Disleksija. Reč koje se mnogi roditelji užasavaju. U njihove umove ugrađuje se slika deteta neprekidno suočenog sa borbom, tokom celokupnog školovanja i života. Disleksija nikada ne prestaje. Ne postoji medikament za ublažavanje njenih simptoma. Celu situaciju otežava to što je disleksija nevidljivi oblikinvaliditeta koji (ako nije identifikovan), uzrokuje mnoge nesporazume i kritike, usled nečega nad čim nemamo kontrolu. Kada roditelji deteta sa disleksijom ovladaju sa što više stručnih i korisnih informacija, počinju da razumeju mnoge činjenice za koje bi voleli da i drugima postanu jasne. Navodimo prvih dvadeset…:
1. ONI DRUGAČIJE ČITAJU
Mozak deteta koje ima disleksiju anatomski se razlikuje. Deo zadužen za razumevanje jezika drugačije funkcioniše nego kod prosečne osobe. Mozak treba da prevede simbol sa stranice neke knjige u zvuk. Potom se ti zvuci kombinuju u smislenu reč. Pošto kod osoba sa disleksijom delovi mozga zaduženi za ove radnje nisu razvijeni, angažuju se drugi delovi da to kompenzuju. Delom ova kompenzacija može da se potpomogne posebnim programima za čitanje koji su zasnovani na istraživanjima i angažuju više čula, kao i zvučne knjige zahvaljujući kojima dete može da ide u korak sa svojim vršnjacima u školi.
2. DISLEKSIJA SE NE MOŽE PREVAZIĆI TAKO ŠTO ĆE DETE ČITATI VIŠE
Oni koji ne razumeju disleksiju (uključujući i mnoge nastavnike) veruju da će disleksija nekako biti izlečena, samo ako roditelji budu više čitali svojoj deci i, još bolje, ako decu budu primoravali da što više čitaju. Ništa nije dalje od istine! Dok čitanje detetu sa disleksijom donosi mnoge koristi (informiše, podstiče imaginaciju), neće pomoći da dete postane bolji čitač. Isto tako, primoravanje deteta da čita, na tradicionalan način, samo će odvesti u frustriranost, bes i druge probleme u ponašanju. To je kao kada biste odraslu osobu primoravali da svakodnevno odlazi na posao koji uopšte ne može da izvršava, jer nikada nije prošla odgovarajuću obuku niti poseduje neophodne veštine za posao. Koliko dugo biste istrajali na tom radnom mestu?
3. ONI NISU LENJI NITI NEMOTIVISANI
Ovu su najčešće etikete koje deca sa disleksijom dobijaju, kako u školama, tako i u sopstvenim domovima. Razmotrimo sledeće:
• Dete možda ne čuje instrukcije koje sadrže više koraka. Dok im dajete drugu ili treću instrukciju, moguće je da njihov mozak još uvek obrađuje prvu.
• Na časovima čitanja, oni još uvek dekodiraju prvu rečenicu, dok su njihovi vršnjaci već kod pete ili šeste.
• Potrebno im je više vremena da izvrše predviđene zadatke i vežbe. Nastavnici imaju tendenciju da ih zadržavaju na odmorima kako bi svi sve završili. Ono što ne razumeju je da su deca sa disleksijom iscrpljena usled svih tih napora i da im je pauza potrebna koliko i svima ostalima.
4. ČESTO IM JE POTREBNO PODUČAVANJE IZVAN ŠKOLE
Ako je podučavanje prilagođeno deci sa disleksijom, neke studije potvrđuju, struktura mozga se menja (ovo se naziva neuroplastičnost), dolazi do drugačijeg umrežavanja što rezultira poboljšanjem u veštini čitanja. Uz stručnu pomoć u oblasti čitanja i pisanja, deca sa disleksijom mogu ispuniti sva očekivanja standardnog školovanja.
5. ONI NE VIDE SVET UNAZAD
Da, ponekad izvrću slova i reči, zato što ih vide drugačije na odštampanoj stranici. Svet vide u celosti (pre nego u detaljima). Imaju veliku sposobnost da primete šta nije na svom mestu. Kerol Grajder, molekularna biološkinja sa disleksijom, dobila je Nobelovu nagradu za medicinu 2009. jer, kada je pogledala DNA molekule kroz mikroskop, primetila je nešto što ne treba tu da bude. Otkrila je novi izuzetno važan enzim koji je danas u središtu istraživanja kancera i procesa starenja. U ovom slučaju, disleksija se pokazala kao ogroman dar za čovečanstvo.
6. TREBA IM ČITATI NA UVO
Ovo je termin koji se odnosi na zvučne knjige. Očigledno je da audio knjige pružaju mogućnost da se ide u korak sa standardnim zahtevima škole. Ujedno se poboljšava fond reči, kao i savladavanje gramatike.
7. POTREBNO JE PRILAGOĐAVANJE U ŠKOLI, NA SVIM NIVOIMA
Edukativni program ne mora u potpunosti biti individualizovan, ponekad male promene donose veliko poboljšanje. Na primer: produženo vreme za izvršavanje zadataka, prilagođeni kriterijumi, prioritet usmenog ispitivanja i sl.
8. NEORGANIZOVANI SU
Nemogućnost da se pažnja usmeri na detalj uzrokuje neorganizovanost dece sa disleksijom, što utiče na njihovo funkcionisanje u školi i kod kuće. Često su im sobe neurednije nego kod vršnjaka i pospremanje je zaista izazov za sebe. U ranim godinama, dobro je da roditelj provede dete kroz svaki korak u procesu spremanja i odlaganja stvari na svoje mesto. Kod starije dece, može se pojaviti poteškoća u organizovanju vremena, u čemu im mogu pomoći alatke poput alarma i podsetnika na mobilnim telefonima, rasporeda aktivnosti i planera u slikama i slično.
9. OSEĆAJU SE GLUPIM
Svesni su da svi u razredu bolje čitaju, da izvršavaju zadatke na vreme i da im generalno ne treba mnogo vremena za učenje. Ovo zaista može uticati na samopouzdanje deteta sa disleksijom i prouzrokovati povlačenje u sebe. Trebalo bi da nastavnici stave naglasak na njihove snage i interesovanja, koje će javno prepoznati u razredu. Roditelji bi trebalo da razvijaju talente svog deteta u vanškolskim aktivnostima: umetnost, muzika, sport, dizajn, nauka… Postizanje uspeha i odavanje priznanja od neizmerne su važnosti za produktivan i srećan život u odraslom dobu.
10. SOCIJALIZACIJA JE NEOPHODNA
Ako loša slika o sebi prouzrokuje povlačenje, moguć je prekid u socijalnim aktivnostima i sklapanju prijateljstava. Zato je važno da roditelji mlađe dece imaju proaktivan pristup u socijalizaciji. Ovo može značiti uključivanje u neku od grupa podrške, gde će pronaći obilje mogućnosti za svoju decu: klubovi, izviđači, sportske aktivnosti. Za tinejdžere volonterski ili honorarni poslovi (kroz koje će se osnažiti i razviti talente) mogu imati značajnu ulogu.
11. INTELIGENCIJA IM JE PROSEČNA ILI NATPROSEČNA
Nema ničeg lošeg ako roditelji ili nastavnici podele dobre vesti o koeficijentu inteligencije deteta sa disleksijom. Treba iznova isticati činjenicu da ogroman broj uspešnih ljudi ima disleksiju. Među njima su: Tomas Edison, Albert Ajnštajn, Aleksandar Graham Bel, Henri Ford, Džej Leno, Vupi Goldberg, Tom Kruz, Muhamed Ali, Stiv Džobs, Tomi Hilfiger, Pikaso, Ričard Brenson. Praktično ne postoji oblast u kojoj osobe sa disleksijom nisu uspešne.
12. POTREBNA IM JE TEHNOLOGIJA
Danas postoji niz aplikacija, stručno testiranih i preporučljivih za učenike sa disleksijom. To su aplikacije koje prevode tekst u audio format, programi koji reaguju na zvuk, igre za učenje fonetike… Škole bi trebalo da budu upoznate sa potrebom za asistivnim tehnologijama i da ih obezbede.
13. DETALJI ISCRPLJUJU
Ovo se naročito odnosi na čitanje i radne listove iz matematike sa grupisanim zadacima. Od velike je pomoći kada se sadržaj prikaže na većem formatu i u preporučljivim fontovima (fontovi oštrih ivica). Česte pauze takođe su dobrodošle. Dok drugi učenici mogu da se skoncentrišu na aktivnost koja uključuje i čitanje i pisanje i da je u velikoj meri ostvare u peropdu od 20 do 30 minuta, dete sa disleksijom izvršiće mnogo manje i potrebna mu je puza na svakih deset minuta. Inače će se žaliti na glavobolje i vrtoglavice.
14. VIDE ONO ŠTO DRUGI NE PRIMEĆUJU
Dete sa disleksijom tvrdiće da se reči pomeraju po stranici, da su naizmenično svetle i tamne ili da se prevrću. Najlakše je misliti da to samo izmišljaju. Treba uvažiti da ono što vide za njih jeste realnost.
15. ONI SU VIZUALNI MISLIOCI
Oni uče u slikama i iz neposrednog iskustva. Zbog toga mnoge osobe sa disleksijom pokazuju izuzetne rezultate radeći u naučnim laboratorijama. Takođe pamte u slikama. Ako im se da vizualna predstava bilo koje lekcije, ugradiće je u memoriju. Ono što samo pročitaju neće usvojiti kao znanje, dok god u tome ne učestvuje još neko čulo.
16. NE TREBA IH POSMATRATI KAO GRUPACIJU DISLEKSIČARA
Svako dete sa disleksijom individua je za sebe. Invalidnost se ispoljava u spektru različitosti. Neka deca sa disleksijom mogu ispoljavati poremećaj pažnje i hiperaktivnost, što kod neke druge ne mora biti slučaj. Nekima je teško da misao izraze rečima, dok su drugi daleko verbalniji. Neki su prosečne inteligencije, drugi su natprosečni. Neki su glasni, drugi povučeni. Svakako nema smisla svu decu sa disleksijom tretirati kao jednu homogenu grupu.
17. INVALIDITET FRUSTRIRA
Iako svi koji žive i rade sa ovom decom s vremena na vreme bivaju frustrirani, važno je negovati sposobnost empatije. Stavite se u poziciju tog deteta i posmatrajte disleksiju očima osobe koja sa disleksijom živi. Deci su potrebni podrška i ohrabrenje, umesto neodobravajućih opaski tipa: potrudi se više. Već se trudi!
18. DISLEKSIJA TRAJE CELOG ŽIVOTA
Uz fleksibilan pristup, osobe sa disleksijom mogu razviti razne mehanizme kojima će to kompenzovati, zaraditi univerzitetske diplome i iznaći svoje mesto u bilo kojoj od odabranih karijera.
19. NJIHOV DOPRINOS MOŽE BITI OGROMAN
Zato što pokazuju kreativne potencijale i razmišljaju u slikama, često otkrivaju rešenja koja drugi ne mogu da vide. U ovom slučaju, disleksija je dar za sebe.
20. ČULO SLUHA IM JE IZUZETNO
Ipak, često ne mogu da isfiltriraju sve zvukove kojima su okruženi, što znatno utiče na sposobnost održavanja pažnje. Upotreba slušalica dok uče putem zvučnih lekcija biva od velike pomoći.
Svako od nas poseduje snage i oblasti izazova. Naša deca sa disleksijom po tome se ne razlikuju. Nažalost, učenje je toliko sraslo sa čitanjem, da ih to stavlja u neizmerno nepovoljan položaj. Stvari se ipak menjaju; ovo je doba sjajne tehnologije. Dosežemo onu tačku u kojoj ćemo moći da vrednujemo sve stilove učenja, ne samo one koji su tradicionalno usvojeni kao uspešni.
Tekst pripremila Marijana Čanak
Izvor: http://www.lifehack.org/285680/20-things-only-parents-children-with-dyslexia-would-understand
