Imam cerebralnu paralizu. Moj prvi muž, nasilan čovek, izvršio je samoubistvo 2007. godine. Nakon godina zlostavljanja, postala sam samohrana majka. Prebolela sam, ali te mračne godine uvek će biti sa mnom.
Muškarca koji će postati moj muž srela sam nakon završenog koledža i povratka kući. Bio je najpametniji momak koga sam do tada upoznala. Pala sam na naše razgovore i zajedničke ciljeve, njegove stavove i vrednosti. Smejali smo se i s lakoćom razgovarali po celu noć, nismo propuštali ni trenutak. Moja cerebralna paraliza nije imala uticaja na naš odnos, činilo se da to nije pitanje.
Brzo smo se verili i venčali. Neki od članova moje porodice pokušavali su da me upozore, ali nisam slušala. Mislila sam da će sve doći na svoje mesto, samo ako budem slušala srce. Gledajući unazad, ne razumem zašto sam odlučila da zanemarim očigledne znake svoje buduće mizerije.
Nije prošlo ni nedelju dana kako smo se venčali, nevolje su počele. Postao je agresivan kad bih zatražila da obavi neki jednostavan zadatak ili kad se ne bih složila sa svim što on kaže ili uradi. Činjenica da imam cerebralnu paralizu i da se oslanjam na njega u određenim aktivnostima usložnjavala je situaciju. Nisam jednostavno mogla da odem. Osećala sam se posramljenom da tražim pomoć i što sam dozvolila sebi da tu ostanem.
Neko vreme smo išli na bračno savetovanje i to nam je neizmerno pomoglo. Najveća greška je što nismo nastavili. Bilo je teško uskladiti savetovanje sa njegovim poslovnim rasporedom. Nije prošlo dugo, ponovo je počelo vikanje, okrivljavanje, agresija. Život u strahu bio je moj novi način života.
Partnersko nasilje i cerebralna paraliza su smrtonosna kombinacija. Mislim da je čudo što sam preživela, ne samo fizički nego i emotivno. Biti zavisna od nekoga koga sam volela, ko je imao fizičku kontrolu nada mnom, ravno je životu u paklu. To je mesto na koje se nikada ne bih vratila. Trebalo je da progutam ponos i da ranije potražim pomoć.
Ali, u najgorem periodu, dogodilo mi se čudo: ostala sam trudna i rodila ćerku koja mi daje toliko radosti. Nakon njenog rođenja, nije mi trebalo dugo da uvidim da ne želim da odgajam dete u takvoj sredini. U tih nekoliko kratkih meseci koliko je bio sa njom, on je bio sjajan otac, ali se prema meni i dalje užasno ophodio.
Verbalno zlostavljanje otrglo se kontroli. Jednog jutra, znala sam da je dosta i odlučila sam da ga ostavim. Otišla sam kod prijateljice, a potom kod sestre. Znala sam da se moram razvesti za svoje dobro, naročito za ćerkino dobro. On, očigledno, nije mogao da podnese naš odlazak i oduzeo je sebi život.
Počinje moj novi život, život samohrane majke. Saosećam se sa svojom ćerkom koja nikada neće upoznati oca. Ona ima toliko pitanja na koja pokušavam da joj odgovorim. Radim najbolje što mogu da budem dobra majka, ponovo se sastavljam iz bola i ožiljaka. Imam živa sećanja i verovatno ću ih imati dok god sam živa, ali sam jača nego ikad.
Najteži korak je potražiti pomoć. Jača si nego što misliš i zaslužuješ bolje.
Džesika
Pripremu ovog medijskog priloga podržao je UNDP u okviru projekta “Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji III”. Stavovi izneti u medijskom prilogu su isključiva odgovornost ….IZ KRUGA – VOJVODINA i ne odražavaju nužno stavove UNDP, niti drugih učesnika u sprovođenju navedenog projekta.
