Neurastenija, uobičajena bolest koja je harala devetnaestim i ranim dvadesetim vekom, danas više ne postoji u zvaničnim dijagnozama. Pojam neurastenije obuhvatao je gotovo sve vrste psihosomatskih oboljenja. Široj javnosti bolest je učinio prepoznatljivom dr Džorž Miler Beard, objasnivši kako kod ljudi postoji određena količina nervne sile koja se može sačuvati ili potrošiti… a kao rezultat preterane potrošnje nastaje tzv. nervno bankrotstvo.
Porast nervoze pripisivana je razvoju ovih pet stakvi: parne mašine, periodike, telegrafa, nauke i – mentalne aktivnosti kod žena. Neurastenija je lako pogađala one koji su se rađe upuštali u mentalne nego u fizičke aktivnosti. A žene su naročito bile (i ostale) sklone razboljevanju – jer smo, naprosto, žene. Slabost je žensko svojstvo, a porast ženskog učešća u intelektualnim i obrazovnim aktivnostima pogoduje razvoju (fantomskih) bolesti.
Kod Alis Džejms, neurastenija je dijagnostikovana nakon nervnog sloma koji je doživela već u devetnaestoj godini života. Skoro pola veka nakon njene smrti, obelodanjen je Dnevnik Alis Džejms, sa detaljnim uvidima o životu sa neurastenijom, koja je Alis (postepeno) odvodila u invaliditet. Za Alis je invaliditet jezgro samoizgradnje i središte identiteta; ona koristi medicinski diskurs kako bi ilustrovala sopstveni svet unutar kulture koja inače insistira na ženskoj pokornosti, pasivnosti, nepokretnosti; invalidnosti. U svojim dnevničkim zapisima Alis postavlja izazove stavovima o ženama sa invaliditetom, remeti ustaljeno shvatanje invaliditeta kao onesposobljavajućeg faktora i nudi jedinstven odgovor tradicionalnom pogledu na žene sa invaliditetom.
BOL(EST) KAO RADNI ZADATAK
Invalidnost kao metafora, pobuna ili otpor prema ženskoj ulozi, performans ili posao? Jednim delom, stanje u kome se Alis (pro)našla bilo je uobičajeno za žene viktorijanskog doba. Njen (slavni) brat, Henri Džejms, kaže kako je tragično zdravlje zapravo bilo jedino rešenje praktičnog životnog problema za Alis. Njeno nervno oboljenje blisko je povezano sa nametnutom ženskom ulogom, kao i sa njenim otporom prema smrtnoj dosadi i nametnutoj beskorisnosti, gušenju njene aktivne prirode, njenim frustriranim nadanjima – neminovnostima za ženu sa sredine 19. veka u Novoj Engleskoj. U slučaju Alis Džejms, invalidnost poprima svojstva karijere, a umiranje je njen životni posao. (Možda ne samo njen. Načinom života svi biramo sopstvenu smrt, samo je kod Alis to očigledno.) Sva njena inteligencija i energija uložene su u zamršen posao bivanja bolesnom.
Alis je ponosna na činjenicu što je sposobna da toleriše toliki bol. Invaliditet je za nju kontinuirani rad, posao življenja kroz bol i unutar bola, u prevazilaženju neudobnosti i nebrojenih dnevnih prepreka koje nisu samo neprilike, nego i prilike za patnju.
I rad i bol zahtevaju ulaganje napora što vodi ka iscrpljivanju (naročito u slučajevima hroničnog bola). Ono na čemu je neminovno raditi jeste smanjenje (intenziteta) bola i njegovo održavanje u razmerama kontrolisane neudobnosti. Upravljanje bolom ne razlikuje se od obavljanja nekog drugog posla. Pisanje o bolu takođe je mehanizam njegovog podnošenja. A bol je i svojevrstan graničnik – za Alis, to je opipljiva supstanca između nje i drugih ljudi. Drugim rečima: Strah od bola takođe se izražava ili izmešta kao strah od ljudi koji boluju, što često izoluje osobe sa bolnim invaliditetima – kako objašnjava Suzan Vendel, potvrđujući iskustvo svoje prethodnice. Ta prezahtevnost upravljanja bolom najbolje se otkriva u Alisinoj rečenici: Koliko zdrav neko treba da bude da bi bio bolestan!
Neposredno pred smrt, Alis opisuje fizički bol kao privremen i sveden na njeno telo. Na fizički bol se može zaboraviti, za razliku od užasa nervnih bolova i lomova koje je iskusila. Na izvestan način, to ostaje utisnuto u njenoj duši (kao metafori teksta koji ispisuje). Alis shvata da čitaoci Dnevnika neće iskusiti njen fizički bol, ali veruje će(mo) razumeti nervne užase kroz koje je prošla.
ISPISIVANJE SOPSTVA / ŽENSTVA
Savladavanje i upravljanjem bolom zahtevan je posao. Tradicionalno, pozicija aktivnog i produktivnog građanina pripada osobama bez invaliditeta. Alis upotrebljava opšta mesta diskursa neurastenije – energija, sila, potrošnja, traćenje – kako bi se suprotstavila ustaljenim načinima na koje dominantna kultura klasifikuje žene sa invaliditetom, pozicionirajući se kao sposobna za život, u svakom smislu.
U prvom dnevničkom zapisu, Alis definiše smisao vođenja dnevnika: da odagnam bar deo tog osećaja usamljenosti i pustoši koji boravi sa mnom. Ona ispisuje svoj emocionalni napor, gejzir emocija, senzacija, spekulacija i refleksija, glavobolja, stomačnih tegoba, nesvestica, telesnog bola – svim tim problemima opterećena je kroz dnevnik. U kontekstu samog dnevnika, Alis se na neki način pozicionira kao tipična neurasteničarka – delikatna, preosetljiva, iscrpljena – a diskurs neurastenije koristi za sopstvene emotivne reakcije i bolne telesne senzacije. Na drugim mestima, ona podriva taj diskurs kako bi istakla subjektivnost i postavila invaliditet kao centralno mesto svog identiteta. Koristeći metafore ekonomije – bankarski koncept tela – Alis konstruiše ekonomiju sopstva koju karakterišu poteškoće življenja sa invaliditetom, gde pisanje i sposobnost da se nosi sa emotivnim naporima i telesnim bolom predstavljaju vodeće vrednosti.
Alis se seća svog prvog sloma, a potom i silovitog napada histerije. Dok opisuje kompleksnu mešavinu mentalnog nemira i fizičkog bola koji je iskusila, izražava poteškoće života sa nametnutim ograničenjima – koja neurastenija samo pridodaje na već postojeća ograničenja za ženu 19. veka. Alis otkriva kako se između njenog tela i uma odigrava svojevrstan rat, ističući da neurastenija prepušta moral krajnostima: osoba može da pati od moralne labilnosti ili, pak, od moralne preosetljivosti. Neumerena nervna osetljivost može voditi u pomanjkanje moralnih obzira, što se kod Alis manifestuje kao želja da ubije oca. To ne čini, ali ne zato što nije luda. Svi užasi i patnja ludila su u njoj, kako sama kaže. Pošto je krajnje bezuspešno lečena u medicinskim ustanovama, ona je nadalje samoj sebi i lekar, i medicinska sestra, i sopstvena ludačka košulja. Alis otkriva kako je moralna preosetljivost (poželjna ženska karakteristika) potencijalni uzrok nervoze. Takođe naglašava kako je odolevanje neurasteniji primorava da ratuje protiv sopstvenog tela (udovoljavajući kulturi koja ima tendenciju da imobilizuje sve što je žensko).
VAJANJE MAGLE: SAMOIZGRADNJA
Alis prepoznaje da se u Americi 19. veka invaliditet posmatra kao spektakl, kuriozitet, ili čak frik-šou. U to vreme, osobe sa invaliditetom tretirane su kao objekti u očima naučnika i medicinskih stručnjaka, a u široj zajednici izlagani su kao primer unakaženih ili nenormalnih tela, da zapanje i zabave. Alis beleži u dnevniku kako joj u posete dođu samo jednom i više se ne pojavljuju, što ironično opisuje kao lični neuspeh da zabavi sopstvenu publiku. Istovremeno, ona odbija da odigra tu očekivanu ulogu izgrađujući sebe / sopstvo / aktivan subjekt. U tom procesu samoizgradnje, Alis se često poredi sa drugima i oslanja se na ograničenu perspektivu koja joj je dostupna. Uz to se trudi da iznađe objašnjenje za ono što drugima izgleda kao preterano emotivno ponašanje.
Izašla sam napolje danas i ponašala se kao ludača, jecala duž celog imanja i livade, pored nekog drveća i vrana koje grakću. Negovateljica kaže da su dole neki ljudi koji posvuda voze, a ne dive se ničemu. Kako sam zahvalna što zaista vidm, u sopstvenoj svesti, četvrt inča na koju mi padaju oči, jer subjekt je sve što se računa.
Iako vidi veoma malo, ona vidi daleko više od ljudi iz svog okruženja. Obično je Alis predmet posmatranja, a sada je obrnuto. Uzvraćajući pogled, ona izvrće ustaljenu vezu između osoba sa i bez invaliditeta. Time vraća samoj sebi status nekoga ko se najzad računa.
Prilagodila i prevela Marijana Čanak
Izvor:
Rushford-Spence, Shawna (2014). “How well one has to be, to be ill!”: Work, Pain, and the Discourse of Neurasthenia in The Diary of Alice James. Disability Studies Quarterly – the first journal in the field of disability studies. Vol 34, No 4.
