Nju često nazivaju istinskom nadom za osobe sa invaliditetom. Tridesetogodišnja Abia Akram je obrazovana žena, ponosna na svoja dva master zvanja. Ona personifikuje predmet svoje borbe: obrazovanje može biti katalizator u svetu u kom osobe sa invaliditetom nisu uvek shvaćene ozbiljno. Prva žena sa invaliditetom iz Pakistana koja je stekla toliko naklonosti nakon što je dobila Čivning stipendiju Vlade Velike Britanije, Abia Akram nastavlja da se zalaže za promene, opovrgavajući zastarele pojmove invalidnosti. Ona je prva žena iz Pakistana i prva žena sa invaliditetom koja je imenovana za koordinatorku Foruma mladih osoba sa invaliditetom Komonvelta, a takođe je i predsednica Saveta mladih UNICEF-a. Na spisak njenih funkcija dodajmo i da je kopredsednica udruženja Ujedinjene žene sa invaliditetom Azije i Pacifika (Asia Pacific Women with Disabilities United). Mnogo svog vremena posvećuje obrazovanju i obučavanju žena sa invaliditetom da bi ojačala njihovo samopouzdanje i odvela ih u budućnost.
Kako je tako mlada uspela da ostvari sve ovo? Abia Akram kaže da su joj obrazovanje i podrška roditelja od ranog detinjstva dali samopouzdanje da izađe u svet i ostvari više nego što je većina mislila da je moguće. Svesna svog okruženja u mladosti, poznavala je mnoge devojke u Pakistanu kojima nije bilo dozvoljeno da idu u školu zbog toga što je školovanje veoma skupo. Mnoge siromašne porodice odlučile bi da pošalju svoje muške potomke u školu da bi povećali njihovu mogućnost za zaradu. Za osobe sa invaliditetom, posebno devojke sa invaliditetom, ideja da se šalju u školu bila je daleko od norme.
Suprotno vladajućoj normi u zajednici, roditelji su je vrednovali jednako kao i svoju drugu decu – poslali su je u školu i podsticali da sama donosi odluke. Kada je imala sedam godina, pitala je svoje roditelje da li bi mogla da živi sa ujakom kako bi pohađala jednu posebnu školu koja bi joj pružila savremeno obrazovanje, a ujedno je i donekle dostupna za korisnike invalidskih kolica. Njen trud se isplatio: diplomirala je sa najvišim ocenama i stekla dva master zvanja.
Obuzeta urgentnom potrebom da promoviše obuku i liderstvo među ženama i devojkama sa invaliditetom, Abia Akram je odlučila da sledi put aktivizma. Oslanjajući se na moralnu podršku svoje porodice, osnovala je Nacionalni forum žena sa invaliditetom u Pakistanu da bi žene sa invaliditetom edukovala o tome kako da ostvare svoja prava. Živeti u zemlji u kojoj, kaže ona, većina ljudi veruje da je invaliditet prokletstvo od Boga ili svemoguće sile, da bi se obezbedio prostor za žene sa invaliditetom u javnoj sferi – put je kojim su se drugi plašili da krenu.
Šta mislite koji su najvažniji faktori koji su doprineli da danas budete tu gde jeste?
Moje obrazovanje, kao i podrška i pomoć mojih roditelja. Mnogo sam naučila i iz istraživačkog rada kojim sam se bavila u različitim zemljama, u Japanu i Velikoj Britaniji. Obrazovanje mi je takođe pomoglo da se povežem sa pokretom osoba sa invaliditetom na globalnom i nacionalnom nivou. Pre toga sam se osećala kao da sam ja jedina osoba koja ima ovakvu vrstu invaliditeta. Kada sam se povezala sa pokretom, shvatila sam koliko moram da doprinesem i da učim. Htela sam da učinim vidljivim kampanje za žene sa invaliditetom.
Šta su bile najveće prepreke da postignete sve što ste postigli do sada?
Moja organizacija radi na uključivanju žena sa invaliditetom u obrazovne tokove i obuke za liderstvo, što nastavlja da bude izazov. Kada sam pokušla da kontaktiram žene sa invaliditetom u mnogim zemljama, ispostavilo se da je to tako teško. Ako ih identifikujem, njihovi roditelji neće dozvoliti da se upoznam sa njima. Ako žena sa invaliditetom dođe da ih poseti, to može da im pomogne da prihvate svoj invaliditet i da napreduju kao liderke, kao stručnjakinje i kao ljudi. Radimo na osnaživanju kroz treninge, obrazovanje, konferencije i terenski rad. Sve je to jako važno da se žene sa invaliditetom obuče liderskim veštinama. Izgradnja kapaciteta organizacija da menjaju svoje politike i načine razmišljanja, organizovanje treninga kroz koje uče da razumeju kako da uključuju osobe sa invaliditetom izazovi su za koje se vredi zalagati.
Kako je to što ste žena uticalo na vaš put dovde?
Organizaciju sam osnovala 1997. godine. To je promenilo moj život. Mislila sam da je invaliditet nešto negativno. Kada sam se pridružila pokretu osoba sa invaliditetom, saznala sam da je biti osoba sa invaliditetom samo drugačiji životni stil. To nije bolest. Moram da prihvatim svoj invaliditet, ne samo zbog sebe, već i zbog miliona žena sa invaliditetom u Pakistanu i širom sveta. Imam obavezu da učinim nešto za žene sa invaliditetom širom sveta, posebno u obučavanju za liderstvo.
Šta mislite da je vaš najveći doprinos društvu i zajednici?
Moj najveći doprinos je glas žena sa invaliditetom u globalnoj agendi. Prioriteti i potrebe žena sa invaliditetom moraju biti istaknuti u svim politikama, u agendi Peking +20, u ciljevima održivog razvoja posle 2015. godine. Svuda. Ako se to dogodi, biće to naš najveći doprinos društvu.
Koja je vaša poruka drugim ženama i devojkama koje mogu biti inspirisane vašim životnim putem i dostignućem?
Za žene sa invaliditetom – ne potcenjujte sebe. Osetite svoj invaliditet kao svoju snagu. Informišite se o svojim pravima i, ako vaša zemlja ne poštuje vaša prava, borite se za njih.
Tekst prevela Veronika Mitro
Izvor: Leading the way for women and girls with disabilities, UN WOMEN, 2/2/2015.
