U selu Podbišću odrastali smo nas četvoro dece sa roditeljima. Kuća je imala dve sobe, uzan portik, širine od jednog metra, u kojem je bio smešten starinski crni šporet na drva. Svetlost je jedva dopirala kroz uzan prozor. Nismo imali kupatilo, struju, ni vodu, već smo je donosili s obližnjih izvora. Poljski ve-ce je bio u dvorištu.
U podnožju sela, na stotinak metara od kuće, teče reka Tara. S druge strane prostire se grad Mojkovac. Nad istoimenom rekom sagrađen je kameni most preko kojeg prolaze vozila. Pored kolovoza je trotoar za pešake. Moj otac je prelazio preko ovog mosta svakog jutra u pet sati, odlazeći u fabriku Vukman Kruščić u kojoj je bio zaposlen. Važio je za veoma dobrog majstora i bio je dobro plaćen. Živeli smo skromno i dane provodili s puno ljubavi. Među prvima u selu je kupio motor i lovačku pušku. U slobodno vreme odlazio je pred svitanje u ribolov, isto tako u lov na divljač. Vraćao se u sumrak. Najčešće je lovio zečeve. U šumu je vodio svog dresiranog psa.
Ispred naše kuće nalazila se štala za smeštaj stoke. Osim stočarstva, majka se bavila radovima na polju, bašti i njivi. Noću nam je plela fanjele, čarape, ili ih je krpila uz pomoć fitilja koji je stavljala u ulje, pa u petrolejsku lampu i palila šibicom. Starija sestra Milena imala je sedam godina, brat Marko devet. Pohađao je treći razred, starao se o sestri koja je tek pošla u školu. Kad su se vraćali kući, zatekli bi majku u vrtu kako čupa korov. Bacali su svoje torbe na travu i pomagali joj.
Leti je majka ručno prala veš na reci. Kazan s vodom je postavljala na dva velika kamena na samoj obali. Ložila je vatru od drva koja smo skupljali duž obale. Kad bi se voda dovoljno zagrejala, najpre bi okupala nas, decu, a onda sebe. U hladnim danima, kupala nas je u kući u portiku koji je bio popatošen šticama. Grejala je vodu na šporetu u kazanu, a onda je potiračom brisala pod od vode. Rublje koje je bilo iskuvano, majka je prakljačom lupala, a zatim ispirala u reci. Prostirala ga je po klekama, vrbama da se osuši, jer ga je tako bilo lakše odneti.
Otac Rade je počeo sve kasnije da se vraća kući, pod izgovorom da ima neka posla u gradu. Često se dešavalo da i ne prespava kod kuće. Ujutru bi se kradom ušunjao, obrijao, presvukao i nečujno otišao na posao. Majka mu je nekoliko puta postavljala pitanja koja su je mučila, a na koje nije dobijala odgovore. Kuda ideš? Šta radiš? Gde noćevaš? Zašto ne daješ više novac za hranu! Jednog dana došao je ranije s posla, sa našim stricem. Pomagao mu je da skine vrata od štale, vezali su kravu i oborili je. Kad smo ugledali kako je kolju, užasnuti tim prizorom, uhvatili smo se za majčinu suknju, pobegli u kuću i dugo plakali. Meso su odneli u kasapnicu i prodali ga. Otac je dao nešto od tog novca strini, od kojeg je ona kupila materijal da nam se sašiju haljine. Bile su šarene, obilate, da ih duže nosimo.
Kako smo navikli da svako jutro pijemo mleko, otišla sam s plastičnom šoljom kod tetke, da mi pomuze malo od svoje krave. Svi smo pili po gutljaj, dva. Mama je odlazila u komšiluk da potraži sud brašna, nekoliko krompira da napravi nešto za jelo. Od tog dana, svakog jutra, pripremala nam je cicvaru za doručak.
Majka je imala utisak od samog početka zajedničkog života, da Rade voli da popije, ali nije znala da su njegovi uobičajeni izlasci podrazumevali i odlazak u kuću na kraju sela. Skrivao se sa društvom i kockao.
U ranu jesen naglo se promenilo vreme. Grmljavine i pljuskovi sa jakim naletima vetra su počeli. Rade je tada dojurio potpuno mokar. Zadesila ga je nevolja. Sav je novac popio i prokockao. Odmah je počeo da se nedolično ponaša, vređa, svađa, nakon čega je usledila tuča. Svi smo se probudili. Marko je iskočio iz postelje. Stao je između njih. Otac ga je udarao. Mislila sam da je sve bilo idealno, a tada sam donela odluku da napustim čoveka sa kojim sam provela tolike godine. Ne čini me srećnom. Njegovo ponašanje zagorčava moj život, šapatom nam je govorila majka.
U nama se nakupio strah, ne možemo da ga se oslobodimo. Uvek kada se pojavi, otac je započinjao svađu. To više nije moglo da se podnosi. Kad je odlazio iz kuće mi bismo odahnuli. Uživali smo sedeći na podu pored tople furune, jeli skrob iz iste posude. Igrali smo se žmurke, preskakali lastiš, radovali se i pevali do mile volje.
Oca nije bilo kod kuće tri dana, a onda se kasno uveče pojavio sa nepoznatom ženom. Ruku pod ruku, uz pratnju svojih rođaka, prošli su mimo nas i ušli u drugu sobu.
Čuli su se urlici, siktanje, dovikivanje koje je paralo uši. Bilo je mučno slušati ih. Imali su tu slobodu i hrabrost da prolaze kroz našu sobu. Trebalo je to izdržati. Nakon dva dana otac je zazidao vrata sobe.
Rade je već odavno predao tužbu sudu za razvod braka. Majka Branka je dobila poziv od suda u Beranama. Ustala je rano, naložila vatru pazeći da nas ne probudi. Kad bi se čulo pucketanje u furuni, ja bih provirila ispod jorgana i osetila toplotu u sobi. Ona se oblačila skoro u mraku, pored slabe svetlosti sveće. Plakala je. Njenu bol jedino će njena deca razumeti. Probudila nas je poljupcima, jer je morala da krene na put. Autobus polazi u popodnevnim časovima, pa je Branka koristila taksi kako bi stigla na vreme. Nakon duge rasprave, zbog razloga koje je navela, sud je odlučio da joj dodeli starateljstvo nad decom.
Otišla sam niz livadu, da sačekam majku. Našla sam jedno skrovište. Bilo je to ulegnuće od desetak centimetara, prečnika od jednog metra. Sedela sam leđima okrenuta ka onoj strani koja je bila obrasla golim žbunjem. Pogled mi je bio uprt ka džadi, ne bih li majku ugledala. Kao devojčica od šest godina, bila sam radoznala. Primetila sam neku igračku u žbunju. Ustala sam da je uzmem. Jedva sam je izvukla. Imala je zlatan lančić. Pokušavala sam da ga skinem, ali je bilo bezuspešno. Gledala sam svuda ima li ikakvog kamena s kojim bih ga otkačila. Tetka Mila, tatina sestra me je tražila. Potrčala je što je brže mogla k meni. Uzela mi je igračku iz ruku i otišla ka kući. Ostala sam plačući i u suzama sam zaspala. Kasnije sam saznala da je to italijanska bomba, zaostala iz Drugog svetskog rata.
Naišao je stric iz ribolova, probudio me i odveo kući. Milena i Marko su me grdili zašto sam spavala na vlažnoj zemlji. Jedino mala sestrica Ana, koja je imala dve godine, prišla mi je i sela u krilo. Noć smo prespavali sami. Mama je tek sutradan došla. Nije imala prevoz. Nisam se osećala najbolje. Bolela me je glava. Mislila sam to će brzo proći. Bol nije prestajao, već je bio znatno jači. Mama me je uvila u ćebe. Gorela sam od temperature. Preko noći je napadao sneg. Marko i Milena su preko opanaka navukli vunene čarape da se ne bi slučajno poklizali. Išli su ispred nas, pravili lopatama prtinu sve do Makve, a onda im je mama rekla da se vrate, da čuvaju Anu. Polako je zakoračila na vrljiku koja je bila iznad brzog tekućeg potoka koji se uliva u Taru. Jednom rukom se pridržavala za ogradu, a drugom me je čvrsto priljubila uz svoje telo. Nisam se sećala ničeg više. Bila sam u komi. Posle pet dana, kad sam se probudila, primetila sam da se nalazim u bolnici u Mojkovcu. Mamu sam videla kao kroz maglu. Rukom sam pokušavala da je razgrnem, ali uzalud. Počela sam da plačem. Lekar Gerik je objašnjavao da sam preležala meningitis. Kao posledica, ostalo je oštećenje vida. Odvezena sam sanitetskim kolima u bolnicu u Bijelo Polje. Zadržana sam u istoj mesec dana. Potom su me odvezli u Beograd, u kliniku Vojnomedicinske akademije. Tu sam ostala nekoliko dana. Pokušali su da mi povrate vid, ali je bilo bezuspešno. Poslali su mojoj mami depešu da dođe po mene. Lekar joj je objasnio da su se osušili očni nervi i da za to nema leka.
Napustile smo zgradu i zakoračile na trotoar opran kišom. Spustile smo se do autobuske stanice. Nismo ni reč progovorile. Sve je rečeno. Zapamtila sam sve sekunde tišine. Autobusom smo se vratile iz Beograda u Mojkovac.
Kad je predsednik opštine čuo da smo doputovale došao je s namerom da razgovara sa mojom mamom u vezi školovanja.
„Sva deca su u obavezi da pohađaju osnovnu školu. Opština će snositi za vašu kćerku Emu troškove. Škola za decu i omladinu oštećenog vida nalazi se u Risnu koji je udaljen od Kotora sedamnaest kilometara. Leži na uskom obalnom pojasu, okružen dinarskim planinama Glogovo brdo, Čelac, Sokolova greda, Ušanik. Tamo su deca različitog uzrasta, iz raznih gradova. Naučiće Brajevu azbuku tako da će moći da piše slova i da čita. Ako želite da znate šta je Brajeva azbuka… pokretom kažiprsta čitaju slova s leva na desno, a pišu pokretima sa desna na levo.“
Bilo mi je teško da se pomirim s tim predlogom. Odvajanje od mog deteta, boravak u internatu bez mog prisustva. Sve mi to teško pada. Posle dužeg razmišljanja donela sam odluku. Ema je napunila osam godina, treba da pohađa školu. Odvešću je u Risan i upisati je. Otac naše dece nikada nije dao ni dinara, a bio je u obavezi da plaća alimentaciju. Nije želeo niti je želeo da ih viđa. Opština je izašla u susret i finansirala mi je putne troškove, sećala se moja majka Branka.
Po povratku iz Risna počela je da radi u fabrici. Redovno je stizala na posao, iako je pešačila po nekoliko kilometara u jednom smeru.
Dugo sam se privikavala na novu sredinu, prostor, nove ljude.
Mnogo su mi nedostajali mama, brat, sestra, a naročito, tada već četvorogodišnja mezimica Ana. Spavala sam u sobi na prvom spratu, u kojoj je je bilo četrnaest kreveta. Moj krevet se nalazio ispod prozora koji je bio odškrinut kada je temperatura bila iznad 25 stepeni. Tada sam prvi put osetila miris mora. Soba do naše bila je četvorokrevetna, za devojke. Iz obe sobe se izlazilo na istu prostranu terasu s koje se pružao prelep pogled na more. Na istom spratu bila je velika soba sa preko dvadeset kreveta. U njoj su spavali dečaci. U mom razredu bilo je pet devojčica. Bilo ih je lako upoznati. Imali smo najmanje tri časa dnevno. Nakon ručka vreme smo koristili za odmor u sobama. Potom smo išli na plažu, na kupanje od sat vremena uz prisustvo učitelja. Posle smo se vraćali u učionicu gde se obavljao vaspitno-obrazovni rad: izrada domaćih zadataka, obnavljanje gradiva, čitanje lektire, učenje održavanja lične higijene, kupanje, presvlačenje, pranje zuba, sređivanje ormana, nameštanje kreveta… Kupanje se obavljalo subotom. Teta Mira nas je polivala zagrejanom vodom iz kazana i jednu po jednu sapunom kupala i ispirala. Potom je iz susednog vešeraja donosila odgovarajuću odeću. Nedeljom smo šetali s vaspitačima, najčešće do Perasta. Išli smo na izlete brodom. Ukrcavanje sa pristaništa u Risnu, a zatim obilazak zaliva, Perast, Prčanj, Kotor i nazad.
S godinama, imala sam sve više obaveza u školi. U trećem razredu dobili smo novi predmet, Instrumentalnu muziku. Svirala sam tamburu, melodiku i klavir, dok mi je u četvrtom razredu pridodat još jedan instrument, harmonika.
Zimske raspuste sam provodila u internatu sa još nekoliko drugarica koje nisu mogle da odlaze svojim kućama, kao i ja, zbog daljine, velikog snega i finansija. Za letnji raspust mama je dolazila po mene. U rodnom selu su to bili neki sasvim drugačiji dani. Sunce je drugačije grejalo, toplije.
U petom razredu preselili smo se u novu školsku zgradu, u naselju Zabjelo u Titogradu, današnjoj Podgorici. Škola je imala pedeset učenika. Ponovo je usledilo prilagođavanje na novu sredinu, prostor, nastavnike, vaspitače i drugo osoblje. Profesor Radenko Bojović je te godine počeo da radi. Osnovao je grupu zaljubljenika u tamburašku muziku od osam članova. Mali, ali kvalitetan orkestar, imao je mnogo nastupa širom naše zemlje. Uveseljavali smo goste do kasno u noć.
Emilija Matić rođena je 1953. godine u Mojkovcu (Crna Gora). Kako je u šestoj godini života izgubila vid, završila je osnovnu školu za decu i omladinu oštećenog vida u Risnu i Podgorici. U Zemunu je završila Srednju elektro-tehničku školu, a potom se zaposlila u Centrotekstilu, gde je radila do penzionisanja. Poeziju piše od ranog detinjstva. Prisutna je u časopisima i zbornicima, a na književnom konkursu Jovan Nikolić nagrađena je prvom nagradom (2012). Do sada je objavila četiri zbirke pesama: Kuda me vode puti (2008), Snaga nežnosti (2012), Priziv i odziv (2016), U plavom obzorju. Ove godine iz štampe je izašla njena prva zbirka priča pod nazivom Suza ima boju. Emilija živi i stvara u Beogradu.
