Živim sa paničnim napadima u proteklih pet godina. Imala sam ih toliko, da sam prestala da brojim. Sećanja na najgore napade uglavljena su u moj um kao košmari. Nebrojeni napadi u mojoj studentskoj sobi u domu. Nikada ih neću zaboraviti.
Kada imam panični napad, imam simptome koje svi uvek spominju. To su simptomi koje ćete brzo naći ako u Google pretragu ukucate šta je panični napad? Ubrzano lupanje srca – kao da mi je neka ogromna ptica zarobljena u grudima – oznojeni dlanovi, mučnina i drhtavica. To su užasni fizički simptomi paničnih napada i verovatno većina ljudi može reći da je iskusila nešto slično barem jednom u životu.
Panični napradi su više od iznenadnog osećaja anksioznosti. Više od osećaja koji imate kada vas neko uplaši, pa bez razmišljanja kažete: Skoro si mi izazvao napad panike! Panični napadi su neverovatno traumatična iskustva koja se dešavaju iznova i iznova.
Ljudi ne shvataju da fizičko iskustvo paničnog napada nije uvek njegov najgori deo. Prilično užasavajuće stvari odvijaju se u glavi. U nekim od mojih najgorih paničnih napada prisutna su dva simptoma o kojima niko ne govori: derealizacija i depersonalizacija.
Derealizacija je elegantna reč za osećaj potpune razdvojenosti od sopstvenog okruženja. Kada ovo iskusim tokom napada, sve oko mene čini se nepoznatim. Mogu da budem u svojoj spavaćoj sobi, okružena stvarima koje sam videla mnogo puta: tu je moja mačka, moj krevet, moja odeća. Ipak, osećam se kao u nepoznatom svetu. Osećam se kao vanzemaljac koji je nasumično sleteo u neku kuću.
Ne samo to, nego se stvari oko mene čine maglovitim i lažnim. Užasavajuće je postati tako odvojen od svega. Mozak mi se ponaša neverovatno čudno, da to nikako ne razumem, i zaglavljena sam u svoje telo, pokušavajući da nađem neki smisao u svemu. Tokom paničnog napada, potrebno mi je da se uhvatim za nešto, nešto na šta se zaista mogu osloniti. Žudim za nečim poznatim, ali um mi otežava da primetim bilo šta poznato.
Ljudi koje volim izgledaju kao stranci. Zbog derealizacije sam zabrinuta ako treba da otputujem na nepoznato mesto. Volim da putujem, ali strah od nepoznatog dovoljan je da me u tome spreči.
Depersonalizacija je potpuno drugačiji osećaj od derealizacije. Ponekad se oba osećaja odvijaju u isto vreme. Depersonalizacija je iskustvo boravka izvan tela. Osećam se odvojenom od same sebe, kao da sebe posmatram izdaleka. Teško je setiti se šta mi je važno tokom tih iskustava. Samo se krećem bez svrhe.
Panični napadi ostavljaju me iscrpljenom i u potrazi za podsetnicima na to ko sam i šta čini da se osećam dobro u svojoj koži. Panični napad ove vrste nalikuje novom traženju sebe. Ako ih često imam, to je kao da stalno moram da potvrđujem ko sam.
Za mene su depersonalizacija i derealizacija najužasavajući osećaji, jer znam da dolaze iz mog uma, a ne iz tela. To su simptomi koje niko drugi ne može da vidi i to ih čini još strašnijim. Oba osećaja stapaju se sa preplavljujućim osećajem da ludim i gubim kontrolu nad svim.
Ponekad imam čudan osećaj da su svi svetski problemi, sve nove priče koje svakodnevno slušam, pale na moja leđa. Moji panični napadi bave se takvim temama. Taj osećaj i strah da ludim još više pogoršavaju panično stanje. Upadam u užasne cikluse panike koje je teško zaustaviti.
Volela bih da ljudi znaju da panični napadi nisu uvek samo lupajuće srce. Nisu ni produženo stanje onog zapanjujućeg osećaja kada vas neko uplaši. Niti je rešenje uvek u opuštanju i sporom disanju. Ponekad, treba se uhvatiti za nešto poznato i podsetiti se na poznate ljude i stvari. To znači pokušavati da ne odlepiš još više i strpljivo čekati da osećaj prođe, iako bi najradije glasno vrištala i plakala.
Tokom paničnih napada, telo radi ono što zna da radi kada je uplašeno, a to može značiti odvajanje od sveta na neko vreme. Volim da se podsećam na ovo, jer mi se onda čini da imam neku kontrolu nad paničnim napadima. Telo radi ono što mora da radi.
Panični napadi su delikatan ples između stvarnosti i fantazije. Iako su depersonalizacija i derealizacija užasavajući osećaji, znam da su prolazni. Znam da ću se ipak vratiti onome što jesam i ljudima koje volim.
Moji panični napadi izgledaju kao duga i varljiva putovanja nazad u normalu. Iako mi se čini da sam luda i da gubim kontrolu, put ima završnu tačku. Toga pokušavam da se setim kad srce počne da lupa.
Rachel Gearinger
IZVOR:
The Panic Attack Symptoms Nobody Talks About
