Marta Bek je veoma tražena trenerica života i autorka best-selera. Njen život je konstantna borba za preživljavanje. Preživela je seksualno zlostavljanje u detinjstvu , istupila iz Mormonske crkve, bila u braku 10 godina, dok njen suprug nije otkrio da je gej, a nakon nekoliko godina i ona sama shvatila da je homoseksualne orijentacije… Marta Bek je prvi put primećena u Americi kada je napisala knjigu Očekujući Adama o tome kako se nosila sa pitanjima za i protiv rođenja svog drugog deteta kome je prenatalno dijagnostikovan Daunov sindrom. Izdvajamo ovde neke delove iz te knjige.
Bila sam negde na polovini svog doktorskog programa na Harvardu, kada je moje drugo dete dobilo dijagnozu Daunovog sindroma, otprilike u šestom mesecu trudnoće. Dakle, u prilično poodmakloj trudnoći.
Još uvek je postojala mogućnost da prekinem trudnoću, ali sam se jako vezala za bebu i odlučila sam da to ne uradim. Što ne znači da osuđujem nekoga ko bi postupio drugačije. To je bio moj lični izbor, napravljen iz moje perspektive. Molili su me da abortiram. – To je kao da imaš maligni tumor i ne dozvoljavaš nam da ti ga otklonimo – govorili su mi lekari. Moj um ih je pratio, ali ne i srce. Imala sam prijateljice koje su prekinule trudnoće nakon uspostavljanja iste dijagnoze i podržavala sam ih, ali sam znala da u mom slučaju stvari treba drugačije da se odvijaju.
Većinom vremena ne osećamo se sasvim dobro i izgleda kao da stalno nešto tražimo. Mislimo da će nam izvesne stvari obezbediti da se osećamo bolje, ali sve je to kulturološki definisano: veća kuća, više novca… To obično ne zadovoljava našu potrebu, pa i dalje tražimo. Živimo život kao da igramo igru toplo-hladno, stalno donoseći odluke koje bi trebalo da nas usreće na dubljem nivou. Ja sam donela takvu odluku razmatrajući abortus – postupila sam onako kako je meni delovalo toplije. Prethodno sam napravila mnogo izbora koji su bili hladni, a mislila sam da će me usrećiti.
Bila sam zaglavljena unutar harvardske zajednice koja glorifikuje intelekt, a moj sin će zagarantovano voditi život koji je po svemu različit od života harvardskih pitomaca. Tako da sam morala da preispitam svoje predrasude o tome šta ljudski život čini vrednim življenja. I koje to ljudsko biće nije vredno dolaska na svet? Ako je odgovor ono koje je “manjkavo”, onda smo svi mi greške.
Ono što sam shvatila posmatrajući Harvard jeste da svi ti veoma, veoma pametni, uspešni ljudi, nisu ni blizu toliko srećni; zapravo je izgledalo da su nesrećni koliko i bilo ko drugi.
Onda sam počela da mislim kako je iskustvo radosti zapravo najdublji razlog našeg postojanja. Emerson je rekao da je lepota sama po sebi dovoljan razlog postojanja, a radost je osećaj lepote. Dakle, radost je razlog postojana. Znala sam u svom srcu i iz sopstvenog iskustva, da ljudi koji žive sa različitim invaliditetima mogu iskusiti radost u opsegu koji je velik, ako ne i veći nego kod drugih ljudi.
Dva meseca kasnije rodio mi se sin. Bila sam apsolutno užasnuta, a on je nastavio da me edukuje, iako sam imala ozbiljnih poteškoća u učenju, u oblasti radosti, sabranosti, prisustva i ljubavi.
Sada mislim da mi je njegovo rođenje spaslo život na mnogo načina, a u to vreme su mi govorili da odbacujem svoj život – što se ispostavilo da je istina. Samo što taj život koji sam odbacila uopšte nije bio po mojim merilima, a život koji sam dobila je zaista, zaista blagosloven.
Ako se suočavate sa gubitkom ili dijagnozom koja deluje užasavajuće u ovom trenutku, preispitajte svoja uverenja i dajte sebi vremena. Ponekad ono što mislimo da nas uništava zapravo otvara vrata istinskoj sreći.
Tekst pripremila Marijana Čanak
IZVORI:
http://www.theguardian.com/lifeandstyle/2008/jul/04/women.healthmindandbody
