Hronični bol menja sve u životu, a spolja ostaje nevidljiv. Čini se da mnogi ne razumeju hronični bol, niti njegovo dalekosežno dejstvo, koliko je iscrpljujuće stalno osećati bol i koliko iskustvo bola otežava koncentraciju i razmišljanje.
Niko ne može videti da smo isprobali mnogobrojne tretmane, pristupe i alternativne terapije kako bismo izlečili ili kontrolisali bol, šta je bilo delotvorno, a šta ne, kolika je dubina osećaja gubitka i čežnje za životom kakav smo vodili pre iskustva hroničnog bola.
Osobe sa hroničnim bolom žele da se drugi ljudi saosećaju sa njihovom situacijom, da pokažu razumevanje umesto sažaljenja, što se retko dešava. Ne zato što nema saosećajnih osoba koje nas podržavaju, nego zato što je iskustvo bola teško shvatiti.
Za one koji žele da razumeju, ovo su neke od stavki koje će vam omogućiti da podržite osobe koje žive sa hroničnim bolom.
Osobe sa hroničnim bolom drugačije govore od onih koji ne osećaju bol.
Često se zaboravlja da nakon mnogo godina provedenih u bolu, samo želimo da izgledamo normalno. Zato menjamo ponašanje i nastojimo da drugi ne vide da smo u bolu.
Numeričku skalu bola koriste medicinski stručnjaci kao kvantitativnu meru određivanja intenziteta bola: opis bola na skali od jedan do 10 (jedan – uopšte nema bola; 10 – najgori bol koji ste ikada osetili).
Nakon mnogo godina hroničnog bola i čestih pogoršanja, skala više ne mora da odražava individualnu toleranciju na stalni bol, posebno u progresivnim stanjima. Na primer, ono što je nekada bila osmica, postaje šestica. Ljudi mere bol u odnosu na najjači bol koji su doživeli.
Ipak, većina onih koji su iskusili visok stepen bola zapravo ima iskustvo akutnog bola, što je drugačiji fiziološki proces. Iako je bol bio jak, verovatno je trajao kratko u odnosu na hroničan bol. To dodatno otežava subjektivno razumevanja kod osoba koje ne žive s hroničnim bolom.
Nemojte pretpostavljati da osoba koja živi s hroničnim bolom ne oseća bol kad kaže da je dobro.
Skrivanje bola zbog nerazumevanja drugih, potreba da se drugi zaštite (od osećaja nelagode ili bespomoćnosti) ili potreba da se uklopimo prirodni je odgovor na stalni bol. Prihvatite da su reči često nedovoljne da bi se artikulisao osećaj hroničnog bola.
Prisetite se vremena kad ste bili u bolovima, pa pomnožite taj intenzitet i pokušajte da zamislite da je bol prisutan 24 sata dnevno, svakog dana, bez ikakvog olakšanja na vidiku. Teško je pronaći reči za tu vrstu iskustva.
Poštujte fizička ograničenja prouzrokovana hroničnim bolom.
Neizvesna priroda naših promenljivih simptoma može biti zbunjujuća za nas same, a kamoli za naše okruženje. Pokretljivost i stepen bola su nestalni, nepredvidivi i frustrirajući. Osobe s hroničnim bolom ne znaju kako će se osećati kad se probude. U mnogim slučajevima, to nam je nepoznanica iz minuta u minut. I to je jedna od najtežih komponenti hroničnog bola.
Uz najpažljivije planiranje, bol se rasplamsa ili je jednostavno prežestok. Ako možemo da stojimo tri minuta, ne znači da ćemo izdržati još dvadeset. Ako smo juče mogli da stojimo sat vremena, ne znači da ćemo moći i danas.
Napravite razliku između sretnog i zdravog.
Kad proživljavate povredu koja vam remeti život, možete se osećati frustrirano i jadno. Osobe s hroničnim bolom mogu imati iskustvo bola koji traje šest meseci, nekoliko godina, ili čak decenijama, bez prekida. To nas menja. Menja način na koji reagujemo na bol i koliko dobro ga skrivamo.
Bol nas je primorao da pribegnemo nekim strategijama koje ne odražavaju nužno stvarni stepen bola koji doživljavamo. Kad vidimo svoje bližnje, sretni smo. Sretni ne znači da smo zdravi, ali možemo da odlučimo da sakrijemo bol, kako za druge, tako i za sebe. Nažalost, često nas pogrešno procenjuju zbog toga, pogotovo jer drugi nemaju uvid u mučne i iscrpljujuće posledice koje dolaze posle.
Mnogi ne razumeju da možete osećati jak bol ako ste sretni, smejete se ili jednostavno ne ispoljavate bol na očekivan način, ali izražavanje bola ne pomaže u njegovom zaustavljanju. Usredsređenost na bol čini ga još gorim i doprinosi tome da se drugi osećaju neugodno. Smeh je jedan od najboljih načina da se nosimo s bolom. Poštujte to što osoba koja je u bolu daje sve od sebe. Povezivanje bola s nemogućnošću da budemo srećni ili stav da ne možemo osećati bol i pritom pronaći radost, izvor je velikih nesporazuma.
Budite strpljivi.
Ako ste nestrpljivi ili želite da neko ko oseća bol jednostavno nastavi s tim, prebacujete krivicu na osobu koja se već bori sa bolom, potkopavajući njenu odlučnost da se nosi s tim.
Možemo imati volje da izađemo napolje ili da se bavimo nekom aktivnošću, ali nemamo snage ni sposobnosti da se suočimo s bolom. Ponekad u poslednjem trenutku moramo da otkažemo neku obavezu – nemojte to shvatiti lično. Važno je da znate da su to situacije u kojima bol ima kontrolu, a ne osoba koja nije ispoštovala dogovor. Pokažite razumevanje ako vam kažemo da sad moramo sesti, leći, ostati u krevetu ili uzeti lekove. To znači da nemamo drugog izbora. Hronični bol ne prašta, niti čeka na bilo šta. Ogroman bol već skrivamo, a kad se rasplamsa, postaje nezamisliv.
Buka, gužva i drugi nadražaji mogu povećati bol.
Zvuk može izazvati bol, a kada zvuk postane buka, bol se pojačava. Kad se potom stopi sa svim drugim nadražajima iz okruženja, može previše stimulisati naš nervni sistem, što otvara vrata bolu. To postaje toliko komplikovano, da se neki od nas u potpunosti klone buke i gužve, koliko god žudeli za izlascima.
Budite od pomoći.
Koliko god nam je važno da vodimo samostalan život, često nam je potrebna podrška. Javi ako ti nešto zatreba zvuči saosećajno, ali obično smo preponosni da to prihvatimo ili nas je sram što nam je potrebna pomoć. Konkretna pitanja poput: – Idem u prodavnicu, treba li nešto da uzmem za tebe? – u suštini su ista ponuda, ali ovakvu ćemo prihvatiti bez osećaja duga.
Mogućnost da o bolu otvoreno razgovaramo sa drugima jeste važna, jer bol je sveobuhvatan deo našeg života, a ujedno je važno i da ne govorimo o tome, niti da nas definišete isključito bolom. To nam daje ukus normalnog, onog za čim žudimo.
