja majka. Čak i vožnja do trgovine, kupovina, plaćanje računa je bilo otežano i neuobičajeno i pravi poduhvat jer je problem nastao kada bih stavila decu u auto, kolica, kese iz trgovine, desio bi se manjak prostora u autu. Stoga sam više bila u kući i imala dosadnu rutinu.

Nije to bila samo telesna izolacija nego sam osećala i mnogo frustracije i znala sam biti depresivna  što ne mogu raditi stvari koje sam pre zbog umora i izoliranosti. Srećna sam što sam imala i imam vrlo dobrog muža punog podrške, koji bi kada smo izlazili napolje, presvlačio decu, jer ja nisam mogla zbog previsokih stolova u toaletu. Međutim, i to me je znalo frustrirati.

Uvek sam se smatrala prvo majkom, a tek onda osobom s invaliditetom, uvek sam nastojala da budem deo života svoje dece. Uvek sam išla u njihove vrtiće i na roditeljske sastanke i urgirala da vrtići budu dosupni kolicima, učestvovala sam u svim školskim i vrtićkim aktivnostima, kao što su sastanci, sajmovi, prodaja kolača, grupe za čitanje. Kada su bili u višim razredima osnovne škole i srednje škole učestvovala sam u projektu za mlade vozače, govorila o tome kako se sve može završiti u kolicima. Učestvovala sam u njihvoim sportskim aktivnostima koliko sam mogla, bila sam u nekim školskim odborima, pokazivala skakanje i trke na svom trotočkaškom motoru. Danas mi se jedan sin bavi olimpijskom disciplinom, a kćer jahanjem. “

– oko 20% australaca ima neki oblik invaliditeta

– 2003. Australijska kancelarija za statistiku je izdala publikaciju pod nazivom: Disability, Ageing and Carers: Summary of Findings (Invalidnost, starenje i karijere: sažetak nalaza) u kojoj se navodi kako 5,95 ljudi treba asistenciju druge osobe

– osobe s invaliditetom imaju veći nivo obrazovanja nego osobe bez invaliditeta, 2002. godine svaki peti čovek bez invaliditeta u godinama od 15-64 nije položilo maturu, nasuprot svakog osmog s invaliditetom.

Roditelji s invaliditetom su još uvek populacija koja se suočava sa vrlo visokim nivoom predrasuda i stereotipa. Mnogi ljudi veruju kako osobe s invaliditetom ne mogu biti dobri roditelji ili da će njihova deca biti podložna ne standardnom roditeljskom okruženju i načinu vaspitanja. Zbog toga mnogi roditelji s invaliditetom već godinama ne traže pomoć nadležnih službi za podršku iz straha da će im deca biti oduzeta ili da će njihova roditeljska sposobnost biti dovedena u pitanje.

Naprotiv, istraživanja pokazuju da deca koja odrastaju u takvoj porodici, kao i deca istopolnih partnera imaju kvalitete i veštine (vrlo razvijenu toleranciju, empatiju i vrlo nizak nivo agresivnosti i jak osećaj za odgovornost) koja kod dece u tradicionalnim porodicama  izostaju. Smatra se da to dolazi iz razloga što se deca od malena uče pomagati, imaju razumevanja i suočavaju se sa predrasudama što kod ostale dece nije slučaj. Zbog svoje invalidnosti i načina adaptacije i funkcionisanja cele porodice, roditelj s invaliditetom ustvari može odgojiti dete koje ima bolji uvid u stvarni život i brigu za bližnje nego dete istih godina koje je odgajano u tradicionalnoj porodici.

U prošlosti su ljudi smatrali da  osoba s invaliditetom  ne može uspeti u društvu. Teško je školovati se, zaposliti se i imati porodicu. Objektivno gledano to je krivica samog društva, društvo je izneverilo osobe s invaliditetom ne izlazeći im u susret u ostvarenju njihovih potreba, koje se ne razlikuju od potreba osoba bez invaliditeta. Izneverilo je ne osiguravajući pristup takvim osobama ustanovama i službama.

Najčešći problemi koji zahvataju roditelje s invaliditetom:

– nemaju dovoljno odmora, niti asistencije u kući zbog nedostatka službi za podršku unutar zajednice da im izađu u susret u obavljanju svakodnevnih obaveza

– nadležne socijalne službe često puta nemaju sluha za potrebe roditelja s invaliditetom

– porodične veze i odnosi su često puta prekinuti kada su deca uzeta iz porodice ili prepuštena vaspitanju drugim osobama kada su roditelji hospitalizirani, bolesni ili imaju nekih drugih poteškoća vezanih za svoje stanje.

Mnogi ljudi s umerenim ili težim invaliditetom imaju problema sa zadržavanjem posla i brigom oko deteta i vršenjem dnevnih obaveza. Visoka stopa nezaposlenosti, siromaštvo i izolacija više nego sama invalidnost i roditeljstvo  stvaraju probleme i napetost kod  bračnog para.

Neki izazovi kao roditelja mogu biti noćna mora i mučni za roditelje s invaliditetom zbog njihove telesne ograničenosti. Ako je roditelj ograničen u pokretima gornjeg dela tela, može mu biti problem držati dete bez nečije pomoći. Ako je korisnik/korisnica kolica, hvatanje i smirivanje trčećeg i jako aktivnog deteta može biti mučno. Neki roditelji se zbog svog stanja često puta i brže umaraju, pa se mogu  suočiti  i sa nedostatkom energije.

Da bi kompezirali svoj invaliditet sa detetovim potrebama većina roditelja s invaliditetom se odlućuje na verbalnu komunikaciju sa detetom od malena. Takva komunikacija i uputstva deci mogu početi jako rano, deca tako nauče da se slušajući roditelje osećaju sigurna. Kada deca porastu objašnjavanje i argumentovanje postaje glavno oruđe u vaspitanju i discipliniranju djece.

Neki su ljudi zabrinuti i misle kako su deca koja odrastaju sa roditeljima s invaliditetom opterećena  su asistiranjem i brigom za roditelje i zato nemaju pravilno detinjstvo.

Istraživanja su pokazala da deca roditelja s invaliditetom imaju normalno detinjstvo bez obzira na asistiranje roditeljima. Naprotiv, takva deca imaju jako veliko samopouzdanje i jak osećaj odgovornosti i empatije.