– Sport mi je dao zdravlje, a nije mi uzeo ništa. Mislim da sam bila sportistkinja i u prošlim životima.
Zoja Čavdarova odrasla u instituciji za napuštenu decu. Od malena se bavila atletikom i oprobala se u raznim sportovima dok nije otkrila tenis za korisnike kolica. Poslednjih 11 godina posvećena je tom sportu.
– Kad sam stala na teren sa reketom u ruci, osetila sam da sam u svojim vodama i da mogu da budem uspešna. Sposobnost da se osećate uspešnim u sportu veoma je simbolična u ličnom aspektu osoba s invaliditetom, ali je to ujedno i ključna tačka, jer imate sposobnost da pokažete kako je moć nezavisna od fizičkog kapaciteta.
Godine 2015. Zoja je postala republička prvakinja Bugarske u kategoriji za žene i mešovite parove. Iste godine osvojila je drugo mesto na Sirius Openu u Hrvatskoj i drugo mesto na Bukurešt Openu u Rumuniji.
– Čak i kad se odmaram, u pokretu sam.
Jedan od njenih glavnih motiva za bavljenje tenisom je nedovoljna podrška države, jer svojim uspesima i dostignućima promoviše taj sport, a samim tim se nada povećanom broju sponzora. Često učestvuje na demonstrativnim mečevima, kako bi podsticala druge na bavljenje sportom i ujedno obezbedila sredstva za putovanje na turnire.
Na teritoriji cele Bugarske između 12 i 15 osoba sa invaliditetom trenira tenis. Kako u Bugarskoj Zoja praktično više nema pravu konkurenciju, često putuje na inostrane turnire i ta takmičenja shvata kao prilike za učenje. Rastužuje je što većina drugih zemalja nije čula za Bugarsku i želi to da promeni. Cilj joj je da se kvalifikuje za paraolimpijske igre u Tokiju 2020. godine.
Kad završi sa takmičarskim danima, volela bi da osnuje sopstveni klub u kome će trenirati i motivisati druge.
– Čovek može da promeni svet samo ako počne od sebe. Verujte u sebe.
Izvori:
