Rozmari Garland – Tomson je profesorka ženskih studija i engleskog jezika na Univerzitetu Emori. Oblasti istraživanja kojima se bavi su: feministička teorija, američka književnost i studije invalidnosti. Njen rad otvara teren za oblast invalidnosti u humanističkim naukama i ženskim i rodnim studijama.
Predstavljamo prevedenu i skraćenu verziju njenog rada: Integrating Disability, Transforming Feminist Theory, Gendering Disability, eds. Bonnie G. Smith and Beth Hutchinson, Rutgers, The State University, 2004,73-106.
Integrisanje invalidnosti, transformisanje feminističke teorije
ROZMARI GARLAND-TOMSON
Feministička teorija invalidnosti
Naslov koji sam odabrala, „Integrisanje invalidnosti, transformacija feminističke teorije”, poziva se na dve ideje i povezuje ih: integraciju i transformaciju, od kojih su obe fundamentalne za feministički projekat i za sveobuhvatniji pokret za ljudska prava koji ga je inspirisao. Integracija podrazumeva postizanje ravnopravnosti punim uključivanjem onoga što je ranije bilo isključeno i podređeno. Transformacija podrazumeva rekonstruisanje utvrđenog znanja i poretka stvari. Ukazivanjem na integraciju i transformaciju, postavljam svoj vlastiti skromni projekat integracije invalidnosti u feminističku teoriju u politizovanom kontekstu pokreta za ljudska prava, da bi ukazala na eksplicitnu vezu, koja se u feminizmu pretpostavlja, između intelektualnog rada i posvećenosti cilju uspostavljanja pravednijeg, ravnopravnijeg i integrisanog društva. Glavna tačka koju ću ovde istaći jeste da integrisanje invalidnosti kao analitičke kategorije i sistema reprezentacije produbljuje, proširuje i postavlja izazove za feminističku teoriju.
Akademski feminizam je složen i kontradiktoran splet teorija, strategija, pedagoških pristupa i praksi. Jedan način pristupa feminističkoj teoriji jeste tvrdnja da ona istražuje na koji način kultura ispunjava specifičnosti tela značenjima i ispituje posledice tih značenja. Feministička teorija je kolaborativno, interdisciplinarno istraživanje i samosvesna kulturna kritika, koja preispituje na koji način su subjekti višestruko međusobno povezani: drugim rečima, kako se sistemi reprezentacije roda, rase, etničke pripadnosti, telesne sposobnosti, seksualnosti i klase međusobno izgrađuju, dopunjuju i suprotstavljaju. Ti sistemi u svom preseku stvaraju i potkrepljuju pripisane, ostvarene i stečene identitete – i one koji prisvajaju nas i one koje mi prisvajamo. Feministička teorija invalidnosti uvodi sistem sposobnosti/invalidnosti kao analitičku kategoriju u taj raznolik i sveobuhvatan poduhvat, nastoji da proširi trenutna poimanja kulturnog diverziteta i potpunije integriše akademski pristup sa svetom koji ga okružuje i čijem oblikovanju doprinosi.
Feministički pristup invalidnosti odražava jedno složeno razumevanje kulturne istorije tela. Analizirajući sistem sposobnosti/invalidnosti, feministička teorija invalidnosti ide dalje od eksplicitnih tema invalidnosti, kao što su bolest, zdravlje, lepota, genetika, eugenika, starenje, reproduktivne tehnologije, protetika i pitanja pristupačnosti. Feministička teorija invalidnosti bavi se širim feminističkim pitanjima, kao što su jedinstvo kategorije žena, status živog tela, politika izgleda, medikalizacija tela, privilegija normalnosti, multikulturalizam, seksualnost, društvena konstrukcija identiteta i posvećenost integraciji. Invalidnost je – slično rodu – koncept koji je prisutan u svim aspektima kulture: institucijama koje je sačinjavaju, društvenim identitetima, kulturnoj praksi, političkim pozicijama, istorijskim zajednicama i zajedničkom ljudskom iskustvu telesnosti.
Integrisanje invalidnosti u feminističku teoriju je generativno i širi polje našeg kolektivnog istraživanja, dovodeći u pitanje naše pretpostavke doprinoseći feminističkoj intersekcionalnosti. Uključivanje analize invalidnosti ne sužava istraživanje, ne ograničava fokus samo na žene sa invaliditetom, niti isključuje bavljenje drugim manifestacijama feminizma. Štaviše, mnoštvo fokusa koje sada nazivamo „feminizmima” nisu grupa fragmentarnih podoblasti koje se sukobljavaju, nego energičan, kompleksan dijalog. Kada govorim o feminističkoj teoriji invalidnosti, ne predlažem još jedan odvojeni feminizam nego ukazujem na načine na koje razmišljanje o invalidnosti transformiše feminističku teoriju. Integrisanje invalidnosti ne zamagljuje naš kritički fokus na registre rase, seksualnosti, etničke pripadnosti ili roda. U stvari, razmatranje invalidnosti pomera konceptualni okvir, jačajući naše razumevanje toga kako se mnoštvo tih sistema prepliće, redefiniše i uzajamno oblikuje. Integrisanje invalidnosti pojašnjava kako ovaj agregatni sistem funkcioniše u jedinstvu, a ipak izdiferencirano, da podrži imaginarne norme i strukture odnosa koje dodeljuju moć, privilegije i status toj normi.
Potrebno je da se bavimo proučavanjem invalidnosti u feminističkom kontekstu da bismo usmerili naše istančane kritičke sposobnosti na dvostruki akademski zadatak demaskiranja i menjanja slike o invalidnosti, ne samo za ljude sa invaliditetom nego za svakog. To produbljuje naše razumevanje roda i seksualnosti, individualizma i jednakosti, definicije manjinskih grupa, autonomije, celovitosti, nezavisnosti, zavisnosti, zdravlja, fizičkog izgleda, estetike, telesnog integriteta, zajednice i ideja o progresu i perfekciji u svakom aspektu raznih kultura. Razumevanje toga kako invalidnost funkcioniše kao kategorija identiteta i kulturni koncept, poboljšaće naše razumevanje iskustva telesnosti, naših međusobnih odnosa i toga šta znači biti ljudsko biće. Predmet feminističkih studija invalidnosti smo svi mi, a ne samo žene sa invaliditetom: invalidnost je najljudskije iskustvo, koje dotiče svaku porodicu i – ako dovoljno dugo živimo – svakoga od nas.
Sistem sposobnosti/invalidnosti
Premisa koja inspiriše feminističku teoriju invalidnosti je da invaliditet, poput ženskosti, nije prirodno stanje telesne inferiornosti, neadekvatnosti, vanrednosti ili nesretnog slučaja. Umesto toga, invalidnost je kulturno kreirano tumačenje tela, slično onome koje razumemo kao fikciju rase i roda. Sistem sposobnosti/invalidnosti stvara subjekte diferenciranjem i označavanjem tela. Iako je takvo poređenje tela ideološko, a ne biološko, ono ipak zadire u proces formiranja kulture, dajući legitimitet nejednakoj raspodeli sredstava, statusa i moći unutar pristrasnog društvenog i arhitektonskog okruženja. Kao takva, invalidnost ima četiri aspekta: prvo, to je sistem za interpretitanje i disciplinovanje telesnih varijacija; drugo, to je veza između tela i njihovih okruženja; treće, to je skup postupaka koji stvaraju i osobe sa invaliditetom i one bez njega; četvrto, to je način da se opiše inherentna nestabilnost vlastite telesnosti.
Invalidnost je termin koji pokriva ideološke kategorije kao što su bolesni, deformisani, ludi, ružni, stari, obogaljeni, povređeni, pomahnitali, abnormalni ili mentalno oštećeni – a sve to uskraćuje prava ljudima, obezvređujući tela koja ne odgovaraju kulturnim standardima. Prema tome, sistem invalidnosti ima funkciju da očuva i opravda privilegovane etikete kao što su lep, zdrav, normalan, zgodan, kompetentan, inteligentan – koje obezbeđuju kulturni kapital onima koji imaju taj status, i koji onda mogu zauzimati odgovarajuće subjekatske pozicije. Znači, različite interakcije između tela i sveta su ono što oblikuje invalidnost iz materije ljudske varijacije i promenljivosti.
Feministička teorija invalidnosti denaturalizuje invalidnost tako što opovrgava dominantnu pretpostavku da invaliditet znači da nekome nešto fali. Pri tome, podrazumevam aktiviranje feminističke visoko razvijene i kompleksne kritike roda, klase, rase, etničke pripadnosti i seksualnosti kao ekskluzijskih represivnih sistema a ne prirodnog i prikladnog poretka stvari. Da bi to postigla, feministička teorija koristi nekoliko fundamentalnih premisa kritičke teorije: (a) reprezentacija daje formu stvarnosti, (b) margine definišu centar, (c) rod (i invalidnost) su sredstva za određivanje odnosa moći, (d) ljudski identitet je višestruk i nestabilan, (e) sve analize i procene imaju političke implikacije.
Kako bih razradila ove premise, prokomentarisaću četiri fundamentalna i međusobno prožimajuća domena feminističke teorije, i pri tom predlažiti neke vidove kritičkog istraživanja koji se tiču invalidnosti a mogu iznići na ovom teorijskom polju. Ovi domeni su: (a) reprezentacija, (b) telo, (c) identitet i (d) aktivizam. Premda sam ih razgraničila, kako bih uspostavila šematsku organizaciju svoje analize, ti domeni su neodvojivi bilo konceptualno bilo u praksi, i oni teže sinhronosti.
Reprezentacija
Zapadna misao je odavno poistovećivala ženskost i invaliditet, shvatajući ih kao defektna odstupanja od uvaženog standarda.
Ženska tela, tela osoba s invaliditetom i tela druge boje kože osim bele, smatrana su za nepotpuna, zavisna, ranjiva i nesposobna tela. Ženskost i rasna pripadnost su predstave invalidnosti. Žene i osobe s invaliditetom prikazani su kao bespomoćna, zavisna, slaba, ranjiva i nesposobna tela. Takvo predstavljanje ne samo da potčinjena tela prikazuje kao neadekvatna ili neobuzdana, nego istovremeno kao nepotrebna i beskorisna. Tela obeležena i selektovana takvim sistemom predviđena su za eliminaciju putem različitih istorijskih i kroskulturnih praksi. Žene, osobe s invaliditetom ili aberacijama u izgledu, etnički Drugi, homoseksualci, lezbejke i osobe crne boje kože su na razne načine žrtve čedomorstva, selektivnih abortusa, eugeničkih programa, zločina iz mržnje, ubijanja iz samilosti, asistiranog samoubistva, linča, spaljivanja nevesti, ubijanja zbog časti, prisilnih preobraćenja, prisilne rehabilitacije, porodičnog nasilja, genocida, hirurških zahvata u cilju normalizacije, rasnog profilisanja i uskraćivanja nege. Sve te diskriminatorne prakse dobile su legitimitet od sistema reprezentacije, kolektivnih kulturnih naracija koje oblikuju materijalni svet, unapređuju ekskluzijske stavove, utiču na ljudske odnose i formiraju naš osećaj identiteta. Razumevanje toga kako invalidnost funkcioniše uz druge sisteme reprezentacije razjašnjava kako se ti sistemi preklapaju i međusobno nadgrađuju.
Telo
Ono što izdvaja feminističku teoriju invalidnosti od ostalih kritičkih paradigmi je to što temeljno istražuje širok spektar materijalnih praksi koje uključuju život tela. Rod, rasa, etnička pripadnost, seksualnost, klasa i sistemi sposobnosti/invalidnosti zajedno vrše izuzetno snažan društveni pritisak da oblikuju, regulišu i normalizuju podređena tela. Takvo disciplinovanje se sprovodi prvenstveno kroz dva međusobno povezana kulturna diskursa medicine i izgleda.
Feministička teorija invalidnosti posebno precizno analizira na koje načine je u savremeno doba žensko telo bilo medikalizovano. Žene i osobe s invaliditetom su često posmatrani kao medicinski abnormalni – i u suštini bolesni. Bolest je dobila ženski rod. A ovo davanje roda bolesti povuklo je za sobom konkretne posledice u pogledu svega od epidemiologije i dijagnostike do preventive i terapije.
Klasična ideja bila je obožavati, a ne imitirati, ali u savremenom dobu ideal je sve više postajao paradigma koju treba dostići putem samoregulisanja i konzumerizma. Prema feminističkoj teoriji invalidnosti norme izgleda i zdravlja često imaju slične disciplinarne ciljeve. Na primer, ortopedski mideri proizvedeni tokom tridesetih godina 20. veka, da bi naizgled ispravili skoliozu, disciplinovali su telo prema diktatima sistema roda i sposobnosti namećući standardizovan ženski oblik sličan korsetu iz 19. veka, koji je, ironično, često onesposobljavao ženska tela. Iako oba sredstva normalizuju tela, mider je ostao deo medicinskog diskursa, dok je korset odbačen kao modni trend.
Slično tome, feministička teorija invalidnosti dovodi u pitanje razliku između rekonstruktivne i kozmetičke hirurgije. Kozmetička hirurgija, koju pokreću rodna ideologija i tržišna potražnja, danas nameće standarde ženskog tela i standardizuje ženska tela u skladu s onim što nazivam „normativom“. Rekonstruktivna hirurgija, eliminiše invaliditet i nameće ideale onoga što se može zamisliti kao sistem normalnosti. Od ženskih tela i tela osoba s invaliditetom pogotovo, prave ne samo spektakl za gledanje nego i opipljiva tela koja treba beskrajno oblikovati da bi se uklopila u postavljene standarde zvane normalno i lepo.
Normalno je dalo naglasak lepom. Sada se očekuje da hirurški bude izbrisano sve što se smatra preteranom telesnom masnoćom, posledicom starenja, etničkim obeležjem, kao što su „jevrejski” nosevi, telesnim karakteristikama na koje se gleda kao na mane ili deformitete, i obeležjima lične prošlosti kao što su ožiljci i povrede kako bi se proizvelo neobeleženo telo. To vizuelno nenapadno telo onda može proći nezapaženo u miljeu anonimnosti koji je ključno obeležje savremenih društvenih odnosa izvan okvira ličnog. Lepota diktira telesne standarde koji ne stvaraju posebnost nego totalni konformizam sa bezizražajnim izgledom koji je istovremeno nedostižan, kako bi nas naveo na potrošačke prakse koje obećavaju da će nam pružiti takvu istovetnost. Lepotica 21. veka je hirurški oblikovana od glave do pete, generički neutralna, s ispravljenim nepravilnostima i eliminisanim specifičnostima. Stoga, ona nema invaliditet, te ne pripada nijednoj rasi i etničkoj grupi.
Davanje prednosti medicinskoj tehnologiji umesto manje ambicioznim programima kao što je rehabilitacija, ohrabruje kulturološko uverenje da se invaliditet može iskoreniti; plasirajući gledište da je život s invaliditetom nešto nepodnošljivo. Ideologija lečenja, kada je usmerena na osobe s invaliditetom, usredsređuje se na menjanje tela koje se smatra za abnormalno i nefunkcionalno, a ne na eksluzijske stavove i barijere koje nameću okruženje i ekonomska situacija. Stavljanje naglaska na izlečenje snižava stepen kulturne tolerancije prema ljudskoj varijaciji i ranjivosti, time što invaliditet lokalizuje unutar tela na koje se gleda kao na manjkavo a ne unutar društvenih sistema koje treba popravljati. Feminističke studije invalidnosti bi napravile važno razgraničenje između prevencije i eliminacije. Prevencija bolesti, patnje i povreda je humani društveni cilj. S druge strane, eliminacija čitavog niza neprihvatljivih i obezvređenih telesnih oblika i funkcija koje dominantni poredak naziva invalidnošću, eugenički je poduhvat. Naizgled progresivni sociomedicinski projekat iskorenjivanja invalidnosti suviše često se sprovodi kao program eliminacije osoba s invaliditetom putem postupaka kao što su prinudna sterilizacija, takozvano samoubistvo uz pomoć doktora, ubistvo iz milosrđa, selektivni abortusi, zatvaranje po institucijama i segregacijska politika.
Integrisanje invalidnosti u feministički dijalog o mestu tela u debatama o jednakosti i razlikama takođe pruža svež uvid. Dok liberalni feminizam naglašava istovetnost, izbor i autonomiju, kulturni feminizam kritikuje premise liberalizma. Iz insistiranja kulturnog feminizma na razlikama i iz pozitivne interpretacije ženske kulture potiče afirmacija feminističke etike nege. Prema toj etici, moralnu korist koja proizlazi iz pružanja nege imaju i oni koji je pružaju i čovečanstvo. Feminističke studije invalidnosti komplikuju i feminističku etiku nege i liberalni feminizam u pogledu politike negovanja i zavisnosti.
Identitet
Feministička teorija je produktivno i rigorozno kritikovala ženu kao kategoriju identiteta, na čemu izgleda počiva čitav feministički poduhvat. Feminizam sve više priznaje da ni jedna žena nikada nije samo žena. Žene s invaliditetom su, naravno, obeležena i isključena – premda prilično raznolika – grupa u okviru veće društvene klase žena. Kulturni stereotipi prikazuju žene s invaliditetom kao aseksualne, nepodobne za reprodukciju, preterano zavisne, neprivlačne – uopšteno eliminisane iz sfere istinske ženstvenosti i ženske lepote. Izgnanstvo iz sfere ženstvenosti može biti i štetno i korisno.
Naša kolektivna kulturna svest žestoko poriče spoznaju koja proističe iz ranjivosti, neizvesnosti i smrtnosti. Invalidnost insistira na suprotnom, osporavajući tu falusnu ideologiju. Tvrdila bih da je invaliditet možda i esencijalna karakteristika ljudskosti. Telo je dinamično i u stalnoj interakciji s istorijom i okruženjem. Mi evoluiramo ka invaliditetu. Našim telima je potrebna nega; svima nama je potrebna pomoć da bismo živeli. Model jednakosti u feminističkoj teoriji ponekad ističe individualističku autonomiju kao ključnu za žensku slobodu. Feministička teorija invalidnosti, s druge strane, tvrdi da nam je bolje ako naučimo da se pojedinačno i kolektivno prilagođavamo ograničenjima svoga tela i evoluiranju nego da nastojimo da ih eliminišemo ili poričemo.
Formiranje identiteta je u samom jezgru feminističke teorije. Invalidnost može zakomplikovati feminističku teoriju često sa nekoliko izraza pozivajući se na utvrđene teorijske paradigme. Ovakva teorijska intertekstualnost daje poznatim feminističkim konceptima nove nijanse.
Feministička teorija identiteta može istaći i preseke i konvergencije s ostalim perspektivama vezanim za identitet, kao što su kvir studije i etničke studije. Priče o osobama s invaliditetom koje su „javno istupile“ pozajmljuju termine iz naracije o identitetu gejeva i lezbejki u kojima se obelodanjuje ono što je bilo skriveno, strogo privatno i medikalizovano, da bi bilo prihvaćeno u političku zajednicu. Politizovana sfera, unutar koje su mnogi naučni radnici javno istupili, jesu feminističke studije invaliditeta, koje omogućavaju kritiku, zastupaju identitet osoba s invaliditetom i stvaraju afirmativne protiv-naracije. Priče o „javnom istupanju“ s invaliditetom povlače za sobom pitanja o ulozi tela u formiranju identiteta, ispitujući kako mogu obeležja tako upadljiva kao štake, kolica, slušni aparati, psi vodiči, beli štapovi ili prazni rukavi, biti sakrivena.
Kada osobu prihvataju kao da nema invaliditet, komplikuje se analiziranje etničkih i kvir studija toga kako funkcioniše taj zavodljiv ali fizički otuđujuć pristup privilegijama. Neki moji prijatelji, na primer, pokazuju u kojoj meri me cene govoreći: „Ali ja tebe ne smatram hendikepiranom“. Ono što ističu takvim komplimentom je kontradikcija između mene koju doživljavaju kao vrednu, sposobnu i dostojnu ljubavi, i kulturne figure osobe s invaliditetom, koja je upravo suprotnost meni: bezvredna, nesposobna i nedostojna ljubavi. Osobe s invaliditetom stalno izjavljuju da sebe ne posmatraju kao da imaju invaliditet. Iako često poriču doslovno značenje reči invaliditet, svojim izjavama ipak žele da se distanciraju od grupe čiji identitet počiva na invalidnosti. Naša kultura nameće velika obeshrabrenja i nudi malo satisfakcija nekom ko se identifikuje kao hendikepiran. Problem sa takvim izjavama što ostavljaju netaknutima i neosporenima represivne stereotipe koji omogućavaju nekontrolisano korišćenje izraza poput bogalj, kljakav, glup, idiot, moron kao verbalne gestove izrugivanja. Odbojnost prema prihvatanju identiteta invalidnosti postoji delimično zbog nemogućnosti da se govori ili razmišlja o invaliditetu na nerepresivan način. Osobe s invaliditetom, kao i oni koji ih neguju, beže od jezika obogaljenosti ili deformisanosti, a nemaju drugih alternativa. Ipak, pokret za ljudska prava i prateća politika identiteta „crno je lepo” generalno su pokazali belačkoj kulturi u čemu je problem kada crncima prijateljima kažu: „Ja tebe ne gledam kao crnca“. Uprkos tome, odričući se identiteta osobe s invaliditetom, mnogi od nas naučili su da se spasu obezvređivanja koje proističe iz poistovećivanja, čime se pothranjuju represivne predstave o stvarnim osobama sa vidljivim invaliditetom. I tako zajedno doprinosimo stvaranju kulturnih figura koje su naizmenično preteće i patetične, dok na uličnim ćoškovima zveckaju posudama za novčiće ili zapomažu, i od kojih mi s invaliditetom često bežimo glavom bez obzira mnogo češće nego oni koji za sebe smatraju da nemaju invaliditet.
Aktivizam
Ono što se podrazumeva pod aktivizmom ostavilo je svoj trag u celom američkom društvu i akademskim krugovima. Ovde bih predložila jednu neobičnu, čak šaljivu kulturnu praksu koja je u službi aktivizma, ali se retko smatra za transformativnu – manekenstvo osoba s invaliditetom u svetu mode.
Slike manekena i manekenki s invaliditetom u medijima mogu uzdrmati utvrđene kategorije i očekivanja. Pošto su komercijalni vizuelni mediji najrasprostranjeniji i najuticajniji izvor slika u modernoj, slikama opsednutoj kulturi, oni imaju ogroman potencijal za oblikovanje javne svesti, čega su feministički kritičari kulture potpuno svesni. Komercijalna sfera je potpuno amoralna, grabeći sa zastrašujućom neutralnošću bilo šta što bi se moglo prodati. Taj aspekt reklamiranja, lišen vrednovanja, stvara neku vrstu opipljive moći koja nekada može dati neočekivane rezultate.
Uzmimo za primer fotografije iz mesečne modne rubrike magazina WE, plagijata časopisa Cosmopolitan namenjenog osobama s invaliditetom kao potrošačima (sl. 6). Na tom konvencionalnom, stilizovanom snimku visoke mode, tipična manekenka – vitka, belkinja, plavokosa, u crnoj večernjoj haljini – u pratnji je svog psa vodiča. Moj argument je da su takve javne slike radikalne zato što predstavljaju fuziju vizuelnih diskursa koji su ranije bili u antitezi – elegantna visokomodna fotografija i iskrena humanitarna kampanja. Javno predstavljanje invaliditeta je tradicionalno bilo ograničeno na konvencije sentimentalnih humanitarnih prikaza, izložbe portreta egzotičnih nakaza, medicinske ilustracije ili senzacionalističke i zabranjene slike. Osobe s invaliditetom su zaista bile u potpunosti isključene iz dominantnog, javnog sveta tržišta. Pre nego što su inicijative građanskih prava sredinom dvadesetog veka počele da transformišu javno arhitektonsko i institucionalno okruženje, osobe s invaliditetom bile su žrtve segregacije prisutne samo u privatnim i medicinskim sferama. Istovremen prikaz elitnog tela vizuelno normativne manekenke i obeležja invaliditeta remeti naše predstave o normalnom i abnormalnom, javnom i privatnom, elegantnom i jadnom, privlačnom i odbojnom. Smeštanje psa vodiča – standardnog dodatka sirotinje i dece na humanitarnim plakatima – u konvencionalnu kompoziciju fotografije visoke mode, prisiljava posmatrača da promeni svoje pretpostavke o onome što se smatra za atraktivno i poželjno.
Tvrdim da je pojava manekena i manekenki s invaliditetom nenamerni aktivizam bez ikakvog legitimnog faktora za pozitivnu društvenu promenu. Njihova pojava je naprosto rezultat tržišnih sila. Taj istovremeno zabrinjavajući i osnažujući prodor u demokratski kapitalizam stvara izvesni instrumentalni oblik jednakosti: slobodu da budeš iskorišćen od strane potrošačke kulture. U demokratiji je jedna stvar kada ti odbaciš te paradoksalne slobode, a druga stvar je kada ti je drugi uskrate. Svet modnih reklama koji uvek teži novitetima i eksploataciji škakljivog hitro je iskoristio moć hendikepirane figure da izazove reakcije. Diverzitet takođe prija elitnom liberalnom senzibilitetu ovih dana, zbog čega se potrošači osećaju bolje kada kupuju od kompanija koje su humano nastrojene prema tradicionalno obespravljenim grupacijama.
U većini slučajeva komercijalni marketing predstavlja manekene i manekenke s invaliditetom na isti način kao i one bez invaliditeta, samo zato što svi manekeni u suštini izgledaju isto. Fizička obeležja roda, rase, nacionalnosti i invalidnosti svedena su na puki gest, sporedan u odnosu na normativni manekenski izgled. Komercijalni vizuelni mediji gledaju na potrošače s invaliditetom kao na jednu od mnogih varijacija koje sačinjavaju tržište na koje ciljaju. Takvo rutinsko predstavljanje osoba s invaliditetom – ma koliko bilo stilizovano i nerealistično – ipak iznosi invalidnost kao ljudsko iskustvo na svetlost dana i u normativnu javnu sferu. Slike tih manekena omogućavaju osobama s invaliditetom, pogotovo onima koji su stekli invaliditet kao odrasli, da dožive sebe kao deo običnog, premda potrošačkog sveta, a ne kao posebnu klasu isključenih, nedodirljivih bića, neprijatnih za oko.
Tekst prevela Dragana Todorović, skratila i priredila Veronika Mitro;
