Dok sam stajala ispred klinike, epizode iz života ponovo su mi se odvijale u glavi – po prvi put postala sam svesna u kojoj meri me je ovo stanje oblikovalo.
Pre dve godine izašla sam iz psihijatrijske sobe za konsultacije i zastala na trotoaru pitajući se šta, za ime sveta, dalje da radim. Imala sam 45 godina i upravo su mi dijagnostikovali autizam.
Na zakazane konsultacije otišla sam sama. Nije mi palo na pamet da povedem muža ili prijateljicu. Stajala sam nepomična, dok su se ljudi u grupama lagano kretali prema pabu, na piće petkom uveče. Činilo se da je taj trenutak ceo moj život zatvorio u kapsulu.
Dijagnoza me je u isto vreme šokirala, i uopšte me nije šokirala. Otkako znam za sebe, žudela sam da shvatim zašto sam se ponašala drugačije od svojih vršnjaka. Bilo mi je teško da prepoznam i da imenujem svoje emocije, ali one koje sam iskusila tog dana bile su drugačije od svega što sam osetila pre. Dobra osećanja za mene su ružičasta. Loša su zelena. Ova su bila sastavljena od svih duginih boja. Nisu se pomešale u smeđu, više su ličile na fleševe boja koji se pojavljuju kada mašina okreće veš.
Nekoliko meseci ranije, dijagnostikovano mi je genetsko stanje pod nazivom Ehlers–Danlosov sindrom. To je poremećaj vezivnih tkiva koji prouzrokuje probleme s varenjem, lako stvaranje modrica, dislokaciju zglobova i druge neprijatne simptome. Izgleda da mnoge osobe sa ovim sindromom ujedno imaju i autizam. Dijagnoza autizma za mene je bila poslednji komadić u slagalici. Nakon što sam čekala duže od 40 godina, u roku od nekoliko kratkih meseci shvatila sam zašto moje telo i moj um funkcionišu drugačije od većine drugih.
Dok mi je sunce grejalo leđa, lagano sam došla do automobila, zastajući na svakih nekoliko trenutaka, da obradim vest. Setila sam se kako u Šestom čulu Brus Vilis ponavlja scene iz prošlosti, dok mu ne postane jasno da je zapravo mrtav. U glavi su mi se odigravale epizode iz detinjstva, tinejdžerskih godina i kasnijeg života kao majke četvoro dece… po prvi put bila sam svesna da autizam objašnjava toliko toga.
Pojedinačni trenuci bljesnuli su mi u sećanju. Stojim po strani, dok se grupa devojčica kikoće na igralištu. Sedim u suzama u učionici, ne mogu ni sopstveno ime da napišem na papiru. Posmatram grupu žena u noćnom izlasku i pitam se kakav je to osećaj. Zurim u tanjir sa hranom i ne mogu više da jedem zato što je lepinja hamburgera umazana majonezom. Sedim u kancelariji i toliko sam rastrojena zbog zujanja neonke, da ne primećujem da mi zvoni telefon na stolu. Provodim celu subotu istražujući posebna interesovanja, da bih shvatila kako je 7 uveče, a ja sam još uvek u pidžami i ništa nisam jela. Svaka scena sada je dobila kontekst i razumevanje.
Dijagnoza mi je došla kao opravdanje. Celog života toliko sam se trudila da budem neurotipična, ali u tom trenutku bilo je potpuno jasno da se to nikada neće dogoditi. Nikada se neću uklopiti u tu modlu. Iz psihijatrijske sobe za konsultacije iskoračila sam u novu stvarnost. Boje oko mene izgledale su sjajnije, buka oštrija. Najzad sam imala odgovor za kojim sam tragala celog svog života.
Prevela: Marijana Čanak
Izvor: https://www.theguardian.com/commentisfree/2017/apr/07/moment-that-changed-me-diagnosed-with-autism-at-45
