Nema mnogo osoba s autizmom koje nisu čule fraze: – Zašto si toliko fokusiran(a) na negativno? Ili: – Treba samo da misliš na ono što te usrećuje.
To nije u skladu sa našim identitetom.
Da, svako može da ima mišljenje. I svako može da zastupa svoje vrednosti.
Ali te vrednosti utiču na mišljenje i ako vrednosti nisu zaista inkluzivne, mišljenja zasnovana na njima su štetna.
Identitet osobe s autizmom je drugačiji
Nedavno sam objavila Teoriju identiteta osoba s autizmom, u kojoj tvrdim da identitet osobe s autizmom ne odgovara tradicionalnoj definiciji identiteta. Za većinu ljudi, identitet nastaje u relaciji sa društvenim intersekcijama; tvrdim da identiteti osoba s autizmom nastaju u relacijama sa njihovim vrednostima i strastima. To je neproverena teorija koja se možda ne odnosi na sve osobe s autizmom; na svakome je da to utvrdi za sebe.
Napomena: Biti definisan socijalnim intersekcijama ne znači da osoba nema vrednosti. Svi ih imamo. Ali nismo svi definisani socijalnim intersekcijama (u sopstvenoj percepciji sebe, onoga što suštinski jesmo).
Neurotipična osoba može da bude buntovna prema svom socijalnom identitetu ili da se od njega razlikuje. Neko može biti u bajkerskom klubu, a da je ujedno hrišćanski pastor, a to su veoma različiti socijalni identiteti. Odeven u kožu, tetovirani pastor sa dugom bradom i dalje može imati hrišćanski identitet, iako se razlikuje od većinskog. Pobuna protiv socijalnog identiteta i dalje je društveni čin.
Identitet osobe s autizmom su njene vrednosti i strasti
Biti definisan vrednostima ne znači da osoba ne oseća povezanost sa drugima, sa kojima ima zajedničke socijalne intersekcije. Svi imamo socijalne intersekcije. Ali nismo svi definisani vrednostima (u sopstvenoj percepciji sebe, onoga što suštinski jesmo).
Osobe s autizmom ne mogu se osećati dobro u blizini ljudi čije su vrednosti štetne po nas. Na isti način, neurotipične osobe vide nas kao pretnju svojim socijalnim identitetima, jer dele zajedničke vrednosti koje održavaju zdravlje njihovih socijalnih identiteta.
Kad smo okruženi ljudima koji nisu definisani svojim vrednostima i strastima, moramo da maskiramo ono što suštinski jesmo. Često moramo da izbrišemo ili da umanjimo naše identitete da bismo opstali u socijalnim intersekcijama.
Podrazumeva se da zauzimamo odbrambeni stav kad smo u blizini ljudi sa kojima ne delimo zajedničke vrednosti. Prilagođavanje kolektivnim identitetima predstavlja pretnju našim vrednostima. Našu posvećenost sopstvenim vrednostima ugrožava svako ko vrednuje status quo u bilo kojoj socijalnoj intersekciji.
Neurotipične osobe obično mogu otpisati različitost u mišljenju, jer je njihov identitet definisan socijalnom intersekcijom. Zapravo, neurotipične osobe često izbegavaju teme koje bi mogle da ugroze njihov socijalni identitet.
Neurotipična osoba koja pripada konzervativnoj političkoj partiji može priznati da je ubistvo Džoža Flojda teška nepravda, ali će ujedno odbiti da prizna ili da uopšte govori o sistemskom rasizmu koji je doprineo Flojdovoj smrti i smrti drugih crnaca u rukama policije.
Neurotipična osoba zapravo može imati mnoštvo vrednosti koje se suprotstavljaju društvenim normama njihove političke partije, ali oni retko pominju te vrednosti, izbegavaju da se osvrnu na njih, da pričaju o njima ili da istraže koliko ta politička partija doprinosi bilo čemu što podriva njihove lične vrednosti.
Na primer, neurotipična osoba može da prihvati rasiste među svojim rođacima koji su zlostavljali decu, jer dele iste socijalne intersekcije. Oni su im često važniji, u smislu srodstva i povezanosti, nego u smislu vrednosti koje dele.
Dok ovo pišem, svesna sam da će mnogi neurotipični ljudi ovo smatrati uvredljivim, ali to je činjenica. Iz tih razloga, osobe s autizmom često smatraju da su ljubaznost i diplomatija izuzetno štetne.
Identitet osobe s autizmom nije toliko definisan našim socijalnim intersekcijama. Definisan je našim vrednostima; rezultat toga je da smo najviše povezani sa onima sa kojima delimo iste vrednosti.
Osobe s autizmom i neurotipične osobe mogu da mrze zlostavljače dece i rasizam, ali mi svoj suštinski identitet i naše veze sa drugima definišemo na osnovu vrednosti.
Ne osećamo automatsku povezanost sa drugima na osnovu religije, rase, socioekonomskog statusa, regionalne pripadnosti, roda. To nas ne definiše onako kako definiše neurotipične osobe.
Oni koji žele da uspostave odnos sa osobom koja ima autizam – čak i ako je u pitanju dete – treba da dozvole toj osobi da iskaže kako njene vrednosti utiču na mišljenje. Moraće da se odreknu svoje socijalne sigurnosti i više se posvete sopstvenim vrednostima.
To ne znači da treba da prestanu da vole svoju osamdesetpetogodišnju tetku rasistkinju, niti da moraju da idu na proteste da bi se povezali sa nama. Nego treba da razgovaraju o tim vrednostima i da ih istražuju, umesto što traže izgovor ili nas tretiraju kao previše negativne ili previše politične.
Ovako bi to izgledalo:
Osoba s autizmom: Ljudi koji izbegavaju vakcine protiv kovida doprinose smrti. To je užasavajuće.
Neurotipična osoba: U pravu si. Voleo bih da se više ljudi vakciniše.
Osoba s autizmom: Ujak Džo nije vakcinisam, ne nosi masku i druži se sa bakom Vivijan. Mogao bi je ubiti.
Neurotipična osoba: U pravu si.
To je sve. Toliko je jednostavno. Ne treba da prekinete komunikaciju sa Džoom da biste obelodanili da je njegovo ponašanje potencijalno štetno. Samo budite iskreni i nemojte prekidati razgovor o tome.
Ako vam osoba s autizmom iznosi vrednost, a vi to prekinete kao da je nešto nepristojno ili negativno, nikada nećete uspostaviti odnos sa njom, koliko god da imate zajedničkih socijalnih intersekcija.
Ako nas osuđujete zbog toga što živimo sopstvene vrednosti, tražite od nas da ne budemo ono što jesmo ili da nemamo identitet.
Socijalna intersekcija religije često je u sukobu sa vrednostima religije. Ako nemate autizam, vaš identitet, vaše suštinsko ja, delimično je definisano socijalnom intersekcijom i pripadnošću toj religiji. Ako imate autizam, vaš identitet je definisan vrednostima religije, ne zajedničkim društvenim normama.
Ako su vrednosti povezane sa verskom praksom u suprotnosti sa drugim vrednostima koje se odnose na socijalne identitete, osobe s autizmom moraju da se pozabave tim razlikama. Ovo će religiozne osobe s autozmom stoprocentno dovesti u sukob sa neurotipičnim osobama iste religije.
Ako osobe a autizmom veruju da su ljubav i prihvatanje suštinske vrednosti njihove religije, ali postoje kontradiktornosti, bilo u religijskom tekstu, bilo u specifičnoj dogmi ili religijskim normama, onda neće jednostavno prihvatiti socijalnu intersekciju ili ulogu u toj zajednici.
Neurotipične osobe prihvataju takve norme, često povezujući ispravnost toga sa drugim socijalnim intersekcijama kao što su politička partija, seksualna orijentacija, rasa.
Za nas je to život u laži, jer nismo definisani socijalnim intersekcijama.
Osobe s autizmom u politici često istupaju kad nešto nije u skladu sa njihovim vrednostima i može naneti štetu pojedincima koji su marginalizovani.
Osobe s autizmom često su u sukobu sa socijalnim intersekcijama svoje političke orijentacije.
Mnogobrojna istraživanja su pokazala da je većina osoba s autizmom levičarski nastrojena. Za njih biti levičar znači da su njihove vrednosti bitnije od same političke partije. Oni ne osećaju timski duh spcijalnih intersekcija i često će ih smatrati izdajnicima i izbegavaće ih zbog suočavanja sa kršenjem progresivni vrednosti.
Kad se osoba s autizmom suoči sa kršenjem vrednosti, ona očekuje i predviđaju da će joj drugi, iz iste socijalne intersekcije, biti zahvalni što doprinosi poštovanju vrednosti. Osoba s autizmom to vidi kao potvrđivanje identiteta. Neurotipična osoba će tu konfrontaciju videti kao podelu, jer je identitet člana tima u koheziji grupe.
Ako osobe s autizmom govore o korupciji, a policija podupire neurotipični socijalni identitet, osoba s autizmom napravila je prekršaj u društvenoj koheziji. Čak i kada se neurotipična osoba slaže sa našim vrednostima, potreban joj je socijalni identitet da bi bila sigurna.
Osobama s autizmom potrebne su njihove vrednosti da bismo ostali sigurni, a naš tim sačinjavaće ljudi koji štite vrednosti umesto zaštite socijalnih identiteta.
Socijalni identiteti imaju unutrašnju hijerarhiju
Svaki socijalni identitet u sebi ima podrazumevane rangove ili društvene hijerarhije. Poštovanje se često iskazuje na osnovu rangiranja unutar socijalnih identiteta. Zbog ovoga je emocionalna inteligencija daleko bolji pokazatelj uspeha u karijeri nego bilo koja druga promenljiva.
Sa naučnog (a ne popularnog) stanovišta, emocionalna inteligencija je sposobnost tačnog sagledavanja svojih i tuđih emocija; razumevanja signala koje emocija šalju u međuljudskim odnosima; upravljanje sopstvenim i tuđim emocijama. Ne uključuje nužno kvalitete (kao što su optimizam, inicijativa, samopouzdanje) koji su joj pripisani popularnim definicijama.
Ovens, citira Majera u: How Emotional Intelligence Became a Key Leadership Skill, Harvard Business Review, 2015.
TalentSmart sproveo je istraživanje koje je pokazalo da od 34 domena uspeha u karijeri, emocionalna inteligencija čini 58% uspeha na radnom mestu. Više od inteligencije, radne etike, znanja, vrednosti, inovacija, veština, iskustva, obrazovanja, strasti i volje zajedno, uspeh zavisi od toga koliko razumemo kako igrati socijalno-emocionalnu ulogu.
Kao i sve u slobodnom svetu, razumevanje i reagovanje na emocije rugih ljudi i predviđanje puta sa najboljim ishodom zaista znači predviđanje ishoda koji najbolje odražava neurotipilne emocije i društvene identitetem, a ne emocije i vrednosti osoba s autizmom.
Poseta bilo kojoj srednjoškolskoj kantini će pokazati da su adolescenti već stvorili socijalne identitete zasnovane na društvenoj hijerarhiji. Postoji implicirana hijerarhija tih identiteta: navijačice, ragbisti, štreberi, buntovnici, gotičari i tako dalje – sa hijerarhijama unutar svake grupe.
Neurotipični društveni instinkti podstiču ljude da ne remete rangiranje unutar grupa, pa svaki socijalni identitet razvija sopstvene norme i društveni kod. Kretanje kroz više socijalnih identiteta, naročito ako je jedan mnogo bolje rangiran nego drugi, naziva se promenom koda, a to je fenomen koji se najviše povezuje sa crncima koji se pretežno kreću belačkim prostorima izgrađenim na vrednostima belaca i socijalnim normama koje su inherentno diskriminatorne.
Ima razloga da verujemo da rasne manjine na vrhu korporativne hijerarhije neće rasno rasformisati korporaciju, niti će se baviti aktivnostima koje bi otvorile vrata manjinama na dnu. Zaista postoje jaki podsticaji za manjine, da se utrkuju ka korporacijskom vrhu, a potom uklone merdevine kad tamo stignu.
Gulati, M. & Carbado, D. (2004). Race to the Top of the Corporate Ladder: What Minorities Do When They Get There, Washington & Lee Law Review, 61, 1645-1693.
Društvena hijerarhija postoji u svim socijalnim intersekcijama, a da bi opstali kad jedna intersekcija hijerarhijski nadmaši drugu, ljudi moraju da žrtvuju svoje vrednosti kako bi zadržali društveni status.
Obično to i sprovedu, kao mehanizam preživljavanja.
Ali, kako je identitet osobe s autizmom zasnovan na vrednostima, a ne na socijalnim intersekcijama, osobe s autizmom ne pridaju isti značaj hijerarhiji. Mnoge osobe s autizmom imaju urođeni prezir prema društvenim hijerarhijama – što ne treba mešati sa poštovanjem stručnosti ili logičnog lanca komande.
Društvena hijerarhija je sama po sebi isključiva, a osobe s autizmom prepoznaće obrazac isključivanja pruzrokovan društvenom popularnošću i negodovaće zbog toga, čak i ako to maskiraju i igraju ulogu da bi preživeli. Ovo je posebno podmukao proces za ljude koji istovremeno moraju da maskiraju svoj identitet i da menjaju kod kako bi izbrisali svoje kulturne norme.
Napetost u odnosima između osoba s autizmom i neurotipičnih često se svodi na instinkte povezane sa socijalnim identitetima u odnosu na identitete zasnovane na vrednostima.
Razlike u identitetu u socijalnim grupama i partnerskim odnosima
Za neurotipične, partnerska veza postaje deo njihovog socijalnog identiteta. Dvoje postaju jedno. To znači da postoje uzajamna i neizgovorena očekivanja, da je veza mehanizam održavanja, da doprinosi rangiranju socijalnog identiteta.
Osobe s autizmom ne postaju jedno u partnersvu, čak i kada su partneri ekstremno bliski. Mi instinktivno ne vidimo druge (bez obzira na socijalnu intersekciju) kao produžetak nas samih, jer nas ne definiše mesto unutar nekog odnosa – čak i kada je partnerski ili roditeljski. Stoga ne vidimo našu ulogu u partnerskoj vezi kao deo našeg suštinskog identiteta.
To ne znači da osobe s autizmom nisu lojalne. To ne znači da ljubav i povezanost osećaju na drugačiji način. Jednostavno, voljene osobe ne vidimo kao produžetak ličnog identiteta.
Osobe s autizmom mogu razviti jako interesovanje za svoje socijalne identitete, kao što je queer ili roditeljstvo. Međutim, to su strasti zasnovane na vrednostima, a ne nešto što počiva na društvenom konstruktu identiteta.
Na primer, žena s autizmom može delimično biti definisana time što je majka, ali ne u odnosu na socijalne norme roditeljstva. Njena strast može biti u svesnom roditeljstvu, jer su njene vrednosti protiv prinude i kontrolišućih odnosa suština njenog identiteta. To je strast zasnovana na vrednostima, u interesu opšteg dobra, a ne u interesu zauzimanja društvene uloge.
Partnerske veze između osobe s autizmom i neurotipične osobe imaju tendenciju da upadnu u šablon.
U ranoj fazi veze, neurotipični partner može videti partnera s autizmom u smislu: kako njihova veza definiše njihov socijalni identitet.
Možda je u pitanju pobuna protiv socijalnog identiteta sa kojim ne oseća povezanost ili je doživeo isključivanje ili zlostavljanje. Na primer, ćerka religioznih roditelja doživela je isključivanje iz religijske zajednice i oseća se celovitom ili vrednovanom zato što je u vezi sa nekim ko odbacuje religiju.
Zbog toga neurotipične osobe često osećaju da ih osobe s autizmom izuzetno dobro razumeju u prvom stadijumu veze. Sada imaju novi identitet sa osobom sa kojom zajedno ulaze u bunt protiv nasleđenog identiteta.
Bunt je socijalno motivisan manevar za neurotipične osobe.
Osobama s autizmom nije neprijatno, niti su razočarane ponašanjem svoje dece ili supružnika, ako oni time krše socijalne norme, jer mi njih ne vidimo kao produžetke nas samih.
Ali, neurotipični partneri očekuju od partnera s autizmom da intuitivno deluju u jedinstvu. Instinkt zasnovan na tome da li je identitet osobe socijalno ili vrednosno definisan filtrira većinu odluka – od izbora dekoracije za kuću, preko toga gde i kako se praktikuje religija i koji će se film gledati, do roditeljskih izbora.
Razlike u stvarnom svetu
Ako se učitelj žali na ponašanje deteta neurotipičnom roditelju, roditelj oseća da je detetovo ponašanje pretnja socijalnom identitetu. Dete nije poštovalo autoritet i hijerarhiju koja održava sigurnost i moć socijalnih intersekcija.
Neurotipičan roditelj posmatra ponašanje u odnosu na održavanje statusa quo na planu socijalnih intersekcija. Automatski pretpostavlja: ako detetovo ponašanje narušava status quo, treba ga korigovati.
Nasuprot tome, roditelj može smatrati da je učitelj nižeg društvenog ranga i da podriva njegov socijalni status sugerišući da njegovo dete – produžetak njegovog identiteta – radi nešto pogrešno.
Ako se učitelj požali roditelju s autizmom, roditelj ne smatra autoritet učitelja značajnim, niti podrazumevajuće ispravnim. Mnogo je verovatnije da će se postaviti ravnopravno, a smatraće i dete ravnopravnim.
Roditelj s autizmom ponašanje posmatra u odnosu na to kako ponašanje podržava zajedničke vrednosti koje imaju. Podrazumeva da je i učitelj zabrinut za vrednosti i pokušaće da zajednički reše razloge zbog kojih je ponašanje ometajuće, zašto se dešava i kako da ih isprave na način koji ide u korist svima.
Zar me ne voliš!? Šta nije u redu s tobom!? Da li si uopšte razmišljao o tome kako će tvoji postupci uticati na mene!? Da li ti uopšte hoćeš da budeš timski igrač!?
Osobe s autizmom to često čuju od svojih neurotipičnih partnera, kad prekrše socijalnu normu koja na neki način ugrožava socijalni status neurotipičnog partnera.
Osobe a autizmom često su zbunjene kad neurotipične osobe osećaju da su lično napadnute ili uvređene, ako donesemo odluku koja se odnosi na naš sopstveni život. Moguće je da se to događa zato što neurotipične osobe doživljavaju vezu kao ekstenziju svog socijalnog identiteta.
Pošto mi ne osećamo druge ljude kao deo našeg suštinskog identiteta, teško je osetiti zašto su naše odluke, izbori i ponašanja koja se odnose na naš sopstveni život od tolike važnosti našim voljenima.
Zaista upoznati i povezati se sa osobom koja ima autizam znači razumeti, vrednovati i poštovati njenje strasti i vrednosti.
Zajednički bol koji gotovo sve osobe s autizmom osećaju je bol što ih drugi ne znaju i ne vide. Kad su naši izbri, autonomija i istina ignorisani zato što su drugačiji, osećamo se nevidljivima.
Ne zato što nas prosto ne vidite, nego zato što nas ne vidite onako kako mi sebe vidimo. Ono što mi jesmo zasnovano je na našim strastima i vrednostima.
To znači da su iskrenosti i autentičnost centralni, suštinski deo našeg identiteta. Živeti nešto što nismo autentični mi, znači biti bez identiteta. Nikada nas ne možete upoznati, ako gubimo naše vrednosti da bismo živeli u skladu sa socijalnim inersekcijama.
Potrebno nam je da budemo normalni. Da budemo ono što istinski jesmo.
Tera Vens
