Dok se deca vraćaju u školu, virtualno ili uživo, suočavaju se sa mnoštvom potencijalnih okidača stresa, a škole nemaju resursa da im pomognu. Deca mahom nemaju pristup školskom savetniku, psihologu ili drugom osoblju podrške. Nova istraživanja su zabrinjavajuća, jer ukazuju na to da će pandemija najverovatnije poništiti mesece školskog rada, ostavljajući mnoge učenike u zaostatku. Istraživači predviđaju da će se mnogi učenici suočiti sa znatnim padom u čitanju i matematici. To znači da će nova školska godina doneti više poteškoća nego što je uobičajeno. Ne radi se o ustaljenoj letnjoj pauzi od učenja, nego o gubitku usled pandemije. Čak i deca koja ne primete da zaostaju u samom učenju, neminovno će se suočiti sa stresom, od ekonomskih posledica (gubitka zaposlenja roditelja usled pandemije) do emotivnih izazova (gubitak nekog bliskog usled korona virusa). Sve to može imati veliki uticaj na dobrobit deteta, a sistemi podrške za mentalno zdravlje dece su oslabljeni. Mnogi poremećaji mentalnog zdravlja počinju u detinjstvu, pa je važno da što ranije budu identifikovani i tretirani, a pristup podršci je od ključnog značaja.
Kakve dodatne poteškoće povratak u školu donosi deci sa invaliditetom? Prvo treba imati na umu da oko 80% osoba s invaliditetom živi u zemljama u razvoju, gde je pristup obrazovanju izazov sam po sebi.
Širom sveta do sada su vodeće strategije za obezbeđivanje kontinuiranog obrazovanja tokom pandemije bile usredsređene na rešenja koja su razvijena tokom prethodnih kriza, kao što je ebola u Zapadnoj Africi, gde su, na primer, obezbeđeni radio aparati kako bi porodice dece s invaliditetom imale pristup obrazovnim programima. Aktuelna kriza se oslanja na onlajn obrazovanje, virtualne učionice i TV lekcije. Upotreba kompjutera i tableta uobičajena je u razvijenim zemljama, ali ta sredstva nisu uvek dostupna deci s unvaliditetom, naročito ako žive u siromašnim ili zabačenim mestima.
Zbog nepristupačnosti, deca s invaliditetom često bivaju izostavljena iz obrazovnih programa, a programi učenja na daljinu uglavnom ne raspolažu odgovarajućim asistivnim tehnologijama. Savremena tehnologija omogućuje učenje putem edukativnih portala i virtualnih lekcija, koje često nisu upotrebljive za decu s invaliditetom, jer nisu razvijane u skladu sa zahtevima pristupačnog obrazovanja. Čak i kada je princip pristupačnosti prisutan, često su potrebni dodaci i asistivna sredstva koja porodice nižeg ekonomskog statusa ne mogu da priušte.
Širom sveta oko 43% učenika nema internet u kući, što onemogućuje učenje na daljinu. Situacija porodica dece s invaliditetom se usložnjava, kad se uzme u obzir konstantno suočavanje sa nepristupačnim informacijama i otežanom pristupu medijima.
Deci s invaliditetom neretko su potrebne dodatne terapije i sistemi podrške, podrška u obrazovanju, asistivne tehnologije i druga sredstva. U periodima karantina rad personalnih asistenta i drugih pružalaca usluga često je ometan ili u potpunosti prekinut, što rezultira potpunim nedostatkom podrške za decu s invaliditetom. Deca s invaliditetom posebno su osetljiva na promene u dnevnoj rutini i potrebna im je podrška učitelja, kako bi se osamostalili u procesu učenja.
Pandemija se može razumeti i kao prilika za ponovno promišljanje potrebe za pristupačnim i inkluzivnim obrazovanjem. Ovo su neki od načina:
- Obezbeđivanje podrške obrazovnim sistemima kako bi se osiguralo da je učenje na daljinu pristupačno i da učitelji poseduju veštine za rad na daljinu sa decom sa invaliditetom.
- Obezbeđivanje odgovarajućih mehanizama za inkluzivno održavanje higijene, brige o mentalnom zdravlju, kao i psihosocijalne podrške za decu s invaliditetom i njihove porodice.
- Preraspodela i usmeravanje sredstava ka inkluzivnim zdravstvenim, socijalnim i obrazovnim servisima.
- Prikupljanje podataka za adekvatan odgovor u vanrednim situacijama i za monitoring, kako bi se omogućile prilagođene intervencije kao podrška deci s invaliditetom u njihovom okruženju za učenje.
