Bila sam bezbrižna i zaštićena. Slobodno prevrni očima i reci da je to kliše, ali sva (o)sećanja kod mene su tako živa, da od njih mogu da ti izgradim kućicu za odmor. Srdačna kakva jesam, pustiću te da se uvučeš unutra i neću ti postaviti nikakvu zagonetku na pragu. I samoj sam sebi nesaznajna enigma! Tu sam frazu usvojila od jedne svoje prijateljice – rođene smo na isti datum u razmaku od pet godina – ona me je nagovorila da se upustim u ovu priču o sebi. O mnogima koje su mi srodne: astrološki, idejno, estetski; po (ne)naklonostima, neispričanim ožiljcima i konzumiranim anestezijama… Sedi do prozora, ohladi čelo na staklu i gledaj kako promiču kadrovi mojih detinjih godina. Da ti sipam jedan liker od čokolade? Poslužiću te i kafom, ako ti nije problem da je sama skuvaš. Ja niti pijem, niti umem da kuvam (čak ni kafu – pa šta?).
Dobro ti se čini, odmalena sam društvena; rečita, ali ne i brbljivica. Koliko sam odmerena u govoru, na delu sam sklona krajnostima. Nekad neodlučna; drugi put brzopleta. Trećeg nema, nego da se (ra)stapam u sopstvenim kontradiktornostima. Preispitujem sve, nego šta. Sastavljam liste – nije retko da za i protiv budu podjednako teške strane. Uvek imam svoje mišljenje; imam ga u izobilju! Ali volim da čujem i tuđe. Potrebno mi je sve to: koliko potvrde, toliko i osporavanja sa strane. Zašto? Da se bolje vidim!
* * *
Rođena sam sa urođenim deformitetom vilice. Haemiatrophyo Faciei L.D. (poetski rečeno). Desna strana lica srasla je za posteljicu i nije mogla da se razvija. Na istoj strani sam imala mladež… iako nije bio tumor, prognozirali su da bi rastao i zauzeo veći deo lica, pa ga je trebalo ukloniti, tako da sam već kao tromesečna beba imala svoju prvu operaciju. Šta je prouzrokovalo sve to? Černobil. Bar su to tako lekari objasnili – navodno je moja mama tokom trudnoće konzumirala nešto ozračeno. Te godine su posledice Černobila bile aktuelna tema. Bilo je prevremeno rođenih beba, rodilo se još jedno dete sa deformitetom i rodila sam se ja – specifičan slučaj. Zvezda. Mojima su samo rekli da će mi se tokom razvoja kost lica drugačije formirati i da posle moje osamnaeste, kada prestane rast kostiju, potražimo hirurga; maksilofacijalnog i estetskog, stručnjaka od koga nećemo zahtevati čudo, već samo malo osećaja za simetriju…
I ti si odrastala sa tim ehom lekarskih glasova u svesti…? Kao u bajci, čekajući da se ispuni proročanstvo ili da se skine kletva… pripremajući se za ključnu godinu, za taj magični broj osamnaest i veliki preobražaj koji treba da se odigra…? Ili nije baš tako bilo?
Donekle, da… jesam se pripremala i znala sam šta me čeka. Nisam razvila komplekse, ali jesam (p)ostala samokritična. Problem s kojim sam rođena podstakao je da ravno ispred sebe postavim realan cilj na kome strpljivo i predano radim. To još uvek traje… Bilo je utešno znati da stanje u kome jesam nije trajno, već nešto što sigurno prevazilazim. Nedostatak je moguće ukloniti, a ja sam na putu do… stvarne i vidljive fizičke lepote. Znam, znam sve to…: i da prava lepota dolazi iznutra i da od goreg uvek postoji gore… sve te (globalne) spoznaje kojima sam se čeličila tokom kriznih perioda… Ne kažem da ih nije bilo, bilo je teških trenutaka… Kada 
su me u školi nazivali različitim imenima, kada čujem da govoreći o meni govore o nekoj tamo rugobi ili se preglasno sašaptavaju: vidi na šta ova liči…! Naravno da nisam (bila) imuna na reči – zar je iko!? Vrlo rano sam videla kako (teška, pogrdna, ružna i nisko bačena) reč može da preraste u kompleks; ali sam odlučila da to ne dozvoljavam. Kako? Isplačem se, pa onda samoj sebi objasnim da su me uvredili ljudi koji nisu vredni moje patnje; ni pažnje. Menjala sam fokus: učenje, sport, druženje, muzika; uvek je bilo nešto značajnije. I nikada nisam htela da se izolujem; naprotiv – bivala sam inicijatorka dobre zabave. Lagala bih ako bih rekla da nisam upadala u zamku onog lamentirajućeg zašto baš ja… Jesam, pitala sam se kakva bih bila da nisam ovakva. Iz svog urođenog problema – naučila sam mnogo! S jedne strane, to me je izgradilo kao ličnost. U smislu da nikada neću pripadati onom soju ljudi koji se loše ophodi prema drugome. Ja ovakva, naprosto, ne umem da se podsmevam! Znam šta je humanost. S druge strane, to urođeno stanje neprestano me iskušava. Odrastala sam u uverenju da će sve biti znatno bolje… a posle osam operacija u proteklih pet godina, počinjem da sumnjam da ću ikada biti zadovoljna. Bar ne u potpunosti; jer i od boljeg uvek postoji bolje.
Dakle, to je bio svojevrsni životni skript, potpisan u najranijem detinjstvu… Biti rođena sa… Čekaj, kako ćemo da imenujemo tu tvoju razliku…? Poete kažu Haemiatrophyo Faciei. Ti kažeš da je to…? Problem. Deformitet. Nedostatak. Dijagnostikovana asimetrija. Anomalija. Prenatalni eror. Posledica; neke ozračene trudničke želje. Mana. Žena sa greškom? Pleonazam! Da je bez greške, ne bi bila žena, već muško ili božanstvo! Da li je to invaliditet?
Ne, ne smatram da je invaliditet. Jer mi to moje stanje nije pravilo nikakve funkcionalne smetnje: mogu jasno da govorim (o čemu god treba), normalno da jedem (sve vrste hrane), da grizem i ljubim (na svaki način)… Osim što sam u šesnaestoj primetila da dišem otežano i počela sam da hrčem. Kroz jednu nozdrvu dobijala sam manje – očigledno nedovoljno – vazduha, ali to je operacijom nosa rešeno vrlo brzo. Na desno uho oduvek nešto slabije čujem – pritisnuto je kostima lica – ali ne u toj meri da bih sebe smatrala nagluvom. Interesantno je da, što sam bila bliža operaciji – onoj pr(a)voj, dugo iščekivanoj – počela sam da doživljavam povremeni bol u vilici. Tako radi ljudska (ženska i moja) psiha – kao da mi šalje potvrdu, opipljivo opravdanje i realan (bolan) razlog koji će da me učvrsti u toj davno donetoj odluci. – Nije to, dakle, nikakav hir… Probada me i boli. Treba da odem na tu operaciju. Nedvojbeno! Ali, ne, zaista ne bih rekla da je invaliditet. Pokretna sam; i deo lica još uvek mi je pokretljiv. Deo identiteta? To jeste. Prepoznatljiva sam po ovakvom licu. Upečatljiva i zapamćena, gde god da se pojavim. Dešava se da me ljudi koje ni ne primetim dugo pamte, čak i ako smo se sreli na nekom sasvim običnom mestu, u svakodnevnoj situaciji… – Ti si ona devojka…! I onda mi tačno navedu gde sam bila i u koje vreme. – Na bazenu, pre dva vikenda… ili dve godine – podjednako pamte! Iznenadi me to svaki put, koliko god da se ponavlja.
Više nego iznenađujuće. Zamisli samo, na bazenu, pored toliko obnaženih tela, da lice devojke ostavi takav (neizbrisiv i trajan) utisak… Jesi sigurna da te ne pamte po grudima?
[Smeh. Mnogo smeha.] To je istina – grudi stvarno odvlače pogled od mog lica. To nekad imponuje, nekad iritira… U oba slučaja, ne stidim se svog tela. Lice je ono što oduvek skrivam. Kosom, pre svega; gotovo nikad ne vezujem kosu. Prešlo mi je u naviku da svoj bolji profil isturim u prvi plan, umem to nenametljivo da uradim, da prikažem sebe u najboljoj verziji; ali ne mogu s(v)e sakriti, čak i kad bih htela! Ponekad se divim samoj sebi, jer znam da bi mnogi u mojoj situaciji odavno poklekli; psihički pukli. Ja ostajem pribrana i vedra; odustajanje vrednujem isključivo kao stranu reč. Slušam druge devojke kako se žale na klempave uši ili kratke prste, kriv nos. Tričarije! I nezdrava preuveličavanja…
Klempave uši? Budi srećna da uopšte imaš oba – jesi li me čula? Mozgom se čuje i (po)sluša, uši su tu da bismo mogle da se zakitimo minđušama. Je li to vrsta ideologije koju zastupaš? Ili ona srodna: Šta će ti oko, da nećeš njime nišaniti!?
Ha-ha… pa ne baš. Ne osporavam ničije pravo na korektivne intervencije, dok god se preduzimaju s merom i dok prate prirodno zadate linije. Sve te promene na telu i te kako imaju smisla, dok god doprinose izgradnji samopouzdanja ili uspostavljanju mira sa samom sobom. Sve smo sklone tome – ženski je pronaći nešto na sebi što će nam izazivati nezadovoljstvo! Kod mene je to znatno upečatljivije, iako mi mnogi govore da se bespotrebno opterećujem, da sam kraljica, kako god da izgledam ili ne izgledam. S druge strane, znam jako dobro koliko unutrašnji stav i ponašanje mogu da preoblikuju telo. Bukvalno! Do sada sam izmenila toliko lica i izraza, da mi je sve teže da se setim one prvobitne sebe. Znaš me odmalena… Godinama sam nosila protezu, odlazila kod specijaliste za vilice – dok god rastu kosti! – glasilo je pravilo. Bila sam zaista disciplinovana, dobro izvežbana u strpljenju. Bila sam, konačno, spremna… isključivo sebe radi, da rešim taj… Kako si ono rekla da ćemo imenovati tu moju razliku?
Estetski izazov. Tako bih ja to nazvala.
Usvaja se. Izazov… Pa to i jeste! Da ti sipam još jedan liker? Može? Evo… služi se. Sečem rođendanski kolač, pa da ti ispričam, onda, sve moje operacije redom… Prvi put, imala sam dvadeset i tri. Po preporuci sam otišla u jedan klinički centar kod izvesnog doktora… nećeš valjda objaviti njegovo puno ime?
Kako reče da se zove? Zvuči kao ime za nekog moreplovca ili pirata, pre nego za hirurga! Daj da mu dodelimo neko doktorskije ime, ha?
Ma, pusti, dovoljno su ga već imenovali u žutoj štampi. Svojevremeno je bio umešan u aferu pod nazivom Smrtonosni Zub, a to sam saznala u postoperativnom periodu; lošem periodu! Ta informacija nije imala nikakvog drugog smisla, osim da se njome dodatno (i bespotrebno!) okrivljujem. Kako god… Stručnjaci su mi biranim rečima objasnili kako treba da budem realna: – Ni posle ovog nećeš biti Dženfer Lopez! – Odlično! Jer ni ne treba da budem Dženifer – ni Lopez, ni bilo koja druga – nego baš Zvezdana. Ja, u poboljšanoj verziji. Moja prva operacija protekla je i završila se… dobro! A onda mi je posle mesec dana ustanovljena blaga infekcija. Toliko blaga, da traje i traje… puna tri meseca, da bi na kraju zahvatila i koštanu srž. (Jesam li već spomenula da su mi je presađivali iz desnog kuka? Da, baš odatle je uzeta.) Sve što mi je ugrađeno u vilicu, trebalo je pod hitno ukoniti! Ispostavilo se da je dobar ishod u stvari potpuni fijasko! Podvrgnuta sam drugom operativnom zahvatu – saniranje infekcije, vađenje koštane srži i titanijumskog implanta. Nakon te druge operacije, rez na licu mi se otvorio… i tad sam konačno potražila drugo mišljenje. Drugi hirurg saopštio mi je da su mi dani, bukvalno, odbrojani, ali da kod njega nema nijednog slobodnog termina u narednih trideset dana. – Neka te zakrpi ko je započeo… pa ti posle dođi ovde. Vratila sam se, dakle, kod prvog hirurga na treću operaciju. Trebalo je što pre sanirati ranu, da ne bi došlo do sepse. A tokom tog medicinskog poduhvata, presečen mi je nerv, usled čega mi je desna strana lica paralisana. Osećala sam se kao da mi deo lica potpuno nedostaje, a izgledala kao da me je udario šlog. (Nije šlog, nego doktor Smrtonosni Zub.) Naravno da sam u jednom periodu krivila lekara… osećala sam se kao neka eksperimentalna studija kojom bi on učvrstio status uvaženog stručnjaka. Očigledno u tome nije uspeo – ne rekoh li već da sam specifičan slučaj – hirurzi mi, dakle, nisu dorasli! U samoodbrani (ili obmani), rečeno mi je kako je infekcija nastala jer moj organizam odbija titanijum. Ako i jeste tako, pitala sam se zašto su otisci mojih zuba fantomski nestali iz mog dosijea? Dodatne razloge da kinjim sebe i da osuđujem sav lekarski soj iznašla sam u medijima – grupa lekara, među kojima i moj prvi hirurg, optužena je (ili oklevetana) za koban ishod jedne manje-više bezazlene operacije. Pacijent je, navodno, umro od gušenja upalnim gnojem. – Da sam se samo bolje raspitala! – izjedala me je ta misao. Krivila sam samu sebe što sam – tako brzopleta ili kakva već umem da budem – odabrala pogrešnog hirurga. No, pitanje je da li bi ijedan bio pravi; verujem da su neki ishodi neminovni, bez obzira na aktere. Naravno, potpisala sam tu šablonsku saglasnost, pa sva odgovornost, zajedno sa lekarskom nemarnošću, ostaju na meni. Gaza natopljena krvlju tri dana mi je stajala u ustima, dok su mi zubi bili vezani žicom. Kada je moja mama pitala zašto sam u takvom stanju – doslovno nije mirisalo na dobro – samo su joj rekli: – Ne znam, nije u mojoj smeni. No, završila se i ta smena.
I umesto planiranog poboljšanja u svakom smislu – u domenu estetike, psihe, samopouzdanja i životnog stila – sve je u stvari poprimilo neki neočekivano suprotan tok…?
U suštini, izazvani su sve veći problemi… Oporavljala sam se u kućnoj izolaciji i to je bio prelomni period za moje psihičko stanje. Ogledalo je postalo užasan neprijatelj. Samoj sebi bila sam krajnje odbojna; čak i zastrašujuća! Išla sam da poboljšam nešto, a doživela takvo pogoršanje – teško je i poverovati! Upadala sam u depresivna i mračna raspoloženja, u virove samokrivice… ali jaka želja je čudo! Nastavila sam da verujem da postoji izlaz i još čvršće odlučila da ću popraviti ovo što me zadesilo. U bolnici sam bila okružena zaista teškim pacijentima, a tu atmosferu najviše pamtim po uzajamnom bodrenju i podršci. Kad čuješ tako različite životne priče, onda staneš pred sebe i zapitaš se: – Kako ja uopšte mogu da kukam? Lako osporiš sebi to pravo. To je umnogome uticalo na mene… Kao, uostalom, i neizmerna doza podrške koju sam primala od najuže porodice, rodbine i prijatelja. Od srca sam zahvalna svima koji su bili uz mene u tim periodima oporavka i davali mi dodatnu snagu. Kad si okružena ljudima koji te vole baš takvom kakva jesi, osećaš se privilegovanom… bez obzira na sve.
Usledile su još dve operacije kod mog drugog hirurga koji se prihvatio da popravlja načinjenu štetu. Zapravo je planirana jedna, ali snimak nije mogao dovoljno precizno da pokaže stanje u kom sam bila. A hirurg nije hteo da me preterano opterećuje detaljima. Na moje i mamino razočarenje, što ne izgledam bog zna kako bolje, samo je izjavio: – Šta očekujete? Takva je i došla! Za njih smo nekad manje od ljudskog bića. Trebalo je da odmorim (bar) šest meseci, jer su sve te (učestale) operacije jako iscrpljujuće. Anestezije, velike količine antibiotika, injekcije – od kojih više nisam znala da li me jače boli guza ili vilica! Srećom, imala sam dovoljno izdržljiv organizam da sve to podnese, jaku psihu i izgrađenu svest o situaciji u kojoj sam se našla. U kojoj još uvek jesam! Peta operacija je prošla dobro i posle toga sam krenula na fizikalnu terapiju, da pokušam da vratim funkcije onog presečenog nerva. Tamo me nisu obeshrabrili, ali su mi postavili ono čuveno pitanje: – Gde ste do sad bili!? Na hirurgijama. Svuda gde su mi govorili da mi fizikalna terapija neće pomoći! Došla sam samoinicijativno. Terapija je trajala dve godine: stimulacija strujom i facijalne vežbe (grimase lica). Vredelo je, mada nikada neću biti kao pre. Gornja vilica mi je izbočena i usna mi beži, pa mi se dešava da mi ispada hrana. Nema šanse da više ikada naduvam balon, jer sam izgubila taj osećaj u usnama. Teže mi je da zagrizem jabuku, strogo izbegavam gumene bombone (nije da mi preterano nedostaju, ali opet). Sve su to ograničenja koja sam stekla… Nakon treće operacije, primetila sam da mi se povećala dioptrija. Otkako mi je presečen nerv na licu, ne mogu da zatvorim desno oko. Ne trepćem s te strane, pa mi je oko preosetljivo na dim i svetlo, na vodu prilikom tuširanja. Srećom, nije prestalo da proizvodi sopstvene suze! Da nije toga, došlo bi do oštećenja rožnjače i eventualno bih oslepela. Sve te (dis)funkcije ostaće nepromenjene – neće se vratiti, ali ni pogoršavati. Očekujem poboljšanje na estetskom planu. Sitne korekcije, još uvek ne znam kojom metodom: dodavanjem tkiva, zatezanjem kože, podizanjem obrve… Na asimetriji kosti lica za sada ne može mnogo da se uradi, ali raspitujem se za nove mogućnosti.
Do sada sam imala tri operacije kod plastičnog hirurga – to je moj treći doktor, stručnjak za takozvanu rekonstruktivnu mikrohirurgiju. Šesta operacija bila mi je najteža. U zahvatu koji je trajao devet sati, presađivali su mi mišić uzet s leđa i krvni sud izvađen ispod pazuha. Time je trebalo da se uspostave normalne mišićne funkcije i krvotok. Koliko god teoretski znaš šta te čeka, doživljaj je mukotrpan! Ponovo taj oporavak u šok sobi – ni manje ni više nego dvadeset i jedan dan – u izolaciji i bolovima, mučnini koju izazivaju antibiotici, uz povremene napade gušenja… Sledeće dve operacije – otklanjanje ugrađenog viška – nisu bile toliko zahtevne. Kad se osvrnem na sve kroz šta sam prošla, čini mi se da sam nekad bila hrabrija. Predstoji mi još jedna operacija; pomalo strepim – jer to je finalni zahvat, a ishod je neizvestan. Nekako već sada sumnjam da ću biti zadovoljna… I sam doktor mi je kontradiktoran. Rekao mi je da, što se njega tiče, urađeno je sve što je moglo da se uradi i on tu više ništa ne bi dirao, jer pomak bi bio neznatan, pošto asimetrija kosti lica ne može baš mnogo da se ulepša… a onda mi je napisao da se vidimo za šest meseci kako bismo razmotrili eventualne mogućnosti. Šta je time hteo da kaže? Da mi daje novu nadu… ili da mi daje šest meseci da pripremim novac za još jednu operaciju? Znaš, hirurzi imaju taj šifrovani jezik koji nije teško savladati. Kad, na primer, zatraže razgovor sa tvojom mamom, to znači da će za tvoj slučaj izvojiti dodatna dva minuta – taman koliko treba da se od mame preuzmu viski i koverta.
[Ovaj liker ti je odličan!] Sada, kad se osvrneš na prethodnih pet godina i svih osam operacija…?
Često sebi postavljam to pitanje! Za mene uopšte nije postojala mogućnost nekih dodatnih komplikacija niti loših posledica. U vreme prvobitnih operacija, mogući rizici mi nisu predočeni; tek kasnije mi je stavljeno do znanja da mi predstoje komplikovani i složeni operativni zahvati. Pitam se da li bih ponovila sve ovo… da sam unapred znala da je ishod ovakav kakav je. Logično je da ne bih. Ali… to je od detinjstva bila moja najveća, životna, želja. Da izgledam kao i svi drugi; bez (upadljivog) deformiteta. Da se nisam upustila u ceo taj proces, verovatno bih kinjila sebe. Uvek bih se pitala šta bi bilo da jesam i to bi me izjedalo. Kao neka vrsta nedostatka koji titra unutar tebe; kao poziv koji ne možeš ignorisati. U mojoj glavi estetika je odnela prioritet, a zapravo su sve moje operacije – sve do sedme – započinjane iz funkcionalnih potreba. Trebalo je da mi se podesi dobar zagrižaj (mada sam umela da živim i bez toga); trebalo je donju vilicu prilagoditi gornjoj i centrirati bradu – čime bi se dobila simetrija lica. Nemam više realnu sliku o tome kakav je pomak napravljen. Ono što je trebalo svesti na jedva primetno, sad je možda još uočljivije; zagrižaj mi je verovatno gori – ili se još nisam odvikla od onog urođenog, pa teže funkcionišem…? Neke stvari su, sigurno, izvan našeg domašaj – iz nekog razloga tako treba da bude. Dobijala sam na drugoj strani, jer sve te operacije i periodi oporavka dali su mi priliku da ojačam. Ne treba posebno napominjati da sam postala obazrivija; daleko promišljenija nego pre. I nepoverljivija; prema svemu. U suštini, sve osobine koje imam, došle su do punog izražaja; izgrađena sam kao ličnost. Tako ja to vidim. Duhovno i psihički sam jača od većine ljudi koje poznajem.
Nisam očekivala da će sve tako dugo da traje. Za sve ovo vreme, verovatno sam propustila neke dobre poslovne prilike. Odložila sam zapošljavanje, jer protekli period definitivno nije bio pogodan za neko intenzivno traženje posla niti za započinjanje karijere. Išla sam na nekoliko razgovora u par navrata i… Na jednom mestu su mi rekli da se ne ljutim, ali da sam nepodobna za rad sa klijentima, jer bi moj izgled dominirao svakim poslovnim razgovorom. A onda ti razgovori više ne bi bili poslovni! Ne bi me čuli, jer bi me gledali. Dešavalo mi se to – da se službenici iz pošte ili banke toliko zagledaju u mene, da uopšte ne čuju šta im govorim. Činjenica je, ljudi su znatiželjni… pa i ja sam! Prijatnije mi je da me pitaju, nego da samo zure i pretpostavljaju kako sam preživela neku gadnu saobraćajku. Zaista nikada nisam imala problem da (pro)govorim o svemu ovome…
Da li bi sad svim znatiželjnim [and all the lonely] ljudima mogla da kažeš… dve istine i jednu laž o sebi?
Uh! Rado, kad bih samo znala u momentu. Uhvatila si me nespremnu. Prva istina je… hajde ti navedi jednu, poznaješ me.
Vešto izvrdava pitanja koja nisu po njenom [asocijativnom] ukusu… Zavodljiva.
Istina! Dobro… zaljubljive sam prirode; pažljiva; bila sam štreberka i ostala perfekcionistkinja. Je li to sad tri? Čekaj, izbriši tu zaljubljivu prirodu i umesto toga stavi da sam hladna i distancirana.
Zabeleženo; baš sve onako kako si rekla.
Ako moj dečko pročita ovo – a hoće…
On će umeti da razazna laž između dve istine, zar ne?
Nije sporno… ali opet! Možda posumnja. – Zaljubljiva, je li? Istina je da ne znam da li sam se ikada zapravo zaljubila; ja gotovo odmah pređem u zavolela. Brzo se vezujem. Kao devojčica, bojala sam se da nikada neću imati momka, jer nisam dovoljno… klasično lepa. Šta se desilo? Realna iskustva osporila su taj moj strah. Spočetka sam imala problem: – Ma daj, kako uopšte da verujem nekome ko mi kaže da sam…lepa!? Još uvek učim da prihvatam komplimente. Nekad sam mislila da mi ih udeljuju iz sažaljenja ili učtivosti; sad znam da napravim razliku. Momci mi ne govore da sam lepotica. (Kraljica je znatno više.) Svi moji (muški) prijatelji kažu mi da sam, bez obzira na sve, ženstvenija od mnogih devojaka. Ženstvenost se uči, to nisu (samo) crte lica niti model tela; ženstvenost je u stavu i manirima, to je neko držanje do sebe, stvar urednosti i pitanje stila. Vrednost za sebe. Govore mi da sam simpatična i da imam… to nešto. – Ima nešto u tebi – kažu. – Nešto u pogledu – što niko ne može da definiše. Ni ne treba! To je harizma; ili moja vedrina; nešto što isijava iz mene. – Zračiš! – kažu. –Da, još od Černobila! Eto, upravo time su privučeni u moj život! Stavovima o sebi, humorom na sopstveni račun… I još nešto – da nemam ovakve grudi, možda bih stavila veće! [Smeh. Mnogo smeha.] To mi je nezaobilazan adut!
Moj sadašnji dečko… u potpunosti me prihvata. Zahvaljujući njemu, ja mnogo bolje prihvatam samu sebe! On je pun podrške, ali realan, otvoren i direktan; pouzdan. To je tako rasterećujuće! On me je viđao u svim fazama u kojima nijedna devojka ne želi da bude viđena: bez šminke, otečena, isečena, modra, neispavana, malaksala… i nikad odbojna! Posle svih operacija kroz koje sam prošla, vratila sam se s ožiljcima. On jedva da ih je primećivao. Ja jesam. Imam ih na licu i na oba kuka; jedan se proteže do polovine leđa. Svedočanstva o velikim i dubokim rezovima na telu… pomalo su već izbledeli, mada još uvek podsećaju na one mučne hirurške dane. Iritirali su me, primoravali me da donekle menjam način odevanja, da se dobro zamislim pred odlazak na plažu… A znaš do čega sam onda došla? Celulit je ipak gadniji od bilo kog ožiljka!
Neka nesavršenost uvek o(p)staje – pa to je tako ljudski! Ali ženama ne treba praštati! Ni celulit, ni mladeže na pogrešnom mestu, ni strije. Danas ne izgledam najbolje…A danas je svaki dan! Ko stvara tu nedostižnu viziju sa kojom se neprestano poredimo?
Ja sam stvorila svoju; asimetrijom usavršen portret. Nije delovao tako nedostižan… Možeš li ti da me uporediš… sa onom od pre osme, šeste ili četvrte operacije? Kada sam ti izgledala (naj)bolje? Nisi me videla dugo, sigurno možeš da primetiš neku razliku…
Za dve godine, mogu ti reći da uopšte nisi ostarila!
Haha… To je dobro čuti! Ni ti… jedino što se kod tebe menja za sve ove godine je boja kose.
Tačno, počela sam primetno da sedim!
Ma daj… [Još smeha.] Čoveče, nisam ni mislila da mogu tri sata o ovome da pričam!
U stranicama će to drugačije da se broji… Odaberi neke fotografije kojima ćemo da ilustrujemo ovu tvoju priču; svi tvoji varijabilni portreti, bez ijedne maske.
Razmisliću o tome. O svemu, još jednom, kad pročitam ovo o sebi… Znaš da mene uvek zanima kako me drugi doživljavaju. Koliko se utisak koji ostavljam razlikuje od mog mišljenja o samoj sebi. Sakupljam potpuno različite percepcije o jednoj te istoj – meni. I to je zaista interesantno! Jednom sam tri svoje različite fotografije poslala poznanicima i prijateljima uz zadatak da odaberu najbolju. I znaš šta se dogodilo? Niko se nije odlučio za fotografiju koja je bila moj favorit! Očigledno ja sebe vidim drugačijom nego što jesam; ili nisam. Drugi me vide drugačijom. I time je sve relativizovano.
Umesto završne poruke za sve nas koje smo nezadovoljne, manje lepe, neprivlačne, nedovoljno dobre, nikad dovoljno mršave, sklone da preuveličavamo svoje nedostatke… jer smo, naprosto – žene… da li bi nam otkrila recept ovog likera koji smo pile?
NAKON AUTORIZACIJE:
Završna reč iz druge (st)ruke
Ma kako sad bilo i bez obzira na sve što sam prošla, ne želim nikoga da osuđujem, jer ljudski je grešiti. Ko ne može da oprosti drugima, ruši most koji i sam mora preći. Praštanje je vrlina samo hrabrih i jakih; to je teška i značajna lekcija. Kada se iz takvog stanovišta osvrnem na prošlost, za koju znam da je nepromenljiva, menjam svoj pogled na budućnost. Ljudi nisu ni svesni koliko su spremni da oproste , a spremniji su daleko više nego što pretpostavljaju. Važno je da sve gorke i loše stvari ostavimo iza sebe i da nastavimo sa pozitivnim i samouverenim razmišljanjem. Mark Tven je rekao: Oprost je ekonomski isplativ za srce. Čuva troškove ljutnje, cenu mržnje i traćenje duha.
