U nedelju, 20. marta 2016. godine, ispred Galerije Matice srpske u Novom Sadu s početkom 11 časova organizovana je ulična akcija Učinimo pristupačnim ustanove kulture koju je sprovela Organizacija za podršku ženama s invaliditetom … IZ KRUGA – VOJVODINA. Akcija ukazuje na problem arhitektonskih barijera u Novom Sadu. U februaru mesecu u Organizaciji … IZ KRUGA – VOJVODINA uz podršku ŽENSKOG FONDA REKONSTRUKCIJA i holandske fondacije MAMA CASH započet je ciklus radionica angažovane umetnosti koje je koncipirala multimedijalna umetnica i menadžerka kulture, Ivana Inđin, sa grupom učesnica. Ova ulična akcija rezultat je tog kreativnog radioničarskog procesa. Tokom radionica, nastajale su različite umetničke forme: angažovani plakati, poetizovane medicinske dijagnoze, video radovi, vokalni eksperimenti, art-terapijski (auto)portreti, igrokazi, mini-drame i performansi. Prvo javno prikazivanje jednog dela ovih multimedijalnih ostvarenja pod nazivom Anti Diagnosis odigralo se u povodu Osmog marta, u prostorijama Organizacije. Na Međunarodni dan sreće, angažovane umetnice obraćaju se široj javnosti realizujući performativnu uličnu akciju u samom centru grada, na Trgu galerija. Ni vreme, ni mesto nisu slučajno odabrani.
– Umetnost usrećuje. Da bismo bile srećne, potrebno nam je da aktivno učestvujemo u kulturno-umetničkim programima našeg grada – istakla je Ivana Inđin. – Potrebno nam je da svi javni objekti – samim tim i ustanove kulture – budu pristupačni za osobe sa invaliditetom, onako kako je navedeno u Strategiji pristupačnosti za grad Novi Sad, donetoj još u martu 2012. godine. Odlučile smo da ukažemo na to da je Strategija za sada samo mrtvo slovo na papiru. Onemogućen nam je pristup ustanovama kulture. Ne samo da ne možemo da budemo publika na kulturno-umetničkim događajima, niti da aktivno kreiramo kulturnu scenu grada, nego se krši jedno od naših osnovnih prava, a to je pravo na slobodno kretanje. Jedina ustanova koja poštuje prava osoba sa invaliditetom za sada je Kulturni centar Novog Sada. Sve ostale su nepristupačne. Ne treba posebno naglašavati od kakvog je značaja Galerije Matice srpske, čiji, pak, programi, predavanja i izložbe ostaju nedostupni velikom broju građanki i građana. Pogledajte taj natpis: „Podržimo obnovu fasade“. Naravno da je takva obnova važna, ali iz tog natpisa čitamo koliko je sve u stvari samo ‘fasadno’, umestno da bude u skladu sa univerzalnim dizajnom, za 21. vek i naredne vekove. Pravi natpis glasi: „Podržimo obnovu i adaptaciju ove zgrade, tako da ona bude pristupačna za sve“.
Pre početka performativnog dela akcije, Ivana Inđin ukazala je i na sveopšte nerazumevanje invaliditeta kao pojma, stanja, konstrukta, fenomena. Obično verujemo da se invaliditet odnosi na nekog drugog, stranog i manje poznatog. Činjenica je da se invaliditet tiče svih nas i da može da bude deo životnog iskustva svake osobe. – Neki od nas možda trenutno nemaju neki vidljivi invaliditet – rekla je Ivana Inđin – a za deceniju ili dve, verovatno ćemo se otežano kretati. Ovo što radimo ne odnosi se isključivo na jednu društvenu grupu, problematika je uvek šira.
Učesnice akcije uputile su se prema stepenicama Galerije Matice srpske i počele da pišu po njima belom kredom: PARALYSIS CEREBRALIS INFANTILIS, AMYOTROPHIA NEURALIS PROGRESSIVA, RHEUMATOID ARTHRITIS CHRONIC, OSTEOPOROSIS GENERALISATA, MULTIPLESCLEROSIS… Varirane, uzvikivane ili ispisivane s meditativnom pažnjom, dijagnoze napuštaju medicinski diskurs i rastapaju se u druga značenja. Postaju parola o slobodnom kretanju. Dijagnoze su ovde i aktivistička alatka i umetnički iskaz. Sve ispisane dijagnoze su realna stanja učesnica ove akcije. Varijacija na lični potpis i direktan zahtev za umetnošću. – Jer umetnost je element koji je neophodan za razvoj ličnosti – kako kaže Ivana Inđin – a sada već dovoljno znamo i o njenom terapijskom dejstvu.
U akciji su učestvovale: Gorica Grlica, Dragana Gvozdenović, Dragana Prolić, Miljana Stojšić Stojanovska, Tanja Đurić, Sanja Anđelković, Tamara Jaković, Tihana Janjić , Srđan Radić. Nekoliko prolaznika spontano se priključilo akciji – posmatrajući, dopisujući, fotografišući, odobravajući… Ceo događaj je dokumentovan, napravljene su fotografije i video zapis koji će biti dostupan na Internetu. Tek tada imaćemo uvid o stvarnom odjeku ove akcije, nastalim efektima i isprovociranim reakcijama. Koliko su same učesnice zadovoljne ličnim doprinosom, celokupnom izvedbom i kakva su im očekivanja od ove akcije, saznajemo iz prve ruke…:
– Ne možemo da radimo na promeni svesti, bez paralelnog rada na arhitektonskim barijerama. Promena u razmišljanju i promena u materijalnim ulganjima idu zajedno. Ovo bi trebalo da skrene pažnju nadležnih, ali i šireg stanovništva, na važnost jednakog pristupa institucijama za sve građane ovog grada. Senzibilisana sam za ova pitanja, jer je moja sestra korisnica kolica. Stepenice su oduvek najveći problem – ne ljudi, niti novac – baš stepenice. Kada zbog stepenica toliko toga ne možete da priuštite ili da vidite, ne možete ni da se osećate kao ravnopravan član društva. A to je rešiv problem! Ova akcija je poziv na rešenje. Glas jedinke danas je ovde vidljiv i čitljiv – zbog čega mi je drago – pa se i sama osećam značajnijom. Volela bih da nas je više koji se saosećaju sa ovim pitanjem. – Miljana Stojšić Stojanovska
– Zakon koji postoji, a ne primenjuje se – nije zakon. Znači mi što mogu da dam svoj udeo i da zajedno pokušamo da isprovociramo promenu. Ja lično mogu da se popnem uz stepenice, iako mi je lakše na rampi, ali je važno da budemo solidarni. Ova današnja akcija je prvi korak, sledeća bi mogla da bude jača i masovnija. Zapravo, ustanove ne bi trebalo da čekaju na nas, nego da samoinicijativno pokrenu adaptaciju – ali to se ne događa. Nadam se da rampe koje budu pravili neće biti pod uglom od 90 stepeni, nego da će biti stvarno upotrebljive. – Gorica Grlica
– Nadam se da će univerzalni dizajn postati zakonski regulisan, a ne samo na nivou strategija koje se u praksi ne primenjuju. Naravno da mi to i lično znači. Drago mi je ako ću učešćem u ovoj akciji doprineti da se nešto promeni. – Tihana Janjić
– Još uvek sam uronjena u taj doživljaj ovoga što smo radile. Dok sam pisala, interesantno je koliko mi je nepristupačno da se uopšte savijem i ispišem svoju dijagnozu na stepeništu. S jedne strane, bilo mi je zanimljivo to traženje položaja u kome će mi biti ugodno da pišem. S druge strane, nema u tome ničeg zanimljivog! Uopšte nije zanimljivo što mi nemamo pristup ustanovama kulture, zapravo je tužno što o tome treba da se raspreda. Inače mogu da se penjem uz stepenice, ali mi je teško da se sagnem. Tokom ove akcije i mojih pokušaja da se savijem, doživela sam svu tu težinu stepenica. Zaista sam iskusila kako je to kad su stepenice barijera. To je moj najjači utisak. Da li očekujem neki širi rezultat akcije? Da budem iskrena, stvarno ne znam… – Tanja Đurić
– Institucije kulture izvlače nas iz konteksta svakodnevnog života, zbog toga su one važne. Ovom akcijom samo smo zagrebale po površini, ali ako ostanemo uporne, mogle bismo da nateramo nekoga da razmisli o ovim temama. Volela bih da sledeću akciju prenesemo u sam centar ili negde gde je veći publicitet. Razmišljam o drugačijem konceptu, većoj publici i radikalnijem nastupu – možda bi trebalo da umesto kredama pišemo sprejevima? Mislim da je važno da tokom ovakvih akcija svaka od učesnica ostane fokusirana na svoj udeo, ali da istovremeno bude svesna grupe – tako raste grupna energija i ostvaruje se kolektivni cilj. Znam od kolike je važnosti taj cilj, jer sam i sama bila diskriminisana. Nadam se da će neko da reaguje na ovo. – Sanja Anđelković
