Moja nova realnost je bolna, ali sam optimističan.
Po povratku s posla svratio sam kod optičara da mi odredi dioptriju za nove naočare, a izašao sam sa dijagnozom koja će mi izmeniti život. Bio je 2. januar 2018.
– Retinitis pigmentosa – rekla je doktorka. – Genetski je. Neprekidno ćete gubiti periferni vid tokom narednih godina.
Kad sam joj postavio sva važna pitanja, dala je odgovor koji me je uznemirio: – Da, možete u potpunosti izgubiti vid.
To nije bila vest kojoj sam se nadao.
Razne stvari počele su da dobijaju smisao. Ljudi su mi govorili da mi ponekad mahnu na ulici, a da im ja ne uzvratim. Jednom sam kod prijatelja udario glavom u kredenac. Nekad mi se činilo da se ljudi niotkuda pojavljuju dok šetam noću. Jednostavno je: nisam video ništa od toga.
Zamislite slepu mrlju veličine krofne preko celog svog vidnog polja. Tako izgleda biti ja. Vremenom će slepa mrlja rasti. Na kraju će celo moje vidno polje postati slepa mrlja.
Svako ko živi sa ovim stanjem će vam potvrditi da imamo jednog smrtnog neprijatelja. Neprijatelj je toliko gadan, da ne mogu da pomislim na njega, a da ne zadrhtim.
Evo ga:
Kad pogledate sliku, možete videti znak upozorenja. Ja vidim svoju sledeću žrtvu.
Stvari koje su na podu lako promaknu nekome ko ima RP (retinitis pigmentosa). Umesto da vešto izbegnem tu žutu noćnu moru, ja ga nespretno šutnem nogom. Još uvek se tome smejem.
Žuti znaci na podu nisu mi jedina meta. Mogla bi to da bude i vaza sa cvećem na podu joga centra, otvorena mašina za sudove ili ranac na podu. Ništa nije bezbedno.
Ipak, smatram se sretnikom. Pored toga što slučajno šutiram različite objekte, moj svakodnevni život je isti – za sada.
– Zar se ne plašiš što ćeš postati slep?
Ljudi mi neprestano postavljaju to pitanje. U trenutku kad obelodanim svoje stanje, osećam kako se empatija izliva sa lica koje bulji u mene.
Kad se suočavamo sa krizom, možemo se prilagoditi ili očajavati.
Očigledno da sam uplašen. Kako da ne budem? Svet su napravili ljudi koji vide, za ljude koji vide. Sve će mi biti teže. Neću moći da gledam zalazak sunca. Možda nikada neću videti kako mi izgledaju unuci.
Hoću li dozvoliti da me taj strah u potpunosti obuzme? Da me parališe? Da me definiše?
Apsolutno ne.
U Čovekovoj potrazi za smislom Viktor Frankl objašnjava da ne možemo kontrolisati ono što nam se dešava, ali možemo odabrati kako ćemo da reagujemo na to. Nakon godina provedenih u koncentracionom logoru tokom II svetskog rata, Frankl je bio u stanju da očuva staloženost. Ako je on mogao da izdrži svoj mrak, ja mogu da izdržim svoj.
Kad se suočavamo sa krizom, možemo se prilagoditi ili očajavati. Na nama je. Možemo osetiti strah, poštovati ga, obznaniti ga, a onda ga pustiti da ode. Treba živeti život.
Suočen sa neizvesnom budućnošću, napustio sam posao advokata da bih putovao Južnom Amerikom. Oduvek sam želeo da odem na solo put, a vreme je bilo ključno. Video sam nezamislivu lepotu, sreo prijatelje za ceo život, počeo da se oslobađam svojih strepnji.
Da nisam gubio vid, nikada ne bih sreo prekrasnu devojku u čamcu u Boliviji.
Nikada ne bih odlučio da mi prioritet bude vreme provedeno sa roditeljima, da osnažim veze koje sam zapostavio u prethodnoj dekadi, jer sam novčani uspeh vrednovao više nego međuljudske odnose.
Nikada se ne bih popeo na vulkanski vrh, ne bih plivao sa ajkulama, niti bih živeo u Kolumbiji.
Nikada ne bih otišao na duhovno putovanje, najzad razumejući šta znači istinski biti živ.
Uz sve to, dobiću svojevrsnu supermoć. Kako Norman Dojdž objašnjava u knjizi Prilagodljivi mozak, kad oči prestanu da prenose svetlost u vidni korteks, taj deo mozga zameniće svoju svrhu i radiće nešto drugo. Ukratko, postoji potencijal da steknem nove sposobnosti koje ranije nisam imao.
Pa, jesam li uplašen što gubim vid? Naravno. Ići kroz svet izgrađen za ljude koji vide biće izazovno, frustrirajuće i monotono. Ali će isto tako biti kreativno, privlačno i novo. Nisam odabrao da gubim vid, ali sam odlučio da iz toga izvučem najbolje.
Majkl Bjorn Hjuzbi
