Personalni asistent je pojedinac kojeg unajmljuje osoba s invaliditetom u svrhu pružanja podrške u različitim aspektima svakodnevnog života. Posao koji asistent obavlja, kojom dinamikom, kada, gde i na koji način, određuje korisnik asistencije, prilagođavajući uslugu svojim individualnim potrebama i životnoj situaciji. Koliko je personalna asistencija važna i kako može da izgleda u praksi iz ugla korisnika usluge (poslodavca), saznali smo od Dragane Marković, a u nastavku se bavimo personalnom asistencijom iz ugla personalnog asistenta (zaposlenog). Kako se postaje personalni asistent, kakav je to posao, kakve kvalifikacije zahteva, kako izgleda uobičajen radni dan personalnog asistenta i kako se kao društvo odnosimo prema takvom zanimanju? O svemu tome razgovaramo sa Marijanom Veljko, personalnom asistentkinjom koja je više od pet godina u ovom poslu.
Navedi nam 5 najvažnijih stvari o sebi.
MV: – Volim mir, stabilnost i rutinu, ali nemam problem sa novim iskustvima, trudim se da budem pristojna, odgovorna, pogotovo kad je posao u pitanju. Retko kad se zbog nečeg iznerviram, uglavnom imam strpljenja za sve oko sebe, ali kad se nerviram, onda to brzo i jako krene, ali brzo i prođe.
Kada si i kako počela da radiš kao personalna asistentkinja?
MV: – Počela sam krajem decembra 2015. godine, na preporuku zajedničke poznanice.
Sećaš li se nekih svojih početničkih grešaka ili strahova, kako si ih prevazišla i šta si iz njih naučila?
MV: – Glavni strah je bio da ne ispustim i ne stisnem ili uhvatim korisnicu tako da joj izazovem bol, zbog čega sam prvih dana bila verovatno malo nespretnija. To sam brzo prevazišla, pošto bi ona jednostavno rekla ako nešto nije kako treba, ili je baš taman kako treba, pa smo lako došle do prave tehnike koja odgovara i meni i njoj. To je, naravno, uz snagu koju moramo da imamo, najvažnija fizička strana posla, jer kad shvatimo da možemo i korisnica nam veruje, lako prevazilazimo strahove i ređe se dešavaju geške.
Kako dolaziš do posla i sa koliko korisnika si do sada radila?
MV: – Uglavno bih putem preporuke dolazila do posla. Od zapošljavanja radim samo sa jednom korisnicom, mada sam par puta radila kao kratka ispomoć drugom korisniku.
Dok si u pregovorima sa potencijalnim korisnikom, koji zahtevi ti ukazuju na to da ne treba da prihvatiš posao? S druge strane, po čemu procenjuješ da biste mogli biti kompatibilni u odnosu korisnik – asistent?
MV: – Nisam bila u situaciji da razmatram ili pregovaram sa drugim potencijalnim korisnicima. Posao koji trenutno obavljam za trenutnu korisnicu mi odgovara. Teorijski gledano, za kompatibilnost je po meni najznačajnije međusobno poštovanje, kao i dobri međuljudski odnosi, a slične godine i interesovanja mogu da pripomognu.
Kako ljudi iz tvog okruženja reaguju kada im kažeš čime se baviš? Da li ti se dešavalo da ti zbog posla koji obavljaš automatski pripisuju određene karakteristike? Prema tvojoj proceni, koliko ljudi generalno razumeju samu suštinu koncepta personalne asistencije i tvoju ulogu?
MV: – Ljudima generalno nije baš najjasnije kakav je ovo posao, niti šta podrazumeva. Često se iznenađuju šta sve može da bude moj posao ili ga doživljavaju kao da se ne radi ništa, to jest, kao da ja samo svratim malo do korisnice da proćaskamo. Neki na situaciju gledaju kao na nekakav privatni dogovor, ne vide konkretan posao u svakom smislu. Vrlo često me pitaju koji drugi posao radim pored ovog, jer se ovaj valjda ne računa po njihovim merilima.
Koja znanja, svojstva i veštine ti pomažu da dobro obavljaš svoj posao? Da li si pohađala na neke obuke, treninge ili radionice za personalne asistente?
MV: – Svi asistenti bi morali da prođu obuku, jedino je problem što se sredstva za obuku obezbeđuju kako okolnosti dozvoljavaju. Tako je moja obuka održana pune tri godine nakon što sam počela da radim, a tad sam već sama sve shvatila kroz iskustvo i rad. Postoji i usmena obuka na samom početku, koja pomogne da se shvati suština posla. Konkretno, za moje obavljanje posla, to znači ono što sam već rekla: brzo savladavanje odgovarajuće tehnike za fizičko manipulisanje i moja fizička snaga, jer i ja mogu da se ponekad spetljam, ali će korisnica ostati sigurna u mojim rukama .
Prema tvom dosadašnjem iskustvu, za koga posao personanog asistenta definitivno nije?
MV: – Nije za ljude koji ne ispunjavaju uslove za fizičku stranu posla, koja je često potrebna. Za ljude sa jakim egom, koji bi da nameću svoje mišljenje, ideje, jer je suština posla ono što korisnik želi i treba.
Šta te motiviše da budeš personalna asistentkinja? Da li je to posao u kome si se apsolutno pronašla, ili samo prolazno radno mesto, dok se ne pojavi nešto bolje?
MV: – Ovo je neobičan, nestandardan posao koji ima totalno mirnu, rutinsku stranu, kad skoro poverujem okolini da ja stvarno ne radim ništa, ali i situacije kad idemo negde ili radimo nešto što ja sama nikada ne bih doživela. Ovde ne postoje uobičajeni problemi uobičajenih poslova, šef /gazda je sam korisnik, a suština posla su potrebe korisnika i, kad je to jasno, jako je teško doći do nekih strašno problematičnih situacija, mada nije nemoguće. Za mene je ovaj posao počeo kao prolazni, ali sad je već šesta godina kako radim, pa teško da to i dalje mogu da tvrdim. Zbog svega gore nabrojanog, odgovara mi to što radim i prosto ne razmišljam dublje o svemu.
Kako se odvija tvoju uobičajeni radni dan? Koliko često si suočena sa nekim nepredvidivim, izazovnim ili stresnim situacijama?
MV: – Moj radni dan zavisi od broja asistentkinja koje rade, jer radimo po smenama ili cele dane, uglavnom dolazimo do korisnice jednokratno ili više puta u toku dana, a radimo sve što bi svako od ustajanja do leganja radio i da mu ne treba asistencija (oblačenje, lična higijena, obroci, izlasci, nabavke…). Uglavnom je rutina i poštovanje dogovora ono što svi praktikujemo, ali dešava se da se neka od asistentkinja iznenada razboli, ili se korisnica razboli, što može da oteža fizičku stranu posla, ili nešto iskrsne, pa se negde neplanirano ide i slično. Ovo su sve situacije koje nisu svakodnevne, a kad se dese, prilagodimo se najbolje što možemo i brzo se vratimo u normalu.
Kakve odnose formiraš sa korisnicima asistencije? Znamo da je to prvenstveno odnos poslodavac – zaposleni, a da li je po nečemu specifičan u poređenju sa poslodavcima i šefovima na drugim radnim mestima?
MV: – Korisnik jeste i poslodavac /šef/ gazda i posao je tačno ono što je korisniku značajno i, kad se to shvati i prihvati, sve je dalje lako. Situaciju dodatno olakšava kad su ljudi manje-više sličnih interesovanja, životnih okolnosti i, naravno, dobri međuljudski odnosi uvek znače. Ovo je posao koji je dosta intimniji u odnosu na strandardne poslove; mi, asistenti, ponekad smo korisnicima u kući od jutra do sutra i, opet naglašavam: najvažnije je shvatiti da je suština posla potreba korisnika.
Da li si u ulozi asistentkinje nekada bila izložena mobingu, poniženju, potencijalno rizičnim ili neprijatnim situacijama? U kojoj (potencijalnoj ili stvarnoj) situaciji nemaš izbora izbora, osim da napustiš posao?
MV: – Ne, nisam, zbog bilo koje od tih situacija odavno bih prestala da radim. Nešto što bi mogla da bude neprijatnost su finansijski problemi koji su postojali prvih godina, za koje nisu krivi ni korisnici, ni organizacija pružalac usluga, već neke više instance, pa je ta situacija nekako prevaziđena i, kako stoje stvari, napokon je iza nas. Loši međuljudski odnosi i ponižavanja svakako bi mogli da utiču na napuštanje posla.
Da li si u kontaktu sa drugim personalnim asistentima i da li je uopšte etički razmenjivati radna iskustva kad je ova vrsta posla u pitanju? Da li je praksa da ti se manje iskusne koleginice obraćaju za savet ili je uvek najbolje da se sve rešava unutar samog odnosa korisnik – asistent?
MV: – Retko sam u kontaktu, i to sa ljudima koji nisu asistenti za moju korisnicu, a najčešće se susrećemo zbog nekih birokratskih situacija. U principu, nisam protiv razmenjivanja radnih iskustava, nekad to prosto može da pomogne osobi koja počinje da radi, ali u suštini, to je nešto što sama korisnica rešava sa svakom asistentkinjom posebno. To jedino i ima smisla, jer se mi, asistentkinje, praktično ni ne srećemo, ne poklapaju nam se smene.
Šta je najlepše, a šta najteže u tvom poslu?
MV: – Ovo je jedan generalno miran posao, retko se dešavaju stresne situacije, bar iz mog ugla gledano, a čak i ono što bi bilo stresno samo je neko iskakanje iz rutine, ništa posebno dramatično, što mi veoma odgovara. Upoznala sam puno ljudi, bila u raznim gradovima i situacijama, što se ne bi desilo bez ovakvog posla. Zbog specifičnosti posla, najteže je kad smo svi bolesni, bilo više asistentkinja istovremeno, bilo korisnica i neko od asistentkinja, pošto život i sve dnevne potrebe i dalje postoje i ne mogu da se pauziraju.
Fotografije: privatna arhiva Marijane Veljko
