Na današnji dan pre 80 godina (12. februara 1947. godine) umrla je Rajnhild Kata, prva Norvežanka sa potpuno oštećenim sluhom i vidom koja je dobila odgovarajuće školovanje i čiji je uspeh u ovladavanju govorom inspirisao Helen Keler da istraje u učenju govora.
Rođena je u Norveškoj 23. maja 1873. godine. Na uzrastu od tri i po godine, najverovatnije kao posledicu šarlaha, izgubila je sluh, vid, osećaj mirisa i ukusa.
Učitelj i autor Halvard Berg (1850-1922) upoznao je Rajnhild 1887. godine i napisao inspirativni članak o njenom tragičnom stradanju u tadašnjim uticajnim norveškim novinama Verdens Gang. Članak je pročitao Lars Havstad, koji je i sam imao potpuno oštećen sluh i bio je začetnik obrazovanja osoba sa potpuno oštećenim sluhom u Norveškoj. Havstadov zet, Elajas Hofgard je bio administrator Hamar instituta za gluve, i na sugestiju Havstada, prihvatio je Rajhild za učenicu, a država je pristala da plaća njenu školarinu.
I tako je dana 15. januara 1888. godine četrnaestogodišnja Rajhnild Kata u pratnji svoga oca prvi put stigla u školu. Bila je to teška promena za nju. Bila je sumnjičava prema svim tim strancima, i nije tolerisala dodir. Bilo je trenutaka kada je vrištala, ujedala i grebala sve koji joj se približe. Hofgard se nije dao obeshrabriti i konačno je uspeo da je smiri. Rajnhild je najpre razvila poverenje u njega, zatim i u druge, i dozvoljavala je da budu u njenoj blizini.
Hofgard je uveo govorni metod za veoma talentovane učenike sa potpuno oštećenim sluhom i postizao je dobre rezultate. Ipak, iznenadio je mnoge kada je izjavio da će isti metod koristiti sa Rajhild. Smatrao je da bi upravo dete koje ne čuje i ne vidi imalo najviše koristi ako bi naučilo da govori (umesto da uči da koristi ručno pismo – prikazivanje slova pomoću prstiju ruku).
Hofgard je najpre naučio Rajnhild da izgovara glasove, a zatim da kombinuju dva glasa u slog, i konačno više slogova u reči, pre nego što je uopšte počeo da pridružuje značenje ovim glasovnim vežbama koje je predstavljao kao zanimljivu igru. Prve reči koje su koristili su: ur (sat), fot (stopalo), i bord (sto).
Tokom nekoliko dana reči su povezivane sa stvarima, sve dok Rajnhild ne bi razumela da reči imenuju određene stvari. Godine 1989. Rajnhild je već govorila jednostavne rečenice. Nakon toga naučila je i da razumeva druge govornike stavljanjem svoje ruke na njihove usne dok su govorili, i naučila je da piše i čita koristeći Brajevo pismo.
U junu 1897. godine dobila je potvrdu o uspešno završenom školovanju, što je značilo da mora da napusti školu. Međutim, po napuštanju škole njen razvoj je stagnirao, i Hofgard je uspeo da dobije dozvolu da se ona vrati da živi u školi još nekoliko godina. U arhivskim podacima škole, Rajhnild Kata je poslednji put navedena u popisu od 3. decembra 1900. godine. Kada je napustili školu, njen razvoj je bio sličan razvoju talentovanih osoba koje ne čuju (ali vide), što se tada verovalo da je nemoguće.
Helen Keler u Priči mog života kaže: …Uporno sam se trudila da koristim svoje usne i glas. Prijatelji su me obeshrabrivali u tome, plašeći se da ću se samo razočarati. Ali ja sam bila uporna, i ubrzo jedan događaj rezultirao je u probijanju ove velike barijere – čula sam priču o Rajnhild Kata. Gospođa Lamson, koja se upravo vratila iz posete Norveškoj i Švedskoj, došla je da me poseti i ispričala mi o Rajnhild Kata, devojci iz Norveške koja ne čuje i ne vidi i koja je naučila da govori. Gospođa Lamson tek što je završila priču o uspehu ove devojke, a ja sam već bila u žaru nestrpljenja. Rešila sam – i ja ću naučiti da govorim!
Rajnhild Kata je, pored toga što je naučila da govori i piše, postala vešta i u vezu, pletenju i tkanju. Dobila je pohvalu za nekoliko radova koje je poslala na izložbi u Skien 1891. godine, a kasnije u životu zarađivala je dovoljno novca od svojih zanata da je mogla sebe finansijski da podržava.
Rajnhildin otac je umro tokom njenog školovanja, i ona se nakon napuštanja škole vratila kući da živi sa svojom majkom. Hofgard je redovno posećivao sve dok mu nesreća koju je doživeo na biciklu 1904. godine nije onemogućila putovanja. Nakon što joj je majka umrla, Rajnhild je prešla kod jedne od svojih sestara, i poslednjih deset godina svog života živela je u Hamaru. Umrla je 12. februaru 1947. godine nakon borbe sa bronhitisom.
Rajnild Kata je opisana kao skoro uvek nasmejana, dobre naravi, pričljiva i sa nepokolebljivom verom u boga.
Izvori:
Ragnhild Kata, https://en.wikipedia.org/wiki/Ragnhild_K%C3%A5ta
Helen Keller, The Story of My Life, Part I, Chapter XII
