Svet je iznenada doživeo veliku i naglu promenu pojavom korona virusa i proglašenjem pandemije. Od početka pandemije (mart, 2020) prvenstveno se govori o rizicima virusa po fizičko zdravlje opšte populacije, a malobrojne platforme služe za raspravu o uticajima kovida na mentalno zdravlje dece s invaliditetom. Uticaj virusa na život dece je evidentan, jer obrazovni sistem prelazi iz realnih u virtualne učionice, a rad od kuće postaje uobičajen širom sveta. Socijalna distanca i izolacija dovode do nedostatka dnevne rutine i strukture. Održavanje rutine kod dece stvara osećaj discipline i sigurnosti, što je važno za njihov psihički i emotivni razvoj. Promene i prilagođavanja svakodnevice novonastaloj situaciji, kao što je zatvaranje škola i dnevnih centara, socijalna distanca ili karantin, predstavljaju realnu borbu za decu sa fizičkim i mentalnim invaliditetima.
Dok je ceo obrazovni sistem prelazio na onlajn nastavu, koja je prihvatljiva većini učenika, malo je bilo reči o psihičkom uticaju ove promene na decu s invaliditetom, iako su ona pod najvećim rizikom u datoj situaciji. Većina onlajn platformi nije kompatibilna sa asistivnim tehnologijama koje koriste deca sa senzornim invaliditetima. Izazovi onlajn učenja u kombinaciji sa nedostatkom rekreativnih aktivnosti, koje se mogu raditi kod kuće, stvaraju povećan nivo frustracije kod dece sa fizičkim invaliditetom. Razvijanje socijalnih veština i socijalne interakcije jedno je od najtežih pitanja za decu iz spektra autizma. Situacija socijalne distance i zabrana aktivnosti izvan kuće neminovno pogoršava njihov razvoj. Nedostatak rutine propraćen osećajem nesigurnosti i neizvesnosti kod dece s autizmom izaziva veću anksioznost i nemir, mrzovolju i niz neprijatnih osećanja.
Neka istraživanja ukazuju na jasnu vezu između kovida i psihijatrije i obrnuto. Iskustvo negativnih emocija, promena raspoloženja, promene u spavanju i ishrani, stavljaju decu pod rizik od nastanka ili pogoršanja postojećih izazova na planu mentalnog zdravlja. Kako je sistem zdravstvene zaštite sveden na suzbijanje virusa, a klinike za mentalno zdravlje mahom zatvorene, to je dodatni izvor stresa, anksioznosti i straha. Na primer, u Indiji 7,8 miliona dece uzrasta do 19 godina ima neki oblik fizičkog ili mentalnog invaliditeta, a jedna četvrtina tog broja ne pohađa nikakvu obrazovnu instituciju. To je zabrinjavajući podatak, jer ukazuje na nedostatak infrastrukture, inkluzivnog obrazovanja i asistivnih tehnologija. U takvom kontekstu, zatvaranje u kuću tokom pandemije dovodi do povećanog nivoa frustracije i osećaja bespomoćnosti kod dece. S druge strane, SAD ima 7 miliona dece uzrasta od 3 do 21 godine koji pohađaju časove specijalnog obrazovanja. Prelazak na onlajn nastavu ujedno znači nedostatak pružanja podrške deci, jer roditelji ne mogu zameniti nastavnike, a primetan je i nedostatak asistivnih tehnologija. To sve utiče na razvoj dece sa razvojnim invaliditetima. Neophodno je da životi dece s invaliditetom budu globalno prepoznati i shvaćeni kao prioritet u planiranju odgovora na pandemiju.
Nivo stresa i anksioznosti veći je nego obično. Roditelji preuzimaju više odgovornosti, jer su prinuđeni da igraju višestruke uloge u novonastaloj situaciji. Stres koji roditelji doživljavaju ima negativan uticaj na decu. Jedna od najvećih odgovornosti roditelja je da objasne deci trenutnu situaciju, što je transparentnije moguće, jer efikasna komunikacija o osetljivim temama ima dugoročan uticaj na psihologiju deteta. Sve to u paketu sa nedovoljnim znanjem o pandemiji stvara nerazumevanje i neadekvatno donošenje odluka. Sistem onlajn klinika i volonterskog pružanja psihološke podrške trebalo bi da bude prioritet na planu ublažavanja uticaja pandemije na mentalno zdravlje dece s invaliditetom.
Svakodnevni životi pojedinaca širom sveta ozbiljno su pogođeni posledicama pandemije. Sve više se pokazuje da deca s invaliditetom ne samo da treba da ostanu fizički bezbedna, nego da je neophodno postarati se o njihovom psihičkom i emotivnom stanju. Socijalnu distancu i njene posledice deca teško razumeju, naročito deca sa razvojnim i intelektualnim invaliditetima, što stavlja pod rizik njihovo mentalno zdravlje. Kovid jeste poremetio živote širom sveta, a njegov uticaj nesrazmerno je jači kad su u pitanju marginalizovane grupe. Potrebne su efikasne trenutne mere, ali i dugoročna rešenja na tom planu.
