Izbegavana u školi zbog svog invaliditeta, posvetila je život toj temi, organizujući istorijski protest koji je doveo do značajnih izmena u američkom zakonu.
Nakon što se upisala na ženski koledž u Vašingtonu, Kitty Cone suočila se sa diskriminacijom.
Kretala se uz pomoć štapa, a direktorka te privatne ženske škole počela je da nameće čudna pravila koja su je odvajala od ostalih studentkinja. Na primer, zahtevala je da se Kitty kupa u zasebnoj kadi izvan apartmana koji je delila sa još tri devojke. Ali kada je bila toliko velika, da je bilo teško izaći iz nje, pa je Kitty ipak koristila onu u svom apartmanu. Drugom prilikom zabranjeno joj je da pohađa školsku aktivnost, ali je ona ipak otišla. Zbog toga je izbačena iz škole.
– Iz različitih razloga, direktorka me je izbacila, ali je sve to imalo veze sa invaliditetom – rekla je u intervjuu godinama kasnije.
Nije to bio ni prvi, ni poslednji prvi put da je Kitty iskusila nepravdu zbog invaliditeta.
To se događa šezdesetih godina prošlog veka, kada osobe s invaliditetom nemaju osnovna ljudska prava u SAD-u. Na primer, bioskopi su mogli odbiti da prodaju karte korisnicima kolica, a slepe i gluve osobe nisu imale gotovo nikakvu podršku. Čak im ni obrazovanje nije bilo zagarantovano. Osobe s invaliditetom bile su često institucionalizovane i izolovane iz društva. Tek 1990. godine usvojen je zakon o zabrani diskriminacije osoba s invaliditetom.
Iskustvo izbacivanja iz škole podstaklo je Kitty Cone da ostatak svog života posveti borbi za prava osoba s invaliditetom.
– Iskustva koja sam imala odredila su činjenicu da ću biti aktivistkinja. Toliko životnih izbora mi je uskraćeno samo zbog činjenice da imam invaliditet.
Kitty je bila vodeća organizatorka čuvenih protesta pod nazivom 504 Sit-in, koji su se odigrali aprila 1977. godine. Protesti su trajali skoro 4 nedelje, okupili su 150 osoba sa invaliditetom i njihovih saveznika koji su zauzeli vladine kancelarije u San Francisku (departman za zdravlje, obrazovanje i socijalnu zaštitu) s namerom da izvrše pritisak da se potpišu propisi za sprovođenje člana 504 Zakona o rehabilitaciji iz 1973. godine. Ovim je prokrčen put za usvajanje Zakona o zabrani diskriminacije osoba s invaliditetom u Americi.
U pobedničkom govoru koji je održala nakon protesta, Kitty Cone je rekla da je zajednica osoba s invaliditetom napisala novu stranicu američke istorije.
– Pokazali smo snagu, hrabrost, moć i posvećenost – rekla je – da mi, koji smo zatvoreni, isključeni, skriveni, navodno krhki i slabi, možemo da vodimo borbu na najvišem vladinom nivou i da pobedimo.
Curtis Selden Cone rođena je 7. aprila 1944. godine u imućnoj porodici u istočnom Ilinoisu. Otac joj je bio vojno lice, zbog čega se porodica često selila.
Mišićna distrofija otkrivena joj je kad je imala 15 godina. U to vreme, lekari su smatrali da neće živeti duže od dvadesete.
Pohađala je Univerzitet u Ilinoisu gde je studirala englesku književnost. Tamo je postala politički aktivna i izabrana je u studentski senat. Borila se protiv rasne segregacije i bila je aktivna u grupi studenata koje se zalagala za demokratsko društvo. Pauzirala je na studijama kada joj je majka umrla (1963). Iako se vratila, nikada nije diplomirala.
Nakon toga, naredne tri godine živi u Čikagu i radi kao antiratna aktivistkinja u Savezu mladih socijalista, ogranku Socijalističke radničke partije. Levičarska politika otuđila ju je od oca, bivšeg poručnika, i njih dvoje ostalu otuđeni do kraja života.
Putovala je sa prijateljima i porodicom u Južnu Ameriku i Istočnu Evropu. U to vreme koristi kolica i nepristupačnost je sve učestaliji problem. Vrata kupatila su preuska, zgrade nemaju rampe, prevoz je nepristupačan. Bilo da je u pitanju hotel, autobus ili aerodrom, imala je mnoštvo situacija u kojima su joj kolica polomljena, a ona zadobila povrede i modrice.
Godine 1972. preselila se u Kaliforniju, zbog toplije klime i da bi bila bliže prijateljima. Tamo je sarađivala sa Centrom za samostalni život i upoznala Judith Heumann, koja će takođe biti liderka na protestima 504 Sit-In.
– Kitty je bila vatrena – kako je se Judith Heumann seća. – Način na koji se izražavala bio je poput munje. Ljudi su je slušali i pratili.
Kitty je počela da se viđa sa Kathy Martinez, slepom ženom, i zbližila se sa njenom porodicom iz Novog Meksika.
– Na mnogo načina, naši invaliditeti su se dopunjavali, jer sam mogla da pomognem Kitty u fizičkim zadacima, a ona meni u vizualnim. Koristila je električna kolica, a ja bih onda vozila rolere. Na neki način, bile smo kultni duo, jer smo tako mogle mnogo brže da se krećemo nego kad hodam.
Nisu mogle da se venčaju, jer homoseksualni brakovi nisu bili zakoniti, ali je Kitty ipak želela dete. Usvajanje deteta u SAD bilo je birokratski prezahtevno, pa su se njih dve 1981. preselile u Meksiko i tamo usvojile bebu.
Nekoliko godina kasnije vratile su se u Kaliforniju i Kitty je nastavila sa aktivističkim radom.
Umrla je 21. marta 2015, u sedamdesetoj godini života.
Njen rad iznedrio je novo doba koje je osnažilo mnoge osobe s invaliditetom i dalo im osećaj ponosa.
– Zahvalna sam za svoj invaliditet – govorila je. – Osećam da su me ograničenja i izbori koje mi je dao učinili onim što jesam. I, znate, sviđa mi se to ko sam.
Vendi Lu
