Godina 1965. Birmingem, Engleska. Industrijska zona, fabrika obrade metala. Poslednji radni sati poslednjeg radnog dana. Da li da se uopšte vraća na posao posle pauze za ručak? Neko bi trebalo da zameni koleginicu koja se još uvek nije pojavila. Kakva gnjavaža… mama će mu zvocati ako ne priskoči u pomoć samo još ovaj, poslednji put… (Ma ne, naravno da se ne radi o porodičnom biznisu; samo su radnici starog kova; privrženi.) Vratio se u fabriku i preuzeo mesto za mašinom za kojom nikada ranije nije radio.
Kada ste poslednji put uradili nešto po prvi put? Najmanja promena može izazvati posledice nesagledivih razmera…
Posao je okončan vrlo brzo. Za svega nekoliko trenutaka sve je bilo gotovo – neposlušna mašina sekla je živo meso umesto metala. Ogoljene kosti virile su napolje, bilo je krvi svuda…
– Toliko sam bio u šoku, da me isprva nije čak ni bolelo.
Mašina mu je odsekla vrhove srednjeg i domalog prsta na desnoj ruci. Bilo mu je svega sedamnaest godina. I bio je levoruk. Ta povreda na radu sahranila mu je snove.
Vrhovi prstiju – možete misliti – i to mi je neki invaliditet! Komad kože u odnosu na, recimo… Moj invaliditet je bolji od t(v)og!
Možda… a šta ako je naš junak radničke klase zapravo bio – gitarista (u nastajanju)…? U tom slučaju, amputacija vrhova prstiju dobija tragičan prizvuk… Ali ne i svoj konačni smisao.
Pošto je sviranje gitare postalo previše bolno – na granici sa nemogućim – sledeći logičan korak bio bi…
– Jednostavno zaboravi na muziku i pronađi neki novi hobi… recimo, pecanje? Da, pecanje. Možeš dobro da zabaciš iako nemaš celu šaku. Ribama je ionako svejedno, samo zevaju, a ne puštaju glasa od sebe.
Zaista je razmišljao da napusti muziku… a onda mu je (sada već bivši) šef (istog onog odeljenja na kome je doživeo nezgodu sa mašinama) poklonio ploču. Na omotu: Django Reinhardt.
– Ko je, do đavola, taj?
– Doduše, dobro zvuči…
– Django je (bio) džez gitarista sa ograničenom pokretljivošću jedne ruke. To ga, očigledno, nije sprečilo da uđe u istoriju muzike.
Ohrabren u dovoljnoj meri da napusti tu prvobitnu ideju o napuštanju… I nadahnut (pri)nov(ljen)om pričom (i zvukom), pokušao je da svira kao dešnjak. Nije išlo. Onda se dosetio da napravi štitnike za prste. Mini-proteze ili ekstenzije nastajale su pretapanjem plastičnih kutija od tečnog sapuna. Pravio je plastične loptice koje je bušio lemilicom, a zatim uranjao prste u još toplu plastiku kako bi poprimila odgovarajući oblik. U konačnoj verziji, dobijeni naprstak prevlačio je kožom, za bolji kontakt sa žicama na gitari. Da li je uspelo? Trebalo je sprovesti još neke (sitne) izmene i prilagođavanja…
Počeo je da koristi najtanje žice za gitaru i da ih raštimava na niže oktave; svirao je pretežno dublje, ali lakše akorde. U osnovi – to je bilo to!
Promene koje je uveo utemeljile su jedinstveni stil i zvuk koji će postati prepoznatljiva esencija benda Black Sabbath – ishodišta heavy metal muzike. I – ko bi rekao – metal je rođen iz nedostatka dva prsta… \m/ Začetnik novog žanra i jedan od najuticajnijih gitarista svih vremena još uvek svira sa štitnicima za prste koje mu izrađuju po porudžbini. Tony Iommy. Rođen na današnji dan, 19. februara 1948. (na prelazu ka znaku ribe). Heavy birthday, Tony.
