Knjiga Marije Vrebalov Đorđević Svetlost tame preporuka je svima onima koji se nakon teške saobraćajne nesreće suočavaju sa novonastalim limitima svog tela i svoje duše i koji su u procesu otkrivanja sopstvenih snaga i sopstvenih sloboda. Bolje rečeno, knjiga može biti prijemčiva svima koji prolaze kroz teška iskušenja i koji prolaze kroz proces prevrednovanja života i osnovnih životnih vrednosti.
Naime, suština knjige Svetlost tame izrečena je na samom početku: Živela sam intenzivno, želeći stalno još nešto, još malo, drugačije, još strastvenije, nasmejanije, više, češće, stalno sam želela nešto. … Kako je veličanstveno pogledati u sebe i razumeti kako je baš to što je sada ono najbolje za mene. Da je to što mi je život doneo ni manje ni više od onoga što je dovoljno za apsolutnu sreću. Mir. Spokoj. Radost. Sve.
Na početku svojih dnevničkih i autobiografskih zapisa Marija Vrebalov Đorđević o svom prelasku iz Novog Sada za mužem u Sombor piše: Nisam ništa odlučivala, nego sam samo puštala da neko drugi kaže gde nam je bolje... Pri kraju knjige, u poglavlju s podnaslovom Izbor postoji, Marija ističe da svaki čovek u apsolutno svim životnim situacijama ima izbor, mogućnost da se opredeli za ono što mu više odgovara, i čini najbolje. Šta je dovelo do ovako krupne promene u Marijinom pogledu na život? Odgovor staje u tri reči: teška saobraćajna nesreća.
Nakon te nesrećne noći između 27. i 28. aprila 2000. godine i prevrtanja kod sela Obzir blizu Sombora, nakon dve kliničke smrti, tokom reanimacije u Novom Sadu, Marija uviđa:
Nisam slobodna da sama dišem, ni da govorim… Nisam slobodna da pijem vodu, jedem. Ne mogu da plačem. Nisam slobodna da kažem šta osećam… nisam slobodna da piškim. Ne leži mi se na leđima, nisam slobodna da izaberem drugačije… Ne, nisam slobodna da odem sama, odšetam nakratko, udahnem ili zažmirim na zrak jutarnjeg sunca. Kad mi dovedu ćerku, neću moći da je držim kako želim, ni koliko želim ni kada želim.
Sva dubina tragike poslednje rečenice može se shvatiti samo ukoliko se ima na umu da su redovi o materinstvu možda najnežniji delovi Marijine knjige i najtopliji delovi u njenoj priči o životu pre saobraćajne nesreće. U ovo složeno vreme u kom svi nabrajamo različite neslobode, Marija nas podseća na jednostavne stvari – ruže iz tatine bašte, domaći paradajz, domaću slaninu, kiselu vodu. Vraća nas stvarima koje zaboravljamo, ne pridajemo im značaj ili tačnije, ne razmišljamo o njima. Slobodni smo (bar većina nas) za tako puno stvari. Imamo slobodu da dišemo, govorimo, pijemo, jedemo, da se namestimo kako želimo, da se krećemo, provodimo vreme sa najdražima kako, kada i koliko želimo. U tome je tajna. Nismo ni svesni koliko nam je malo potrebno da budemo srećni.
Marija priznaje – Ta sloboda o kojoj nikada nisam mislila, a sada sam je potpuno svesna, otvorila je novi put… Na tom putu učim da prihvatam kako da budem u miru i slobodna u svim svojim limitima. Put s kog nema izlaza zato što je taj put život.
Kako ona to uči? Postepeno. Sa puno uspona i padova. Uz radost i bol, fizičku i duševnu.
Nakon nesreće Mariji su davali 0,01% šanse da preživi. Ali, Marija je imala ko da je voli. Imala je sestru Sašku, koja je danonoćno bdela uz nju u bolnici, i sestru Veku, koja je rođena na Blagovesti i bila je puna blagosti. U svom bolu Marija se smirivala sećajući se detinjstva provedenog s njima i detinjeg češkanja. Tata, koji ju je učio da se svaki trud pre ili kasnije isplati, podsetio ju je na još jedan doživljaj iz detinjstva. Mudro ju je vratio u vreme kada je na Pelješcu sa dva dečaka meštana učila da iz nasukanog teretnog broda izvuče hobotnicu. Bilo je mračno i strašno u toj olupini, ali je posle nekog vremena prestala da misli o tome i na kraju je izvukla hobotnicu. U životu često nemamo drugog izbora, osim da se, u skladu sa svojim mogućnostima, uhvatimo u koštac sa nedaćama, upkos strahovima. Ne glumeći superheroja, ova hrabra žena je puno pisala o svojim strahovima i promišljala ih, ali možda najjača poruka koju nam upućuje jeste ova: Kada se nečega bojite, onda ne možete da budete racionalni, ali ako ste svesni straha možete da ga racionalizujete i on nestaje.
Marija nam kroz svoju ličnu priču neprestano, ali često vrlo suptilno i indirektno, upućuje poruke. Nakon potresnog razmišljanja o tome kako bi bilo bolje da je poginula, jer više ne može da ostvari fizičku, pa time ni emotivnu bliskost sa ćerkicom, Marija zaključuje: Pa ja nisam samo moje telo. Ja sam i moja duša. Premišljajući dalje o tome šta sve ne može da uradi za malecku, a šta može da učini za sebe, kaže: Izazovno je. Biću srećna kada je dovedu. Kada je odvedu, neću biti nesrećna, biću opet srećna zato što sam je videla …jer znam da ću je opet videti. Vežbam. Dišem. To mogu. Biću srećna s tim što mogu.
Trebalo bi da živimo u sadašnjem trenutku, za koji treba da damo koliko možemo i da budemo zadovoljni onim što u tom trenutku možemo i imamo. Osnažen duh znači i prihvatanje sebe i svojih slabosti, a prihvatanje sebe znači i spoznaju sebe, bez obzira na to kako nas vide neki objektivni parametri. Zato Marija kaže:
Učim da volim svoje telo… i kada je dobro i kada nije… Dijagnoze, rezultati raznih biohemijskih analiza, snimci, sve to jeste jako važno, ali za mene, najvažnije je šta ja mislim o tome.
Ispovest Marije Vrebalov Đorđević Svetlost tame je potraga za smislom života, koji je razoren nakon teške saobraćajne nesreće. To slaganje krhotina u novu celinu odvija se u 25 delova, gde su neki delovi podeljeni na kratka poglavlja vrlo upečatljivih podnaslova, kao recimo: Spasla nas je ljubav, blagost, prihvatanje ili Put do sreće. Šta su mesta sreće? Pojedina poglavlja sadrže i moto. Na primer, poglavlje u kome Marija piše o užasima iz sobe za reanimaciju, kao moto ima rečenicu Ljubav će nas izlečiti. Motom autorka često završava i poentira poglavlje. Sve ovo, zajedno sa kratkim rečenicama nabijenim emocijama, mami na čitanje i olakšava ga. Ali tu nije kraj. Poseban kuriozitet ove knjige predstavljaju fotografije, koje odražavaju raspoloženje i stanje koje postoji u nekom poglavlju: tuga, zapitanost, sreća, odlučnost… Te fotografije za ovu knjigu ne bi bile to što jesu da na njima nije sama autorka, Marija Vrebalov Đorđević.
