A.P. (44) bio je građevinski inženjer. Voli da gleda filmove i sluša džez muziku. U slobodno vreme bavi se zanimljivim sportskim hobijima i trudi se da što češće provodi u vreme u prirodi.
Na povratku sa letovanja, sa šlepera kraj kojeg je prolazio, pali su balvani direktno na krov njegovog automobila. Sa njim su se vozili žena i trogodišnji sin. Supruga i sin poginuli su na licu mesta, a on je zadobio teške povrede kičmene moždine. Od tada živi sa paraplegijom.
Život vam se preokrenuo u trenutku. Morali ste da se suočite sa gubitkom porodice i sa činjenicom da ste stekli invaliditet.
– Na početku, posle nesreće, postojao je samo mrak i želja da me nema. Da sam umesto njih poginuo ja. Bio sam hospitalizovan, bez precizne prognoze za moje stanje. Ni na sahranu nisam mogao da im odem. Svet mi je u potpunosti bio srušen. Tek posle operacije, lekar mi je rekao da ću do kraja života morati da koristim kolica.
Koliko dugo ste bili u bolnici?
– U bolnici sam ostao dva i po meseca. Tačnije rečeno, u krevetu. Radio sam vežbe da ne bi došlo do atrofije mišića, za jačanje mišića gornjih ekstremiteta, zatim vežbe disanja, postepeno sam učio da sedim u krevetu, pa na ivici kreveta. Radio sam i vežbe za ravnotežu. Objasnili su mi da je to bitno za korišćenje invalidskih kolica. Poštovao sam sva lekarska uputstva, u cilju oporavka.
Šta vam je bilo najteže?
– To što mi je bilo najteže nije imalo veze sa terapijom i vežbama, nego sa gubitkom porodice. Tokom rehabilitacije i kada bi dolazilo do postepenog uspeha, najveći broj pacijenata imao je podršku svojih najbližih, a ja sam bio potpuno sam. Moji roditelji su dolazili, ali sa njima nikad nisam imao blizak kontakt. Ne kao sa mojom ženom. Bio je to jako težak period.
Kako je bilo kad ste se vratili kući? Koliko vas je ta situacija psihički promenila?
– To je bila promena načina života u potpunosti. Pre nesreće sam hodao, trčao, igrao fudbal, išao sa prijateljima u prirodu. Pre nesreće bio sam fizički i psihički zdrav, srećan, vredan, porodični čovek. I tek tako, desi se taj trenutak preokreta. Postajem osoba koja koristi kolica. Ostajem bez dva najvoljenije osobe u svom životu. Zatvaram svoj građevinski biro. Od samostalnog čoveka, postajem osoba koja zavisi od drugih. Osoba koja ne oseti donji deo tela. Ne osećam dodir. Seksualno- disfunkcionalan. Sve to prouzrokovalo je veliki pad samopoštovanja.
Šta biste izdvojili kao najsvetliju tačku iz tog perioda?
Najsvetlija tačka? Definitivno moja sestra. Došla je da živi sa mnom tokom prve dve godine nakon nesreće. Zbog mene se vratila iz inostranstva. Ona je bila moja zvezda vodilja. Ostala je sa mnom dok nije zasnovala svoju porodicu, i to mi je mnogo značilo. Ona mi je pomagala psihički, stalno me je bodrila, podsticala da postanem u što samostalniji u svim mogućim aspektika. Svaki dan je smišljala nešto čime bi me okupirala, poput radne terapije. Kupila mi je sto za stoni tenis, pa sam prvi put isprobao taj sport, to mi je i dan-danas omiljeni hobi. Dok je ona bila sa mnom, sve je ponovo počelo da dobija smisao.
Kako je bilo nakon sestrinog odlaska?
– Njen momak je bio iz Holandije, gde su živeli zajedno dok sestra nije došla kod mene. Viđali su se ređe, što nije bilo prijatno ni njemu, ni njoj, a ni meni. Zato sam, kad se udala i otišla nazad u Holandiju, nekako u isto vreme bio i srećan i tužan. Međutim, ta sreća je ubrzo iščezla i ostala je samo tuga, koja se svakim danom produbljivala, nisam video smisao života, nisam vežbao, nisam izlazio napolje. Depresija me je uzela pod svoje. U toj nesreći, imao sam sreću što je žena mog kuma psihijatrica i njih dvoje nisu dozvolili da postanem očajan i gord, u šta sam se iz dana u dan sve više pretvarao. Kum me je vodio na pikado, iako sam se spočetka tome protivio, nisam želeo da se izlažem sažaljivim pogledima poznanika iz kluba. Ali, s tim se moraš suočiti kad-tad. Šetao sam gradom, postepeno sam ponovo počeo da pozivam prijatelje na druženje. Shvatio sam da moram da prihvatim stvarnost takvom kakva jeste. I to je ključ svega. Da prihvatite to što vam je život dao, ili da odustanete. Ali, zašto biste odustajali? Morate pronaći nove razloge za promenjen način života i hrabro krenuti dalje.
Od saobraćajne nesreće prošlo je 14 godina. Sada ste zadovoljni sobom i svojim životom. Kako ste to postigli? Kako je došlo do novog, pozitivnog preokreta?
– Već sam napomenuo da su mi prijatelji pomogli. Ali, mislim da je promena proizašla iz mene samog. Iz toga da sam se pomirio i nastavio. Iz toga što sam svoju izmenjenu stvarnost prilagodo svojim neizmenjenim potrebama. Kuću sam sredio po novim merilima, prilagodio kuhinju, kupatilo, dnevni boravak, dvorište. U međuvremenu sam unapredio svoje znanje nemačkog jezika, tako da radim kao prevodilac. To mi daje materijalnu sigurnost, ali iznad svega mi podiže samopouzdanje. Taj posao vidim kao deo radne terapije, pored pecanja, koje sam otkrio u četvrtoj deceniji svog života, stonog tenisa, gde sam već ozbiljniji igrač i pikada, koji sam oduvek voleo. A najlepše za kraj: pre četiti godine ponovo sam se oženio.
Šta biste poručili nekome ko je nedavno stekao invaliditet?
– Kad živite sa invaliditetom, svesni ste da se ne radi o stanju koje će se jednom izlečiti. Ne postoji nikakva magija koja bi mogla da te vrati u život pre povrede. Ponekad sadašnjica može da liči na borbu sa vetrenjačama. Ali ipak je najviše do nas. Smislite način kako da vetrenjače rade za vas. Da ipak nadmudrite vetrenjače. I da, spojite ono što ste bili i ono što ste sada. Da ne zaboravite sebe pre povrede, ali i da izgradite novog sebe, onog nakon povrede. U granicama mogućnosti, naravno.
