Danijela Jovančić ima 44 godine i živi u Čapljincu, selu blizu Niša. U osamnaestoj godini je dobila dijagnozu multiple skleroze. Za svoj invaliditet kaže da je to invaliditet sa hiljadu lica i da je veliki deo svog života provela u banjama, rehabilitacionim centrima i bolnicama, i još uvek se nada da će biti bolje. U invalidsku penziju je otišla sa Mašinskog instituta. Dok je mogla, plela je i heklala, a svoju kreativnost izrazila je i kroz likovna dela. Ovom prilikom sa njom smo razgovarali o njenom spisateljskom talentu, prozi i poeziji koju piše.

Kada ste počeli da pišete i čime je izazvana ta Vaša potreba? Ko su Vam omiljeni autori?

– Ljubav prema poeziji uticala je na to da počnem da pišem pesme. Pišem ih od osnovne škole i nastavila sam sa pisanjem i u srednjoj školi. Najviše me inspirišu Jesenjin, Šantić i Rade Drainac, ponajviše njegova pesma Uobraženje. Kasnije sam počela da pišem i kratke priče. Jedna od njih je 186 sati, priča koja obuhvata utiske o vremenu koje sam provela u bolnici, o tome kako mi je teško bilo da slušam spoljašnje zvuke, poput kašlja jednog čoveka, ali ne u negativnom smislu, nego zbog saosećanja s njim, iako ga ne poznajem, ne znam zbog čega je u bolnici, ali mi je žao, jer osetim koliko se muči, osetim njegovu bol. Kroz tu pripovetku prenosim svoje razumevanje i veliku empatiju za druge koji su u tom periodu bili sa mnom u bolnici.

Kako se odvija Vaš stvaralački proces?

– U mojoj glavi žive ljudi koji mi pričaju priče. Koji me podstiču da pišem. Da ne razumete pogrešno, nisu u pitanju neki od simptoma šizofrenije, nego moj figurativni način da objasnim svoj stavaralački proces. Kada te priče postanu toliko nepodnošljive, kada počnu da stvaraju veliki pritisak u meni, veliku buku, onda počnem da pišem. Da ih izbacim iz sebe, da ih kanališem. Dok pišem, želim da se prisetim vremena u kojima sam igrala, pevala, zabavljala se, bila srećna. Da podstaknem čitaoce da se i oni prisete lepih momenata u životu. Ti ljudi u mojoj glavi žele to da poruče.

Šta Vas iznad svega motiviše da pišete?

– Pišem da bih ostavila neki trag za sobom. Da nešto ostane iza mene, dokaz da sam živela u ovom svetu. Da sam postojala. Jer, potomstvo nemam. Nisam želela da imam decu, jer znajući sebe, ne bih imala snage da se nosim sa problemima koje bi oni potencijalno mogli imati zbog moje dijagnoze. Ako sam empata za ceo svet, za sve ljude, poznate i nepoznate, za njihove sudbine, kakav bih tek bila empata za svoju decu?

Objavili ste dva romana: Petoparci i Kuda ideš svete? Kako dolazite do ideja, šta su vodeći motivi Vaše proze? Da li u pisanju tematizujete invalidnost i koliko je to iskustvo bitno za vaše stvaralaštvo?

– Moji romani nisu zasnovani na ličnom iskustvu u vezi sa invaliditetom, jer kada pišem, ne želim da razmišljam o multiploj sklerozi. To živim. Zato ideje pronalazim posmatrajući i saživljavajući se sa drugim ljudima, maštajući.

Šta je glavna radnja Vaših romana?

– Petoparci je roman o prijateljstvu između dve devojke, Jelene i Natalije, koje žive u jednom malom mestu. Glavna junakinja, Jelena, saznaje da je njen dečko HIV pozitivan. Radnja obuhvata period od tog njenog saznanja do trenutka u kome ona odlazi na testiranje u bolničku laboratoriju i dobija rezultat. Svo to njeno suočavanje, svi njeni strahovi, razmišljanja i preispitivanja, to je radnja romana. Toliko on traje.

Kuda ideš svete? roman je o jednom mladiću koji je nesrećan i ogorčen na sve oko sebe, zbog neuzvraćenih prijateljstava i ljubavi. Odlazi u Bosnu kao ratni dezerter, kod svoje bake, kod koje doživljava još veća razočaranja i zlostavljanje. Kad se vrati, doživljava nešto što će ga u potpunosti promeniti.

Kako je došlo do objavljivanja tih romana?

– Moj prijatelj, koji je ujedno i stručnjak u domenu pisanja, pročitao je romane i bio je oduševljen. Rekao mi je da treba da ih objavim, da su to dela za Nobelovu nagradu, na šta sam odgovorila da njime vlada subjektivni osećaj, da je to mišljenje zasnovao na činjenici da me lično poznaje. Ipak sam ga poslušala, romani su ugledali svetlost dana.

Interesantno je da ste napisali da se čvarci ne promovišu, pa zašto bi se onda Vaša dela promovisala. Da li je bilo promocija, osim u Biblioteci u Čapljincu, ili nemate želju za tim?

– Moji romani su moja komunikacija sa svetom, sa čitaocima, koju jedino na taj način doživljavam i imam. Zbog svog zdravstvenog stanja nisam u mogućnosti da ih dalje promovišem, ali smatram da su dobri, jer su deo mene, moj trag u beskraju.

U planu je objavljivanje trećeg romana. Zašto ste izabrali da njegov naslov bude Memento mori (Seti se da si smrtan)?

– Neka to za sada ostane tajna. To je roman u nastajanju, na putu sam da ga završim.

Da li postoje Danijelini neostvareni snovi?

– Nemam neostvarene snove. Samo da završim svoj treći roman. Da stavim tačku na njega i na svoje spisateljsko stvaralaštvo. Možda to što sam deo svojih pesama spalila, zbog čega mi je veoma žao, jer mislim da sam mogla da postanem tekstopisac rokendrol bendovima. Moji romani su moji ostvareni snovi.

Romane Danijele Jovančić možete poručiti putem njenog fejsbuk profila.

Fotografije: Privatna arhiva Danijele Jovančić