Džo Vigor Mangovin, autorka biografije Džozefa Merika, koja je ujedno zaslužna za pronalaženje njegovog groba, pokušava da obezbedi sredstva da mu se podigne spomenik u rodnom Lesteru u Velikoj Britaniji. Ali, realizaciju te zamisli usporavaju predrasude javnosti: – Grad je ionako već dovoljno ružan!
Ideju podržava umetnica i zastupnica prava osoba s invaliditetom, Alison Laper, koja kaže da, koga god da Merikova statua vređa, treba, naprosto, to da prevaziđe.
Merik je rođen u Lesteru 1862. godine i zbog fizičkog invaliditeta smešten je u instituciju. Godine 1884. pridružio se putujućoj izložbi, odakle nalazi put do Kraljevske bolnice u Londonu, gde je i umro 1890. godine.
Njegov skelet je zadržan u bolnici, a ostatak tela zakopan je u zajedničkoj grobnici čija lokacija je zaboravljena. Ubrzo nakon što je pronašla njegov grob, Džo je počela da traži načine da mu se podigne spomenik.
– Nisam očekivala da će u tome biti ičeg spornog, ali iznova nailazim na istu reakciju – kaže. – Kad pregovaram sa potencijalnim finansijerima, isprva su zainteresovani, ali kada čuju da je reč o spomeniku Čoveku Slonu, budu šokirani. Obično kažu: ‘ne možeš to da uradiš’, ili prestanu da mi odgovaraju na poruke i pozive.
U jednom pismu objavljenom u novinama Lester Merkjuri navodi se: – Bio je nakaza prirode. Naš jadni grad postao je dovoljno ružan i bez statue tog jadnog čoveka. Komentari na fejsbuku takođe osporavaju ideju: to je frik-šou; hajde da to bude statua jelena koji pleše po vrelom uglju; nakaznost ne treba slaviti.
Džo će uprkos svemu pokušati da ostvari svoju nameru; organizovaće događaje za prikupljanje sredstava, tražiti novi dizajn spomenika, otvoriće izložbu predmeta koji imaju veze sa Merikovim životom.
– Mislim da će se javnost primiriti kad vidi maketu. Nadam se da će mi Kraljevska bolnica ustupiti predmete za izložbu, možda čak i kopiju njegovog skeleta u punoj veličini.
Alison Laper postala je poznata kada se njena statua pojavila na Trafalgar Skveru.
– Stavovi su se od tada promenili, ali neznanto – kaže. – Sećam se da sam sedela ispod statue i gledala kako prolaznici požuruju decu i mrmljaju da je to ‘neprikladno’, ali tako je pokrenuta konverzacija o toj temi i to još uvek traje. Ne mogu da zamislim koliko je bilo teško živeti s invaliditetom u viktorijanskoj eri. Bilo je dovoljno teško i kad sam ja rođena, tokom šezdesetih. Bilo bi sjajno videti Merikovu statuu, naročito ako ona naglašava njegovu hrabrost da pronađe izlaz iz institucije. Ljudima je i dalje neprijatno kada se spomene invaliditet, ali ako je to jedino što stoji na putu ka realizaciji ove ideje, kažem: prevaziđi to!
Slika Džozefa Merika pretežno je uobličena filmom iz osamdesetih, koji izaziva sažaljenje.
– Prava priča je da je on imao prilično dobar život, kad se sve uzme u obzir – kaže Džo. – Preuzeo je kontrolu, iskoristio je svoje stanje kao prednost. To je moćna priča.
