Iako kažu da komedija postaje sve više diverzivna, Rozi Džons često se oseća kao da je jedina komičarka sa invaliditetom u Velikoj Britaniji.
Pišem ovaj članak u kafeu u Dorsetu, jedan fini čovek upravo je tražio da se fotografiše sa mnom. Kaže da je moj fan. Naravno da sam pristala, a kada je prevukao prstom preko telefona da nas ufotka, pokazalo se da je poslednje što je guglao bilo: komičarka sa invaliditetom. Užasnuo se kad sam to videla. Meni je, naravno, smešno. Jasno mi je da me je ugledao s druge strane kafića i pomislio: – O, prepoznajem njenu šolju – pa je pretražio dva pojma koja zna o meni: da imam invaliditet i da sam komičarka. Ne smeta mi što je morao da izgugla ko sam ja, niti što me je sveo na sposobnosti i posao, ali mi smeta što sam prema vodećem pretraživaču na svetu jedina komičarka s invaliditetom.
To nije istina. U Velikoj Britaniji trenutno ima toliko sjajnih komičara sa invaliditetom ili neurodiverzivnih komičara. Izgleda da sam u poslednje vreme postala njihova jedina predstavnica, devojka sa invaliditetom na plakatu. Mnogobrojni su razlozi zašto je tako.
Prvo, ne plašim se da otvoreno i iskreno govorim o svom invaliditetu i o tome kako sam ponosna što sam deo zajednice osoba s invaliditetom. Redovno koristim svoju platformu da ljude učinim svesnima da u svetu postoji sistemski ejbilizam, a u poslednje vreme bavim se i internizovanim ejbilizmom iz ličnog iskustva, naročito kad je reč o upotrebi pomagala za kretanje.
Drugo, iako je malo nezgodno po mene, ponekad mislim da imam savršenu količinu invaliditeta. Izgledam kao osoba s invaliditetom, tako i zvučim, ali nemam previše invaliditeta. Mogu da se pojavim na panelima i nastupima, a da ne poremetim ceo program. Nema potrebe za podnapisima, rampama i dodatnim prilagođavanjima. Ja sam san svakog televizijskog producenta.
Da sam arogantna, rekla bih da je treći razlog mog uspeha to što sam jednostavno komična. Ali, čim sam napisala tako nešto, svaki organ u telu mi se naježio, pa zaboravimo na to za sada. Navela bih još nekoliko stvari o drugoj tački. Imam cerebralnu paralizu i živim samostalno, kao da živim u telu bez invaliditeta. Svuda putujem sama, ne uzimam nikakve lekove i nisam u bolovima. Nastupam skoro svakog dana, širom zemlje, a zbog prenatrpanog rasporeda i rokova, trenutno u proseku spavam šest sati. Ukratko, karakterišu me nesanica i radoholizam, a pomalo sam i psihopata – na simpatičan način.
Moj način života ne bi bio održiv za mnoge osobe bez invaliditeta. Osećam se kao da sam u trojanskom konju tajno ušla u svet komedije, pretvarajući se da sam poput svih drugih komičara. Sad, kada sam unutar gradskih zidina, mogu da razotkrijem svoj pravi cilj: želim da industriju zabave učinim prijatnijim i pristupačnijim mestom za komičare sa različitim invaliditetima.
To je veliki cilj i svesna sam da se neće ostvariti preko noći. Sanjam o danu kada će na programima učestvovati više od jednog gosta sa invaliditetom i nadam se da ću nastupati samo na mestima koja su pristupačna osobama s invaliditetom.
Ovo poslednje je nešto čemu težim, ali me je sramota da kažem da redovno nastupam na nepristupačnim prostorima. Kada to uradim, sasvim je opravdano što me neki članovi zajednice prozivaju, jer misle da treba da odbijam takve ponude.
Šta je moj argument? Ako bih odbila nastup, jednostavno bi me zamenio neko drugi, najverovatnije komičar bez invaliditeta. Zaista verujem da mogu da napravim veću promenu ako odem na nastup i, dok sam tamo, da iskoristim priliku da ih edukujem i informišem o tome kako da postanu inkluzivniji.
Ne bi to trebalo da bude isključivo na mojim leđima. Ne mogu sama da promenim način na koji industrija zabave funkcioniše. Ja sam samo jedna osoba. Na osobama s invaliditetom je da nam budu saveznici. Potražite komičare koji imaju invaliditet i postavite izazove pred mesta koja nisu pristupačna.
U nekim aspektima, osećam se kao da sam na početku svoje borbe da svet komedije učinim pristupačnim za osobe s invaliditetom. Dug put je pred nama. Nadam se da će za pet godina, kad budete pretraživali pojam komičar sa invaliditetom, gugl izlistati niz različitih lica, ne samo moje. Nadam se da će televizijski producenti početi da uzimaju u obzir dodatne potrebe i sposobnosti kad angažuju komičare, da će imati na umu da ljudima ponekad treba više vremena i pažnje kako bi radili najbolje što mogu. Na kraju, nadam se da ću jednog dana biti angažovana na programu u kojem nisam ona sa invaliditetom, nego sam jednostavno Rozi. To je ionako san.
