Život s invaliditetom nekada je komplikovan. Shvatila sam da je komplikovan i za osobe bez invaliditeta. Može biti konfrontirajuće i zbunjujuće videti osobu koja funkcioniše na način koji je drugačiji od uobičajenog. Nažalost, posao je osobe s invaliditetom da se pobrine da svima bude prijatno.
– Šta je to? – sredovečna osoba upire prstom u moj štap i dodiruje ga.
– Moliću se za tebe – starija osoba mi bez pitanja stavlja ruke na leđa i moli se. U liftu.
Godinama sam podnosila prilično bizarne situacije u interakciji sa drugim ljudima; sa strancima koji su reagovali iz osećaja zbunjenosti. Davala sam razne odgovore na takve komentare i pitanja, ali nakon hiljadu, možda i milion takvih susreta, pokušaja i pogrešaka, došla sam do izjave koja me osnažuje, a njih prestraši.
– Šta nije u redu s tobom? – često pitanje. Nesrećan izbor reči.
– Ništa, oduvek sam ovakva.
Nekada bih se raspadala u takvim interakcijama. U slučaju kad se onaj čovek molio za mene, sećam se da sam mu zahvalila. Mnogo toga ne valja u tom scenariju, ali dve tačke su ključne: 1. Nisam religiozna. 2. Nemam problem s leđima. On je mislio da mi pomaže, pa šta onda da kažem kad neko napravi invaziju na moj lični prostor ne poštujući moja uverenja, osim… hvala!
Oduvek sam ovakva je savršen odgovor na većinu tih pitanja. Sadrži dovoljnu količinu šokirajućeg koja sprečava svako naredno pitanje, a ujedno je istinit. Uz to se nadam da će ih izbaciti iz koloseka i naterati da preispitaju sopstvenu percepciju, pa da razmisle dvaput pre nego što ponovo prokomentarišu neku osobu s invaliditetom.
– Jao, to mora da boli – uobičajeno obraćanje uz napregnut izraz lica. Moj odgovor uvek je ne.
– Ne izgleda mi da imaš invaliditet, još uvek dobro izgledaš – sredovečna osoba rukama oblikuje atraktivnu figuru.
Nekoliko godina nakon što sam stekla invaliditet, ponovo sam učila da vozim bicikl. Ravnoteža mi nije bila najbolja i levo stopalo stalno mi je ispadalo iz pedale. Zato moj muž Skot i ja vozimo u tandemu.
Nedavno smo Skot i ja stajali na semaforu, koristila sam štap. Čovek na biciklu zaustavio se pored mene. Zurio je neko vreme, a onda je rekao: – Kladim se da možeš da voziš bicikl. Na semaforu se upalilo zeleno i produžio je svojim putem. Skot se skoro upišao od smeha.
– Je l’ ona uvek bila takva? – pita neko Skota dok me on gura u kolicima.
– Jesi imala nezgodu na skijanju?
Ovo je veoma precizno.
Neki od mojih prijatelja i članova porodice iskusili su ovakve situacije zajedno sa mnom. Reagovali su različito. Neki se razbesne, drugi se saosećaju sa pojedincima. – Preosetljiva si, samo je pokušao da bude ljubazan. Polovina te izjave je tačna: ti ljudi pokušavaju da budu ljubazni, a ono što zasigurno nisam – nisam osetljiva.
– Sviđa mi se što se i dalje tako oblačiš. Vidi, čak si nalakirala i nokte na nogama! – mlada asistentkinja na aerodromu pokazuje na moja stopala dok koristim kolica.
– Ma, sasvim te razumem, prošle godine sam bio na štakama mesec dana – šapuće mi na uvo u prolazu. Onda me u znak ohrabrenja potapše po leđima.
Dok sam išla svojim putem na aerodromu u Sidneju, neko mi je prišao s leđa, uhvatio kolica i počeo da me gura: – Ionako idem tuda – kaže. Ovaj slučaj volim da prepričavam, jer je izuzetan. To je kao kad biste videli nekog na ulici kako hoda, pa ga pokupili da zajedno nekud otrčite.
– Kad su mi rekli šta se desilo, očekivao sam da ćeš izgledati retardirano ili nešto – porodični prijatelj. U mojoj kući. Upotrebi tu reč, na taj način.
– Barem si lepa – najuobičajenija izjava kombinovana sa sažaljivim osmehom.
Nadam se da su vas ovi primeri naterali da razmislite i da se na nekim mestima nasmejete. Takođe se nadam da naglašavaju potrebu za igradnjom inkluzivnog društva. Osobe s invaliditetom su ljudi, a zamršeni detalji o nečijoj dijagnozi nisu informacija od vitalnog značaja koju morate znati da biste nekog upoznali. Smatram da je beleženje ovih interakcija aktivistički čin. Moja je dužnost da edukujem druge o tome šta je prihvatljivo, a šta nije. Ujedno mi je dužnost da osnažim druge osobe s invaliditetom da učine isto.
Ejndžel Dikson